Pišu: Markus Voker/Jan Lovet
Prevod za Žurnal: M. M. Milojević
Kako se bliži američko-ruski samit, ukrajinske vojske snage suočavaju se sa rastućim podelama između snaga na terenu i najviših štabnih zapovednika; „Ukoliko si glup i poslušan ostave te na miru“
Sumi, Ukrajina – U prvoj godini opšteg ruskog napada, ukrajinski branioci su u više navrata uspevali da nadigraju manevrima tromu rusku vojsku, oslanjajući se na improvizacije i rasuđivanje ljudi na terenu.
Tri godine kasnije, ukrajinska vojska se vratila rigidnijem načinu borbe koji zavisi od usmeravanja sa vrha, ukorenjenom u sovjetsko doba, što izaziva sve jače frustracije zbog nepotrebnih gubitaka koji štete moralu civilnog stanovništva i regrutaciji vojske.
Bez znatnih promena, navike iz sovjetskog vremena mogu da potkopaju ukrajinsku sposobnost da održava svoju odbranu protiv Rusije, koja ne pokazuje znake da odustaje od svog nauma da osvoji ovu zemlju.
Ukrajinski zapovednici i pešadinci žale se na centralizovanu kulturu komandovanja koja često prekoreva one koji preuzmu inicijativu i zbog koje se rasipaju ljudski životi. Generali naređuju da se iznova i iznova vrše frontalni napadi čiji su izgledi da uspeju vrlo slabi, i odbacuju zahteve jedinica koje su uključene u borbe da vrše taktička povlačenja i čuvaju svoje ljude. Žrtve se gomilaju u operacijama malog strateškog značaja.
„Naša armija se drži zahvaljujući uglavnom inicijativi ljudi do nivoa zapovednika bataljona“, kaže major Oleksij Pasternak, veteran među oficirima koji tvrdi da su nužne urgentne promene u višim ešalonima zapovednika.
Odbrana se, međutim, ne drži svugde. Poslednjih dana, male grupe ruskih vojnika su probile ukrajinske linije odbrane na kritičnoj tački u istočnoj Donjeckoj oblasti, koristeći se slabom popunjenošću ukrajinskih pešadijskih snaga. Kijev je potom požurio da zaustavi ovo napredovanje.
Ruska vojska trpi još veće probleme zbog čelično čvrste hijerarhijske strukture koja ljude tretira kao potrošnu robu. Efikasnost zapovedništva pomaže da se objasni zbog čega Rusija za sada ima poteškoće da svoju numeričku prednost pretvori u odlučujući prodor, umesto da mili napred po cenu visokih gubitaka tokom poslednje dve godine.
Ali je ovaj problem daleko opasniji po Ukrajinu, koja ne može da zameni gubitke onoliko lako koliko to može da učini Rusija.
Ruski predsednik Vladimir Putin ovo je smestio u samo središte sopstvene strategije. Moskva nastoji da na kraju prinudi Ukrajinu na kapitulaciju tako što će istrošiti ukrajinsku armiju i istrajati duže nego što je Zapad voljan da pruža svoju pomoć.
Postizanje primirja i dalje ostaje malo verovatno, uprkos susretu na Aljasci 15. avgusta između Putina i predsednika Trampa, zato što Putin zahteva da se Ukrajina povuče sa strateški važne teritorije – zahtev čije ispunjenje Kijev i njegovi evropski saveznici odlučno odbijaju.
Volstrit džurnal: Prioriteti komunistički partije usložnjavaju planove za oporavak kineske ekonomije
Poslednja kap
Privatno, mnogi ukrajinski vojnici ponavljaju gorku doskočicu: „Velika sovjetska vojska potući će malu sovjetsku vojsku“.
Kapetan Oleksander Širšin, zapovednik bataljona u ukrajinskoj Četrdeset sedmoj mehanizovanoj brigadi izneo je ovu ogorčenost u javnost. U maju on je kritikovao visoke armijske zapovednike na Fejsbuku. Besneći zbog ‘glupih’ naređenja i gubitaka, govorio je o opšteprisutnom strahu u vojsci od generala koji su „sposobni samo za prekore, istrage i kažnjavanje“. Obraćajući se Generalštabu Oružanih snaga Ukrajine naveo je: „Nadam se da će i vaša deca biti u pešadiji i izvršavati vaše zadatke“.
On je izjavio za Volstrit džurnal da je bio podstaknut da se obrati nakon što je njegovom bataljonu viša komanda u nekoliko navrata naređivala da izvedu napade čiji su ciljevi bili u nesrazmeri sa ograničenim sredstvima koja su bataljonu stajala na raspolaganju.
