Пише: Адам Туз
Превод: М. М. Милојевић
Сукоб између Израела и Ирана је нешто што се разматра и коментарише толико дуго уз огромна настојања на Западу да се нормализује бомбардовање Ирана, уз отупелост наших чула од понављајућег насиља у Гази, преко Либана и Сирије и изнова до Газе, да је потребан известан свесно усмеравани напор да бисмо уопште схватили колико је запањујућ овај рат.
Не подразумевам под тиме политику Иранско-израеслког сукоба: огроман међународни напор да се прокаже идеја иранског располагања нуклеарним оружјем, или стапање израелске до крајности немилосрдне стратегије превентивних удара и регионалне доминације са невиним тврдњама о његовом праву на самоодбрану. Мислим на новитет саме ратне ситуације, као рата.
Иако су жртве и штета за сада ограничени, у гео-војном погледу, овај рат би се већ сада могао означити као један од најрадијалнијих вођених до сада.
Почнимо од удаљености између зараћених страна. Од Тел Авива до Техерана има хиљаду петсто осамдесет пет километара. Та удаљеност је нешто мања него између Берлина и Москве (1614 километара). Али, за разлику од Нацистичке Немачке и Совјетског Савеза 1941. године, Израел и Иран се копнено не граниче. Не постоји ‚линија фронта‘. Земље између њих – Сирија и Ирак – нису директно укључене у овај сукоб. Када се ствари упореде у контексту европске географије то је као када би Холандија и Шпанија, или Холандија и Италија размењивале ударце над главама Француза.
Да би напало мете у Ирану, израелско мало али технолошки напредно ваздухопловство прелеће хиљаде километара током сваке мисије, кроз непријатељски ваздушни простор и ретко насељену територију.
Израелски авиони Ф-15, Ф-16 и Ф-35 могу да дејствују на овако великим даљинама захваљујући допуњавању горива у ваздуху и рутинском нарушавању неповредивости туђег ваздушног простора.
То не би било могуће да је Иран кадар да се знатније супротстави израелским долазећим ваздухопловним снагама. У Украјини, ваздухопловне операције које изводе обе стране су далеко ограниченије. То је она област у којој зјапећи јаз у нивоу економског развоја који је настао између Ирана и Израела током последњих петнаест година санкција показује свој учинак.
Савремени војни авиони су изузетно скупи. Набавна цена једног, напредног израелског авиона Ф-35 је 110 милиона долара и то не укључује трошкове сервисирања и одржавања. Израел располаже са нешто више од четрдесет авиона овог типа у својој флоти.
У поређењу са тим, иранско ваздухопловство располаже авионима који су деценијама стари. Мудро су одабрали да не играју никакву улогу у овом сукобу. Уз израелске борбене авионе који имају слободу деловања на изузетно великим раздаљинама, они су подвргли иранску противваздухопловну одбрану постојаним нападима, што је почело већ током размене напада 2024. године.
То је омогућило Израелу да установи слободу оперативног деловања својим авионима који сада могу да делују готово како им је воља по небу изнад Ирана.
Застанимо на тренутак да размислимо о овој чињеници. Са земље, све на небу изнад Ирана сада се сматра непријатељским деловањем. То је запањујуће стање ствари које је израелско ваздухопловство успело да наметне хиљаду миља далеко од својих матичних база.
Муниција коју Израел испаљује сама по себи није нарочито софистицирана. Обухвата углавном бомбе које слободно падају (gravity-bombs). Старија оружја су унапређена додавањем опреме за навођење. Али, колико год рудиментарне ове бомбе биле, сједињене за ваздушном надмоћи, њихово дејство је разарајуће. Ако се изузму бункери изграђени дубоко у планинама, Израел може да уништи практично све што пожели. Израел има велики број бомби за нападе на бункере и не уздржава се да их употреби. Употребио је не мање од осам тешких бомби америчке производње да би ликвидирао Хасана Насрлаха у Бејруту 27. септембра 2024. године, што је било толика запањујућа претерана употреба војних средстава да је чак и у Пентагону наишла на негодовање. Проблем [са израелске тачке гледишта] јесте што најтеже америчке бомбе, GBU-57 од четрнаест тона, могу да буду испаљене само из тешких бомбардера, као што је Б-2, који, по цени од две милијарде долара по авиону, су више од онога што би чак и Израел могао да приушти.
