Piše: Vojislav Durmanović
Ne tako davno, u SAD retko intelektualno pošteno lice afroameričkog konzervatizma Kendis Ovens optužila je u debatnoj emisiji Morgana Pirsa rabina Šmulija Botiča da jednostavno laže o onome što je za svako svešteno lice bilo kog avramovskog veroispovedanja totalno nedopustivo ignorisati, a kamoli pravdati ili osveštavati – zatiranje čitavih porodica u irodovskim pokoljima nevinih, žena i dece pod izgovorom preventivnog državnog terora i kolektivne krivice. Obraćajući mu se citirala je stihove Knjige Otkrovenja (3:9) koji glase: Evo dajem one iz zbornice sotonine koji govore da su Jevreji i nisu, nego lažu. Dok korifeji korporativnih medija i šoumeni protestantskog bukvalizma Ovensovu i dalje zasipaju baražima etiketa antisemitkinje, teoretičarke zavere i pristalice hazarske hipoteze, nije zgoreg podsetiti na duhovne osnove cionističkog velikodržavnog projekta koji u Gazi dostiže nezamislivo krvavi krešendo, a koje sa tradicionalnim judaističkim učenjima dele malo ili nimalo veze.
U svim svojim izdanjima, od liberalnog kakvo je na izmaku viktorijanske ere formulisao Teodor Hercl, idejni začetnik izraelske države, preko zadrugarsko-radničkog, kroz pokret kibuca, sve do klero-kahanističkog, koje se vrhuni u mračnjačkim figurama poput ministara Ben-Gvira ili Smotriča, cionizam je predstavljao svojevrsno posvetovnjačenje judaizma svođenjem na nacionalnu mitologiju.
Maks Nordau, Herclov najbliži saradnik, izneo je na Cionističkom kongresu u Bazelu 1897. koncepciju tzv. muskularnog judaizma, po uzoru na nacionalističke atletske organizacije u Austrougarskoj monarhiji poput sokolstva. Po njegovoj zamisli, borbeno disciplinovana jevrejska omladina, prethodnica osvajačkog pohoda u Palestini, morala bi da bude antiteza tradicionalnog jevrejskog društvenog, kulturnog i ekonomskog života u Evropi, o kojem je delio iste stereotipe sa antisemitima svoga doba – da je reč o podgojenim i zatucanim ćiftama i zelenašima.
Ključni cionistički ideolog teritorijalne ekspanzije, Zev Jabotinski, kasnije će u istom ovom novočovečanskom zanosu izjaviti kako uspeh u gospodarenju životnim prostorom sve do obala Jordana zavisi od pretapanja nekadašnjih Žida, što je bio pogrdni naziv za ukrajinske Jevreje u njegovoj postojbini, u nove, sekularizovane Hebreje, koji moraju postati kauboji tako što će Toru i menicu zameniti puškom i plugom. Ne čudi to što je vrhovni zapovednik Arapske lige u Palestinskom ratu 1948. Azam-paša napisao da se arapsko-muslimanski rođak po Avramu vratio u roditeljski dom zadojen materijalističkim i suprematističkim idejama donetim odnekud drugo. Avi Šlajm, ugledni izraelsko-britanski istoričar orijentalno-jevrejskog porekla izučavao je terorističke operacije Mosada u Iraku kodnog naziva Ezra i Nemija tokom pedesetih koje su eksplozijom panike doprinele denaturalizaciji arabofonih Jevreja, uključujući i vlastitu porodicu, te emigraciji istih u Izrael.
Srećom, moćan argument protiv renesanse antisemitizma upravo je to što najrazornija kritika cionističkih zabluda pristiže upravo od izraelskih disidenata poput Šlajma i kritički nastrojenih jevrejskih istoričara širom sveta. Niko drugi do sam Jabotinski u svom eseju pod naslovom Železni zid iz 1923. kritikovao je umerene cionističke vođe koje su smatrale da će ekonomski benefiti kolonizacije odobrovoljiti zaostalo arapsko seljaštvo.