Poslednja kap koja je prelila čašu, kaže Širšin, bilo je naređenje njegovim ljudima da se iznova vrate u Kursk – rusku oblast koju su ukrajinske snage delimično zauzele pre godinu dana ali iz koje su na kraju morale da se povuku. Pravac naređenog napada bio je predvidiv i Rusi su se pripremili za njega, kaže. Talas za talasom ruskih pešadijskih protivnapada prinudio ih je na povlačenje. Mnogo ljudi je ubijeno, kaže Širšin, uključijući nove, dobro uvežbane regrute, do kojih je teško doći. „Bili su mladi i dobro motivisani. Polagao sam velike nade u njih. Umesto toga, izgubili smo ih“.
„Potrebno je da promenimo naš metod i da težište stavimo na kvalitet umesto na kvantitet“, kaže Širšin. „Ne možemo da potučemo Rusiju sa našim resursima. Oni su veći – mi moramo da budemo bolji“.
Nakon ove objave na Fejsbuku, armijsko vođstvo izreklo je opomenu Siršinu zbog nediscipline. Načelnik generalštaba Oleksandar Sirski otpisao ga je kao nekoga ko samo traži pažnju. Ali mnogi saborci stali su iza njegove kritike.
Štab Sirskog, Generalštab ukrajinske vojske, priznao je postojanje izvesnih problema u izjavi datoj Volstrit džurnalu ali je naveo da se uvode različita unapređenja, uključujući izmenu trenažnog procesa i preusmerenje na komandovanje američkog stila po kojem se donošenje brojnih odluka delegira na niže nivoe. Navode da je striktna hijerarhijska kontrola odozgo na dole ponekad potrebna kada jedinici ne ispunjavaju na zadovoljavajući način svoje dužnosti, i da se zapovednici brigada smenjuju kada gube previše ljudi.
„Opšti rat je istovremeno razotkrio i snage i ranjivosti na svim nivoima“, stoji u saopštenju Generalštaba.
Još jedna naznaka snažnog sučeljavanja komandnih kultura bilo je kada je Mihailo Drapatij, četrdeset dvogodišnjak koga su mnogi smatrali za jednog od najtalentovanijih generala iz mlađe, postsovjetske generacije zapovednika, dao ostavku na mesto načelnika kopnene vojske u junu.
Drapatij je rekao da preuzima odgovornost za ruski raketni napad na trenažnu bazu u kojoj je stradalo dvanaest ukrajinskih vojnika. ali takođe je govorio o svojoj borbi da promeni institucionalnu kulturu zasnovanu na „atmosferi straha, nedostatku inicijative i zatvorenosti za povratne informacije“. Rekao je da je pokrenuo reforme, ali da je potrebno još mnogo toga učiniti.
Sovjetska tradicija
Duž čitave linije fronta duge sedamsto pedeset milja, mnogi ukrajinski vojnici prenose svedočenja slična Širšinovom. Jedno često iskustvo: viši zapovednici su u mnogim različitim prilikama odbili da se saglase sa blagovremenim taktičkim povlačenjem ostavljajući ljude u opasnosti da budu okruženi i uništeni. Zapovednici na liniji fronta kažu da je takvo odbijanje pokazalo spremnost na olako rasipanje ljudskih života među oficirima koji ne žele da budu okrivljeni da su izgubili teritoriju.
Krajem prošle godine, potpukovnik Serhij Kostišin, želeo je da povuče svoj bataljon, jedinicu ukrajinske Predsedničke brigade, sa nezgodno izloženog položaja u južnom delu Donjecke oblasti. Presreo je ruske planove da okruže njegov bataljon, ali mu je štab iznova govorio da ostane tamo gde se nalazi, čak i kada su brojnije ruske jedinice počele da promiču sa krila njegovog položaja, kaže. Stoga je Kostišin doneo samostalnu odluku.
Tokom tri kišna dana, izveo je odstupanje pod borbom. Veći deo bataljona uspeo je da izbegne zamku, ali je vod koji je ostao na položaju da ih pokriva dok se povlače skoro u potpunosti zbrisan.
Tokom potonjih meseci Kostišina je ispitivala vojna policija i Služba bezbednosti Ukrajine, ukrajinska kontraobaveštajna služba, zbog napuštanja položaja. Na kraju je ispitivanje prestalo, rekao je.
„Ukoliko ste glupi i poslušni, ostave vas na miru“, kaže Kostišin. „To je sovjetska tradicija“.
