Piše: Adam Tuz
Prevod: M. M. Milojević
Sukob između Izraela i Irana je nešto što se razmatra i komentariše toliko dugo uz ogromna nastojanja na Zapadu da se normalizuje bombardovanje Irana, uz otupelost naših čula od ponavljajućeg nasilja u Gazi, preko Libana i Sirije i iznova do Gaze, da je potreban izvestan svesno usmeravani napor da bismo uopšte shvatili koliko je zapanjujuć ovaj rat.
Ne podrazumevam pod time politiku Iransko-izraeslkog sukoba: ogroman međunarodni napor da se prokaže ideja iranskog raspolaganja nuklearnim oružjem, ili stapanje izraelske do krajnosti nemilosrdne strategije preventivnih udara i regionalne dominacije sa nevinim tvrdnjama o njegovom pravu na samoodbranu. Mislim na novitet same ratne situacije, kao rata.
Iako su žrtve i šteta za sada ograničeni, u geo-vojnom pogledu, ovaj rat bi se već sada mogao označiti kao jedan od najradijalnijih vođenih do sada.
Počnimo od udaljenosti između zaraćenih strana. Od Tel Aviva do Teherana ima hiljadu petsto osamdeset pet kilometara. Ta udaljenost je nešto manja nego između Berlina i Moskve (1614 kilometara). Ali, za razliku od Nacističke Nemačke i Sovjetskog Saveza 1941. godine, Izrael i Iran se kopneno ne graniče. Ne postoji ‚linija fronta‘. Zemlje između njih – Sirija i Irak – nisu direktno uključene u ovaj sukob. Kada se stvari uporede u kontekstu evropske geografije to je kao kada bi Holandija i Španija, ili Holandija i Italija razmenjivale udarce nad glavama Francuza.
Da bi napalo mete u Iranu, izraelsko malo ali tehnološki napredno vazduhoplovstvo preleće hiljade kilometara tokom svake misije, kroz neprijateljski vazdušni prostor i retko naseljenu teritoriju.
Izraelski avioni F-15, F-16 i F-35 mogu da dejstvuju na ovako velikim daljinama zahvaljujući dopunjavanju goriva u vazduhu i rutinskom narušavanju nepovredivosti tuđeg vazdušnog prostora.
To ne bi bilo moguće da je Iran kadar da se znatnije suprotstavi izraelskim dolazećim vazduhoplovnim snagama. U Ukrajini, vazduhoplovne operacije koje izvode obe strane su daleko ograničenije. To je ona oblast u kojoj zjapeći jaz u nivou ekonomskog razvoja koji je nastao između Irana i Izraela tokom poslednjih petnaest godina sankcija pokazuje svoj učinak.
Savremeni vojni avioni su izuzetno skupi. Nabavna cena jednog, naprednog izraelskog aviona F-35 je 110 miliona dolara i to ne uključuje troškove servisiranja i održavanja. Izrael raspolaže sa nešto više od četrdeset aviona ovog tipa u svojoj floti.
U poređenju sa tim, iransko vazduhoplovstvo raspolaže avionima koji su decenijama stari. Mudro su odabrali da ne igraju nikakvu ulogu u ovom sukobu. Uz izraelske borbene avione koji imaju slobodu delovanja na izuzetno velikim razdaljinama, oni su podvrgli iransku protivvazduhoplovnu odbranu postojanim napadima, što je počelo već tokom razmene napada 2024. godine.
To je omogućilo Izraelu da ustanovi slobodu operativnog delovanja svojim avionima koji sada mogu da deluju gotovo kako im je volja po nebu iznad Irana.
Zastanimo na trenutak da razmislimo o ovoj činjenici. Sa zemlje, sve na nebu iznad Irana sada se smatra neprijateljskim delovanjem. To je zapanjujuće stanje stvari koje je izraelsko vazduhoplovstvo uspelo da nametne hiljadu milja daleko od svojih matičnih baza.
Municija koju Izrael ispaljuje sama po sebi nije naročito sofisticirana. Obuhvata uglavnom bombe koje slobodno padaju (gravity-bombs). Starija oružja su unapređena dodavanjem opreme za navođenje. Ali, koliko god rudimentarne ove bombe bile, sjedinjene za vazdušnom nadmoći, njihovo dejstvo je razarajuće. Ako se izuzmu bunkeri izgrađeni duboko u planinama, Izrael može da uništi praktično sve što poželi. Izrael ima veliki broj bombi za napade na bunkere i ne uzdržava se da ih upotrebi. Upotrebio je ne manje od osam teških bombi američke proizvodnje da bi likvidirao Hasana Nasrlaha u Bejrutu 27. septembra 2024. godine, što je bilo tolika zapanjujuća preterana upotreba vojnih sredstava da je čak i u Pentagonu naišla na negodovanje. Problem [sa izraelske tačke gledišta] jeste što najteže američke bombe, GBU-57 od četrnaest tona, mogu da budu ispaljene samo iz teških bombardera, kao što je B-2, koji, po ceni od dve milijarde dolara po avionu, su više od onoga što bi čak i Izrael mogao da priušti.