Претпостављајући сопствени неповољни положај у било каквом сукобу са Израелом, и ирански режим је приступио иновирању. Иако се највише пажње поклања иранском програму производње нуклеарног оружја и иранским дроновима, сразмерно мала пажња посвећује се ономе што заправо омогућава Ирану да узврати Израелу – његовим балистичким ракетама.
Ирански одговор на израелско бомбардовање јесте испаљивање ракета према Израелу, на удаљеност од око хиљаду и по километара. Задржимо се на тренутак на овоме. И ово је радикално другачије и неуобичајена чињеница.
Израелски авиони лете хиљаду и по километара да би бацили своје бомбе. Иран узвраћа ракетама, хиљаду и по километара у другом смеру.
Иранске ракете нису баш ни јефтине. Велики салво балистичких ракета могао би да кошта и двеста милиона долара али то је ситна сума у поређењу са десетинама милијарди долара колико је утрошено на прибављање и одржавање двеста израелских борбених авиона.
Овај необични асиметрични начин далекометног ратовања, са скупим ваздухопловним снагама насупрот јефтинијим једнократним крстарећим и балистичким ракетама, у модерној историји први пут се јавио пре осамдесет година, 1944. године изнад неба Западне Европе, када се нацистичка Немачка супротставила огромној премоћи британског и америчког ваздухопловства својим Фау-1 и Фау-2 ракетама. Фау-1 и Фау-2 су преци данашњих дронова и балистичких ракета.
У случају балистичких ракета, писати о односу предака и наследника није пука метафора.
Совјетски балистички програм током педесетих и шездесетих година 20. века, слично свом америчком парњаку, у знатној мери се ослањао на експертизу пренету из Нацистичке Немачке. Совјетске ракете из серије Скад обухватају велики део балистичких ракета испаљених у знак одмазде у другој половини 20. века, посебно од обе стране у Ирачко-иранском рату осамдесетих година а то је потом чинио и Садам Хусеин током првог рата у Ираку. Совјетске ракете из серије Скад чине основу иранског програма балисти
чких ракета. Али и ирански и руски програми балистичких ракета развили су од двехиљадитих нову генерацију ракета на чврсто гориво које су притом далеко прецизније.
Од 2022. године, Русија је испалила преко 600 ракета Искандер против циљева у Украјини са удаљености од највише 400 до 500 километара. Оно што чини иранске нападе на Израел радикалном новином јесте њихова гео-војна амбиција. Никада раније балистичке ракете нису испаљиване из одмазде са тако великих даљина.
Није овде необична само раздаљина, већ и висина до којих ракете добацују. На врхунцу свог лета, иранске ракете јуре према Израелу брзином која премашује пет маха и уобичајено прелазе Карманову линију. На сто километара изнад земље Карманова линија раздваја Земљину атмосферу од екзоатмосфере или свемира. Неким иранским ракетама приписује се да су досегле максималну висину од четиристо километара, пре него што би изнова ушле у атмосферу обрушивши се на своје циљеве.
Видео снимци напада иранским ракетама који се деле по друштвеним мрежама бележе само последњу фазу путање лета која је без преседана у историји ратовања.
Путање ракета које досежу екзоатмосферу су радикална новина за постојану кампању ракетних напада у садашњим ратним условима. Једина ранија прилика када је ово забележено било је 2023. и 2024. године када су иранске ракете или ракете засноване на иранским моделима којима располажу Хути летеле према Израелу.
Елоквентни сведок софистицираности иранског ракетног програма је доктор Узи Рабин, утемељивач израелских одбрамбених противракетних система, који је своје процене изнео у интервјуу на Јутјуб каналу Блискоисточног форума.
Како би се супротставили ракетама које је развијао Иран доктор Рубин и његове колеге са израелске стране нису поступали ништа мање необично. Уз америчку помоћ, Израел је развио пресретачке системе, посебно систем Стрела-3 (Arrow 3) који сусреће иранске ракете близу највише тачке њихове путање, изван Земљине атмосфере.
