Године 1965, папа Фрања, тада млади језуита под именом Хорхе Марио Бергољо, позвао је Хорхеа Луиса Борхеса да говори ученицима у школи у Санта Феу. Борхес их је подстакао да пишу приче, а резултат је била збирка Cuentos originales, са предговором који је књижевник сам написао. Касније, као надбискуп и потом папа Фрања је поново изазвао интересовање за ову збирку и пренео је у Рим. Сусрет Борхесове удовице и папе, када му је она уручила Борхесова Сабрана дела, инспирисао га је на покретање дијалога између вере и књижевности кроз иницијативу „Двориште незнабожаца“ (Cortile dei Gentili) која се налази у Иродовом храму у Јерусалиму.
* * *
Однос између Његове Светости папе Фрање и најпознатијег аргентинског писца тема је о којој сви причају, а већина тај однос назива пријатељством. Повезивање фотографија без узимања у обзир датума када су снимљене ризично је јер може довести до погрешних закључака. Хорхе Марио Бергољо јесте упознао Хорхеа Луиса Борхеса, виђали су се редовно у једном периоду, и Бергољо је заиста био у ближем контакту с писцем него већина људи, али време и контекст кључни су за разумевање природе њиховог односа и за питање да ли се то може назвати пријатељством.
Борхес је 1965. имао 66 година, док је језуита Бергољо имао 28. Борхес је већ био светски познат, а Бергољо тек млади предавач у Дружби Исусовој. Предавао је књижевност и психологију двема групама средњошколаца.
Чињеница да је Бергољо познавао Марију Естер Васкес (упознали су се у једној радио-емисији на Радио Насионалу), књижевницу која је била Борхесова ученица и касније секретарица, вероватно је била кључна за успостављање директног контакта с писцем. Претпоставља се да је и то што је био језуита помогло. Хиљаде професора књижевности са угледних универзитета – не само средњошколских наставника – дало би све да буде на Бергољовом месту. Верујем да је управо то што је био језуита, више него предавач, учинило да га Борхес примети. Волим да мислим да је писца заинтригирала могућност тог неизрецивог сусрета између агностицизма и вере.
Нема сумње да је Борхес уочио интелигенцију и шарм младог Бергоља. Позив да одржи неколико часова о гаучо књижевности ученицима завршне године – што би у било ком другом тренутку било незамисливо – више је личио на позив у неку пустоловину. То кажем јер сам о томе већ раније нешто написао:
Борхес је стигао. Бергољо је отишао да га покупи на старој станици у улици Мендоза, наспрам Поште. Авион није долазио у обзир. Шест сати вожње аутобусом из Буенос Ајреса морали су бити исцрпљујући. Било ми је чудно када сам помислио на то да би човек његових година радије изабрао авион. Шта ја то причам! Заборавите године – једноставно сам мислио да аутобус није достојно превозно средство за некога ко је био номинован за Нобелову награду. Али верујем да је он то видео као авантуру. Сам, усред ништавила, шест дугих сати. Шта ли је рекао мајци? Напола слеп човек, путује кроз провинцију с обичним светом. Шта ли је мајка њему рекла? Ко зна ко је седео поред њега, а да није ни знао кога има крај себе? То је била авантура за памћење, у то нема сумње. Не знам колико је био плаћен, али чудно ми је да у то није била урачуната авионска карта. Искрено верујем да је Борхес много добио из тог путовања: отишао је у унутрашњост, у провинцију, сам. Мора да је то за њега био неки изазов. Вероватно је у том аутобусу замишљао кочију у којој ‘генерал Кирога иде у смрт’.“
Ово би требало да буде довољан пример почетних разлика између Борхеса и Бергоља. То напомињем јер данас многи говоре о њима као да су били савременици, иако је међу њима било скоро четири деценије разлике.
Ревност с којом је Хорхе Марио Бергољо приступио задатку који му је био поверен није изненађујућа. То је исти онај приступ какав би имао сваки наставник да му се указала таква прилика. Његов ентузијазам није произашао из изненадног усхита већ из методичне припреме која му је била својствена. Ми, његови ученици који се нисмо жалили, мучили смо се с Борхесом, његовим причама и песмама. Можда је баш то освојило Борхеса. Више пута је рекао, чак и мени лично, да га је изненадило, готово фасцинирало то што су тинејџери попут нас прочитали толико његових дела. Борхес је морао да буде свестан да је такву литературу група младих људи могла да савлада само уз методично и пажљиво вођство. Мора да га је силно обрадовало сазнање да је неколицина средњошколаца – а не академских студената, што би и било за очекивање – била уведена у тај свет, да су га читали, проучавали и расправљали о њему. То је указивало да у њиховом образовању има нечег дубоко мистичног. Можда је то искуство приближило његова дела делима Киплинга, Стивенсона или неког другог писца чија читалачка публика нема старосну границу.
Током Борхесове посете Санта Феу, обојица су имали више времена за разговор него икада раније. Бергољо је касније испунио Борхесову жељу – сакупио је неке текстове које су написали ученици и послао их писцу, како би му их неко прочитао. Неколико дана касније, Борхес је изразио захвалност на топлом дочеку у Санта Феу и на неочекиваном позиву да „напише предговор за ову књигу“ – књигу која је постојала само у Борхесовој машти, али за коју је он написао вероватно највеликодушнији предговор икада: „Овај предговор није само предговор за ову књигу, већ и за свако од неодређеног броја дела која би сваки од ових ученика једног дана могао да напише.“
А сада о фактору времена: Да ли су се икада поново срели? Претпостављам да је могуће, али вероватно у сасвим другачијим околностима.
Враћајући се на оно о чему сам раније говорио: може ли се говорити о постојању пријатељства између Борхеса и Бергоља? Појам пријатељства је релативан и субјективан. У свету у којем су старе мреже познанстава постале норма, пријатељство као да је изгубило своје значење. Борхес је имао познате, али повучене пријатеље. Бергољо има пријатеље који нису познати – и ми нисмо познати. Али обојица су их сматрали делом свог најужег круга. Ко зна да ли је један од њих икада укључио оног другог у свој лични круг пријатеља? Мало вероватно. Отуда се чини да је идеја о пријатељству међу њима тешко прихватљива. Оно што је сигурно – јер без тога пријатељство никада не би ни могло да постоји – јесте да су обојица осећала посебно људско и интелектуално поштовање једно према другом; једно уважавање које се разликује од пријатељства, али које – као и пријатељство – укључује познавање и дивљење према другом човеку.
Данас (овај текст је изворно објављен 2013. године, прим. прев.) управо је папа Фрања лично затражио да се у Буенос Ајресу организује састанак на тему у Дворишту незнабожаца посвећен Хорхеу Луису Борхесу. Тај захтев није само покушај да се присетимо личности чија је репутација временом све више расла, нити је реч о уобичајеном претераном хваљењу. Намера папе јесте да обезбеди, како Борхес пише у песми „Вечност“, да „Једна ствар не постоји: Заборав“, као и да „Бог спасава и метал и шљаку“ – Борхесовско обећање пуно наде упућено грешницима.
Извор: Глиф