Pretpostavljajući sopstveni nepovoljni položaj u bilo kakvom sukobu sa Izraelom, i iranski režim je pristupio inoviranju. Iako se najviše pažnje poklanja iranskom programu proizvodnje nuklearnog oružja i iranskim dronovima, srazmerno mala pažnja posvećuje se onome što zapravo omogućava Iranu da uzvrati Izraelu – njegovim balističkim raketama.
Iranski odgovor na izraelsko bombardovanje jeste ispaljivanje raketa prema Izraelu, na udaljenost od oko hiljadu i po kilometara. Zadržimo se na trenutak na ovome. I ovo je radikalno drugačije i neuobičajena činjenica.
Izraelski avioni lete hiljadu i po kilometara da bi bacili svoje bombe. Iran uzvraća raketama, hiljadu i po kilometara u drugom smeru.
Iranske rakete nisu baš ni jeftine. Veliki salvo balističkih raketa mogao bi da košta i dvesta miliona dolara ali to je sitna suma u poređenju sa desetinama milijardi dolara koliko je utrošeno na pribavljanje i održavanje dvesta izraelskih borbenih aviona.
Ovaj neobični asimetrični način dalekometnog ratovanja, sa skupim vazduhoplovnim snagama nasuprot jeftinijim jednokratnim krstarećim i balističkim raketama, u modernoj istoriji prvi put se javio pre osamdeset godina, 1944. godine iznad neba Zapadne Evrope, kada se nacistička Nemačka suprotstavila ogromnoj premoći britanskog i američkog vazduhoplovstva svojim Fau-1 i Fau-2 raketama. Fau-1 i Fau-2 su preci današnjih dronova i balističkih raketa.
U slučaju balističkih raketa, pisati o odnosu predaka i naslednika nije puka metafora.
Sovjetski balistički program tokom pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, slično svom američkom parnjaku, u znatnoj meri se oslanjao na ekspertizu prenetu iz Nacističke Nemačke. Sovjetske rakete iz serije Skad obuhvataju veliki deo balističkih raketa ispaljenih u znak odmazde u drugoj polovini 20. veka, posebno od obe strane u Iračko-iranskom ratu osamdesetih godina a to je potom činio i Sadam Husein tokom prvog rata u Iraku. Sovjetske rakete iz serije Skad čine osnovu iranskog programa balisti
čkih raketa. Ali i iranski i ruski programi balističkih raketa razvili su od dvehiljaditih novu generaciju raketa na čvrsto gorivo koje su pritom daleko preciznije.
Od 2022. godine, Rusija je ispalila preko 600 raketa Iskander protiv ciljeva u Ukrajini sa udaljenosti od najviše 400 do 500 kilometara. Ono što čini iranske napade na Izrael radikalnom novinom jeste njihova geo-vojna ambicija. Nikada ranije balističke rakete nisu ispaljivane iz odmazde sa tako velikih daljina.
Nije ovde neobična samo razdaljina, već i visina do kojih rakete dobacuju. Na vrhuncu svog leta, iranske rakete jure prema Izraelu brzinom koja premašuje pet maha i uobičajeno prelaze Karmanovu liniju. Na sto kilometara iznad zemlje Karmanova linija razdvaja Zemljinu atmosferu od ekzoatmosfere ili svemira. Nekim iranskim raketama pripisuje se da su dosegle maksimalnu visinu od četiristo kilometara, pre nego što bi iznova ušle u atmosferu obrušivši se na svoje ciljeve.
Video snimci napada iranskim raketama koji se dele po društvenim mrežama beleže samo poslednju fazu putanje leta koja je bez presedana u istoriji ratovanja.
Putanje raketa koje dosežu ekzoatmosferu su radikalna novina za postojanu kampanju raketnih napada u sadašnjim ratnim uslovima. Jedina ranija prilika kada je ovo zabeleženo bilo je 2023. i 2024. godine kada su iranske rakete ili rakete zasnovane na iranskim modelima kojima raspolažu Huti letele prema Izraelu.
Elokventni svedok sofisticiranosti iranskog raketnog programa je doktor Uzi Rabin, utemeljivač izraelskih odbrambenih protivraketnih sistema, koji je svoje procene izneo u intervjuu na Jutjub kanalu Bliskoistočnog foruma.
Kako bi se suprotstavili raketama koje je razvijao Iran doktor Rubin i njegove kolege sa izraelske strane nisu postupali ništa manje neobično. Uz američku pomoć, Izrael je razvio presretačke sisteme, posebno sistem Strela-3 (Arrow 3) koji susreće iranske rakete blizu najviše tačke njihove putanje, izvan Zemljine atmosfere.