Изнова, постали смо толико уљуљкани бескрајним говором о израелским ракетним пресретачима у контексту Хамаса, Хезболаха и Гвоздене куполе да морамо да учинимо свестан напор да бисмо од овога раздвојили Иранско-израелски сукоб и спознали његову гео-војну радикалност.
На карти испод, познати израелски одбрамбени систем Гвоздена купола обележен је мајушним плавим кругом. Систем Стрела-3 који је Израел активирао против иранских балистичких ракета које досежу екзоатмосферу приказан је огромним спољашњим кругом који досеже источне ободе Ирана, Јемен, границу Либије и Алжира и обухвата највећи део Италије.
Серија одбрамбених система против балистичких ракета Стрела је заједнички америчко-израелски пројекат који потиче још од осамдесетих година двадесетог века, и досеже Реганове снове о Ратовима звезда/Стратешкој одбрамбеној иницијативи и све јачу оновремену израелску анксиозност у вези са ширењем ракета заснованих на системима Скад широм Блиског истока и Северне Африке.
Конструкторски рад на систему Стрела-1 отпочео је 1986. године и финансиран је америчким средствима опредељеним за Стратешку одбрамбену иницијативу према споразуму САД и Израела потписаном 1988. године. Од почетка израелско експертско знање и ургентност одбрамбених потреба били су важан чинилац који је одржавао у животу жеље о Ратовима звезда, инсистирајући изнова и изнова да је могуће ‚гађати метак метком‘.
Систел Стрела-1 никада није ушао у оперативну употребу али је послужио као основа система Стрела-2 на којем је рад отпочео крајем деведесетих у кооперацији Израелских аеросвемирских предузећа (Aerospace Industries), Боинга (америчког подизвођача), Елте и Елбит система.
САД су обезбедиле већи део средстава потребних за финансирање развоја система Стрела-2, све заједно неких две милијарде долара. Ракете система Стрела-2 намењене су пресретању тешких балистичких ракета које не могу да погоде ракете система Гвоздена купола и Давидова праћка, и то тако што их обарају у средњој фази њиховог завршног стрмоглавог спуштања у вишим слојевима атмосфере (ендо-атмосферски), на висинама од око сто километара.
Након скоро четрдесет година инвестирања, сукоби покренути Хамасовим нападима 7. октобра 2023. означавају се међу одбрамбеним естаблишментом као потврда заједничког израелско-америчког концепта стратешке противракетне одбране и Регановог сна о Ратовима звезда. Речима једног америчког стручњака, након година вежби и симулација, сукоби у којима су учестовале израелска и америчка војска после 2023. године отвориле су ‚широко поље‘ за противракетну одбрану.
Прва батерија система Стрела-2 постала је оперативна 2000. године. Остварила је први погодак долазеће иранске балистичке ракете скоро четврт века касније, 31. октобра 2023. године.
Систем Стрела-3 је софистициранији у односу на систем Стрела-2 и конструисан је тако да обори балистичке ракете док су на врхунцу њихове путање изван атмосфере. Систем Стрела-3 постао је оперативан у јануару 2017. године. Постигао је прво оперативно пресретање испаљене ракете 9. новембра 2023. када је изван атмосфере оборио ракету коју су испалили Хути што је означило прво ратно екзоатмосферско пресретање. То су били истински Ратови Звезда.