U ljudskoj je prirodi, ispravno je utvrdio, da nijedan narod, ma kakve teškoće prebrodio, kolonizatore ne dočekuje hlebom i solju, sve i da su visokomoralni legalisti i pacifisti, poput puritanaca u sedamnaestovekovnoj Novoj Engleskoj. Plastično objašnjeno, ako bi nekakav Danac ili Norvežanin došao na imanje semberskog ili mačvanskog seljaka i probao mu objasniti da zbog boljeg traktora, naprednije tehnologije i diplome iz agroekonomije zaslužuje da nasledi njegov posed, pošto je zato u stanju da racionalnije raspolaže resursima koji mu pripadaju, a njega i njegovu decu bi zaposlio kao radnike, morao bi u startu da računa na žestoku reakciju. Ovakav socijadarvinistički sled razmišljanja kojim se služio i Vinston Čerčil kada je kao jedan od međuratnih pokrovitelja cionističke avanture u Palestini rekao da Arapi imaju pravo na Palestinu koliko i pas na ponjavu na kojoj se dugo izležavao, te da nema saosećanja za američke Indijance koji su potisnuti od strane superiornije kulture i civilizacije, epigonski je import iz kuhinje britanskog imperijalizma, prema kojem je Hercl još u pismu Sesilu Rodu iz 1902. izrazio neskriveno divljenje. Zlatno pero Hareca Gideon Levi, koji časnim držanjem u sadašnjem stanju stvari zavređuje odličje pravednika među narodima, imenovao je to paradoksom Netanjahuove retorike. Kao što su iste one velike sile koje su kumovale užasnoj nepravdi nad Jevrejima tokom Holokausta dug slomile preko leđa naroda koji u svemu tome nije imao nikakvog udela, tako i lider Likuda poziva Jevreje iz dijaspore da dođu u jedino sigurno utočište od antisemitizma, a potom ih odmah po dolasku šalje u antiraketna skloništa od gneva suseda koji proizvodi vlastitom politikom.
Još je Lav Trocki tridesetih godina prošlog veka, dok se sukob jevrejskih izbeglica sa domorodačkim palestinskim stanovništvom zaoštravao pod britanskim kolonijalnim mandatom, upozoravao da bi cionistički poduhvat dalekosežno mogao da se ispostavi kao krvava klopka za svetsko jevrejstvo.
Stoga je nezaboravni Ilan Pape, čuven po dosetki da prvi cionisti nisu verovali u Boga otaca, ali su znali da im je ovaj obećao zemlju Izrael, ustvrdio kako bi cionizam mogao ostati konačno zapisan u istoriju kao katastrofa i po jevrejski narod. Trijumfalni susret Jevreja i Moderne, te nekada još izraženija zastupljenost jevrejske dijaspore u najprestižnijim profesijama simbolizovali su ideju da u manjini nenaklonjenom okruženju ne pobeđuju brojnost i represivna sila, već marljivost i obrazovanje. Dijasporska opozicija Bibijevom pokolju danas je dosledi naslednik ove svetle tradicije.
Smele reči Ovensove dolaze nam u trenutku kada rizik od nuklearne eskalacije balističkog okršaja Izraela i Irana preti ne samo da Sveta zemlja ukupne površine Crne Gore postane krvava klopka za sve njene sadašnje žitelje, već da bliskoistočna kolevka civilizacije i monoteizma zaista postane i njihova grobnica. Dok se jedan deo sveta nada realističnoj obnovi dvodržavnog rešenja, invazija na Liban uz mučka ubistva Ismaila Hanije i Hasana Nasrale uticala je na gubljenje vere da se odmetnuti telavivski režim koji jedva da polaže račune čak i supersili koja mu garantuje odrešene ruke može obuzdati ili povući iz upotrebe, već jedino zbaciti. Država koja, nakon pola veka pacifikovanja i disciplinovanja arapskog sveta, od šurovanja sa jordanskom dinastijom, Kemp Dejvida, potpirivanja verskih raskola u Libanu, Iraku i Siriji, te nezvanične koalicije sa zalivskim petromonarhijama, pre svih UAE, koristi to sigurno zaleđe za konačno rešenje palestinskog pitanja manje podseća na slučaj pretorijskog režima u Južnoj Africi, a više berlinskog posle Minhenskog sporazuma. Zato će palestinska četvorobojka naših dana ostati upamćena kao nešto znatno više od nacionalnog znamenja, kao steg svih sa pet kontinenata gde se tiranskom bezakonju tog bezbožnog totalitarizma, koji manipulacijom svetinjama skriva idolopoklonstvo Molohu profita, opire mačem, a ne perom.