Iznova, postali smo toliko uljuljkani beskrajnim govorom o izraelskim raketnim presretačima u kontekstu Hamasa, Hezbolaha i Gvozdene kupole da moramo da učinimo svestan napor da bismo od ovoga razdvojili Iransko-izraelski sukob i spoznali njegovu geo-vojnu radikalnost.
Na karti ispod, poznati izraelski odbrambeni sistem Gvozdena kupola obeležen je majušnim plavim krugom. Sistem Strela-3 koji je Izrael aktivirao protiv iranskih balističkih raketa koje dosežu ekzoatmosferu prikazan je ogromnim spoljašnjim krugom koji doseže istočne obode Irana, Jemen, granicu Libije i Alžira i obuhvata najveći deo Italije.
Serija odbrambenih sistema protiv balističkih raketa Strela je zajednički američko-izraelski projekat koji potiče još od osamdesetih godina dvadesetog veka, i doseže Reganove snove o Ratovima zvezda/Strateškoj odbrambenoj inicijativi i sve jaču onovremenu izraelsku anksioznost u vezi sa širenjem raketa zasnovanih na sistemima Skad širom Bliskog istoka i Severne Afrike.
Konstruktorski rad na sistemu Strela-1 otpočeo je 1986. godine i finansiran je američkim sredstvima opredeljenim za Stratešku odbrambenu inicijativu prema sporazumu SAD i Izraela potpisanom 1988. godine. Od početka izraelsko ekspertsko znanje i urgentnost odbrambenih potreba bili su važan činilac koji je održavao u životu želje o Ratovima zvezda, insistirajući iznova i iznova da je moguće ‚gađati metak metkom‘.
Sistel Strela-1 nikada nije ušao u operativnu upotrebu ali je poslužio kao osnova sistema Strela-2 na kojem je rad otpočeo krajem devedesetih u kooperaciji Izraelskih aerosvemirskih preduzeća (Aerospace Industries), Boinga (američkog podizvođača), Elte i Elbit sistema.
SAD su obezbedile veći deo sredstava potrebnih za finansiranje razvoja sistema Strela-2, sve zajedno nekih dve milijarde dolara. Rakete sistema Strela-2 namenjene su presretanju teških balističkih raketa koje ne mogu da pogode rakete sistema Gvozdena kupola i Davidova praćka, i to tako što ih obaraju u srednjoj fazi njihovog završnog strmoglavog spuštanja u višim slojevima atmosfere (endo-atmosferski), na visinama od oko sto kilometara.
Nakon skoro četrdeset godina investiranja, sukobi pokrenuti Hamasovim napadima 7. oktobra 2023. označavaju se među odbrambenim establišmentom kao potvrda zajedničkog izraelsko-američkog koncepta strateške protivraketne odbrane i Reganovog sna o Ratovima zvezda. Rečima jednog američkog stručnjaka, nakon godina vežbi i simulacija, sukobi u kojima su učestovale izraelska i američka vojska posle 2023. godine otvorile su ‚široko polje‘ za protivraketnu odbranu.
Prva baterija sistema Strela-2 postala je operativna 2000. godine. Ostvarila je prvi pogodak dolazeće iranske balističke rakete skoro četvrt veka kasnije, 31. oktobra 2023. godine.
Sistem Strela-3 je sofisticiraniji u odnosu na sistem Strela-2 i konstruisan je tako da obori balističke rakete dok su na vrhuncu njihove putanje izvan atmosfere. Sistem Strela-3 postao je operativan u januaru 2017. godine. Postigao je prvo operativno presretanje ispaljene rakete 9. novembra 2023. kada je izvan atmosfere oborio raketu koju su ispalili Huti što je označilo prvo ratno ekzoatmosfersko presretanje. To su bili istinski Ratovi Zvezda.