Када делују како је замишљено системи противракетних пресретача дају готово блажени осећај сигурности становништву ‚испод куполе‘. Тако је садашњи шеф Израелске организације за ракетну одбрану Може Пател описао деловање његових система који су одговорили интензивном нападу у ноћи 13. на 14. април 2024. године:
‚У сваком случају у ноћи 13. на 14. април 2023. године имали смо масивни напад из Ирана, по први пут; сто двадесет балистичких ракета летело је према Израелу са бојевим главама тешких пола тоне или тону, заједно са неких двеста двадесет крстарећих ракета. Сва ова средстава била су временски усаглашена да би се нашкодило израелском становништву, и све иранске испоставе биле су део овог настојања, са југа, са севера, тако да смо те ноћи имали више од петсто педесет објеката који су летели ка Израелу… Увек говоримо о томе да је потребно у обзир узети колика би цена била уколико не бисте имали одбрану у односу на цену система… да нагласим, онда када се супротсатвите овој врсти претњи и у томе успете чувате, пре свега, велики број живота, онемогућавате наношење велике штете по имовину. На крају, знате, чињеница је да је 14. априла берза у Израелу наставила да тргује, и људи су тог дана отишли на посао. Уз све трошкове које смо имали до тог дана, мислим да је вредело, тако да је то начин на који сагледавамо целу ствар.‘
‘Урадили смо свој посао. Берза је остала отворена. Људи су отишли на посао‘. Речи које звуче тако невероватно да их је немогуће измислити!
Сем Драгер: Заливске државе потпуно су затечене израелским нападом на Иран
Но, уколико је кључни проблем економија, питање које ће бити актуелно наредних месеци и недеља јесте – ко је добро определио своје улоге? Израел и САД или Иран?
Према израелским проценама, његово пресретање долазећих ракета током интензивног бомбардовања кошта и до 285 милиона долара по ноћи. Сваки пресретач система Стрела-3 кошта два милиона долара. И оно што је важније од цене, јесте физички расположива количина и производне могућности које су ограничене. Чак и уз подељену производњу у сразмери пола-пола војноиндустријски комплекси Израела и САД не могу да се носе са потражњом пресретача. Према америчким анализама, најважније питање наредних недеља биће да ли ће Иран или Израел први остати без расположивих ракета.
А након тога? Очекујте много више прича о Трамповој Златној куполи, његовој позлаћеној верзији Реганове Стратешке одбрамбене иницијативе, која ће се изнова покренути пуним интензитетом. Као што су сами израелски аналитичари указали, израелско искуство може мало шта да подучи САД суочене са изазовом одбране америчког континента од долазећих интерконтиненталних балистичких ракета. Међутим, преседан израелске Гвоздене куполе очигледно је изазвао неке проблеме око ауторских права код америчких планова који су потом унапређени у председникову омиљену златну боју. Како Трамп инсистира, Америка ће располагати ‚потпуно америчким‘ системом.
Место где ће израелска технологија бити распоређена за најскорију употребу јесте Европа, као део иницијативе ‚Небески штит‘ коју је покренуо некадашњи немачки канцелар Олаф Шолц. Уговор о поруџбини вредној више милијарди евра већ је потписан за систем Стрела-3.
Насупрот замору изазваног већ одавно разрађиваним катастрофичарским сценаријима, дуго очекиваној ескалацији и хроничарски бележењем предодређеног сукоба, важно је запамтити овај тренутак по његовом радикализму.
Чињеница да две војне силе размењују ударце на растојању од преко хиљаду и по километара, над главама милиона невиних посматрача. Масивне ракете лете хиперсоничним брзинама изван Земљине атмосфере… где их погађају пресретачи.
Забележите овај тренутак!
Уз руски напад на Украјину и последице напада од 7. октобра, период између 2023. и 2025. године можда неће остати забележен само по успону ратовања дроновима, већ и по отварању нове ере ракетног и противракетног ратовања. Насупрот овом развоју, израелско конвенционално ваздухопловно бомбардовање Ирана, колико год драматично и ефикасно могло бити, је ‚почетничка игра‘ у поређењу са хиперсоничним сучељавањем које се одвија на самим ободима атмосфере – и даље од њих.
Аутор је британски историчар и предавач на америчком колумбија универзитету; аутор је више студија о ратној и економској историји и историји међународних односа, укључујући The Wages of Destruction: The Making and Breaking of the Nazi Economy (2006), The Deluge: The Great War, America and the Remaking of the Global Order, 1916–1931. (2014, књига је објајвљена и у издању београдске издавачке куће Клио, у преводу на српски језик Иване Радмилов, 2019) и Crashed: How a Decade of Financial Crises Changed the World (2018); пише колумне и коментаре за Гардијан, Фајненшел тајмс, Форин полиси и води свој блог Chartbook
Извор: Adamtooze