Kada deluju kako je zamišljeno sistemi protivraketnih presretača daju gotovo blaženi osećaj sigurnosti stanovništvu ‚ispod kupole‘. Tako je sadašnji šef Izraelske organizacije za raketnu odbranu Može Patel opisao delovanje njegovih sistema koji su odgovorili intenzivnom napadu u noći 13. na 14. april 2024. godine:
‚U svakom slučaju u noći 13. na 14. april 2023. godine imali smo masivni napad iz Irana, po prvi put; sto dvadeset balističkih raketa letelo je prema Izraelu sa bojevim glavama teških pola tone ili tonu, zajedno sa nekih dvesta dvadeset krstarećih raketa. Sva ova sredstava bila su vremenski usaglašena da bi se naškodilo izraelskom stanovništvu, i sve iranske ispostave bile su deo ovog nastojanja, sa juga, sa severa, tako da smo te noći imali više od petsto pedeset objekata koji su leteli ka Izraelu… Uvek govorimo o tome da je potrebno u obzir uzeti kolika bi cena bila ukoliko ne biste imali odbranu u odnosu na cenu sistema… da naglasim, onda kada se suprotsatvite ovoj vrsti pretnji i u tome uspete čuvate, pre svega, veliki broj života, onemogućavate nanošenje velike štete po imovinu. Na kraju, znate, činjenica je da je 14. aprila berza u Izraelu nastavila da trguje, i ljudi su tog dana otišli na posao. Uz sve troškove koje smo imali do tog dana, mislim da je vredelo, tako da je to način na koji sagledavamo celu stvar.‘
‘Uradili smo svoj posao. Berza je ostala otvorena. Ljudi su otišli na posao‘. Reči koje zvuče tako neverovatno da ih je nemoguće izmisliti!
Sem Drager: Zalivske države potpuno su zatečene izraelskim napadom na Iran
No, ukoliko je ključni problem ekonomija, pitanje koje će biti aktuelno narednih meseci i nedelja jeste – ko je dobro opredelio svoje uloge? Izrael i SAD ili Iran?
Prema izraelskim procenama, njegovo presretanje dolazećih raketa tokom intenzivnog bombardovanja košta i do 285 miliona dolara po noći. Svaki presretač sistema Strela-3 košta dva miliona dolara. I ono što je važnije od cene, jeste fizički raspoloživa količina i proizvodne mogućnosti koje su ograničene. Čak i uz podeljenu proizvodnju u srazmeri pola-pola vojnoindustrijski kompleksi Izraela i SAD ne mogu da se nose sa potražnjom presretača. Prema američkim analizama, najvažnije pitanje narednih nedelja biće da li će Iran ili Izrael prvi ostati bez raspoloživih raketa.
A nakon toga? Očekujte mnogo više priča o Trampovoj Zlatnoj kupoli, njegovoj pozlaćenoj verziji Reganove Strateške odbrambene inicijative, koja će se iznova pokrenuti punim intenzitetom. Kao što su sami izraelski analitičari ukazali, izraelsko iskustvo može malo šta da poduči SAD suočene sa izazovom odbrane američkog kontinenta od dolazećih interkontinentalnih balističkih raketa. Međutim, presedan izraelske Gvozdene kupole očigledno je izazvao neke probleme oko autorskih prava kod američkih planova koji su potom unapređeni u predsednikovu omiljenu zlatnu boju. Kako Tramp insistira, Amerika će raspolagati ‚potpuno američkim‘ sistemom.
Mesto gde će izraelska tehnologija biti raspoređena za najskoriju upotrebu jeste Evropa, kao deo inicijative ‚Nebeski štit‘ koju je pokrenuo nekadašnji nemački kancelar Olaf Šolc. Ugovor o porudžbini vrednoj više milijardi evra već je potpisan za sistem Strela-3.
Nasuprot zamoru izazvanog već odavno razrađivanim katastrofičarskim scenarijima, dugo očekivanoj eskalaciji i hroničarski beleženjem predodređenog sukoba, važno je zapamtiti ovaj trenutak po njegovom radikalizmu.
Činjenica da dve vojne sile razmenjuju udarce na rastojanju od preko hiljadu i po kilometara, nad glavama miliona nevinih posmatrača. Masivne rakete lete hipersoničnim brzinama izvan Zemljine atmosfere… gde ih pogađaju presretači.
Zabeležite ovaj trenutak!
Uz ruski napad na Ukrajinu i posledice napada od 7. oktobra, period između 2023. i 2025. godine možda neće ostati zabeležen samo po usponu ratovanja dronovima, već i po otvaranju nove ere raketnog i protivraketnog ratovanja. Nasuprot ovom razvoju, izraelsko konvencionalno vazduhoplovno bombardovanje Irana, koliko god dramatično i efikasno moglo biti, je ‚početnička igra‘ u poređenju sa hipersoničnim sučeljavanjem koje se odvija na samim obodima atmosfere – i dalje od njih.
Autor je britanski istoričar i predavač na američkom kolumbija univerzitetu; autor je više studija o ratnoj i ekonomskoj istoriji i istoriji međunarodnih odnosa, uključujući The Wages of Destruction: The Making and Breaking of the Nazi Economy (2006), The Deluge: The Great War, America and the Remaking of the Global Order, 1916–1931. (2014, knjiga je objajvljena i u izdanju beogradske izdavačke kuće Klio, u prevodu na srpski jezik Ivane Radmilov, 2019) i Crashed: How a Decade of Financial Crises Changed the World (2018); piše kolumne i komentare za Gardijan, Fajnenšel tajms, Forin polisi i vodi svoj blog Chartbook
Izvor: Adamtooze