Kostišin je kasnije unapređen na mesto zamenika zapovednika brigade. „Neko na visokom položaju je verovatno sagledao razboritost mojih poteza“, kaže.
SBU je odbio da komentariše. Generalštab kaže da se preuzimanje inicijative na bojnom polju ohrabruje sve dok ne vodi kršenju naređenja i nedopuštenom napuštanju položaja.
Tenzije u ukrajinskoj vojsci odražavaju širu borbu u zemlji da se pomakne od autoritarne prošlosti prema vesternizovanijem, demokratskom društvu. Dramatične promene kroz koje je zemlja prošla od sticanja nezavisnosti 1991. godine često su dolazile od spontanih inicijativa građanskog društva, uključujući dve masovne pobune protiv vlade. Ali mnoge ukrajinske institucije i dalje nose nasleđe sovjetske prošlosti, uključujući birokratski instinkt za čvrstom kontrolom.
Rano, na početku rata, vojnici su odlazili u šume zajedno sa veteranima i civilima, naoružani mešavinom zapadnog naoružanja, naoružanja iz sovjetske epohe i onog izrađenog u radionicama. Njihova dovitljivost – kao što je pionirska upotreba komercijalnih dronova da se uoče nastupajuće ruske vojne kolone – vodila je nizu uspeha tokom 2022. godine. Uprkos očekivanjima, kako u Moskvi, tako i u zapadnim prestonicama o brzom ruskom osvajanju zemlje, ukrajinski branioci su povratili polovinu teritorije koju su na početku zauzeli napadači.
Ekonomist: Ukrajinska armija ima poteškoće u pronalaženju dobrih regurta
„Kasapin“
Uskoro je, međutim, iznova iznikla starovremska komandna struktura. Donošene su kontroverzne odluke koje su ostavile dugotrajan uticaj na moral: da se tokom devet meseci brani grad Bahmut u Istočnoj Ukrajini, ubacivanjem većeg broja iskusnih armijskih brigada u opštu klanicu. Bitka za Bahmut produžavana je dugo nakon što je postalo jasno da će ukrajinske snage morati da se povuku iz razrušenog grada što se na kraju i desilo u maju 2023. godine. To je i dalje najsmrtonosnija bitka čitavog rata.
General Sirski, tada zapovednik kopnenih snaga, zapovedao je sumornim žestokim okršajem iscrpljivanjem, zbog kojeg je od vojnika dobio nadimak ‘Kasapin’. Bahmut je počeo da predstavlja zabrinjavajući obrazac za ukrajinsku vojsku. Odabirala je bitke koje zbog ograničenog raspoloživog ljudstva nije mogla da priušti čak i ukoliko je u njima ginulo više Rusa.
Šezdesetogodišnji Sirski, koji je postao načelnih generalštaba 2024. godine, i dalje je veoma nepopularan među ukrajinskim vojnicima, od kojih ga mnogi vide kao oličenje starih sovjetskih boljki: karijerni oficir obrazovan u Moskvi koji sitničavo komanduje jedinicama na terenu, odlaže povlačenje ili naređuje napade koji su zbog žrtava obogaljujući za moral a čiji je cilj neki drvored ili drugi sličan objekat male strateške vrednosti.
Generalštab kaže da je čuvanje života i zdravlja vojnika ključni prioritet vojnog vođstva. Sirski od 2024. godine sprovodi mere zarad očuvanja života kroz bolji trening, upotrebu dronova i učenje iz borbenog iskustva, stoji u saopštenju.
Ali mnogi ukrajinski oficiri kažu da se problemi protežu dublje nego što je to sama ličnost načelnika generalštaba. Osoblje štaba i dalje uključuje mnoge oficire koji su obučavani u sovjetskom stilu tokom mnogo predratnih godina. Zbog brzog proširenja vojske, mnogi su povučeni iz penzije i ne razumeju brzo promenljivi, visokotehnološki rat dronovima na terenu, kažu veterani koji u borbama učestvuju od 2022. godine.
Neki oficiri kažu da se stanje sada poboljšava pošto ljudi sa borbenim iskustvom sa fronta bivaju postavljeni na više položaje. „Promene nisu kolosalne, ali se dešavaju“, kaže potpukovnik Jehor Derevianko, koji zapoveda bataljonom Devedeset treće mehanizovane brigade, još jedne jedinice prekaljene u borbama na istočnom vojištu.
Vikanje preko radija
Godinama pre opšteg ruskog napada, države članice Severenoatlantske alijanse organizovale su obuku za ukrajinske oficire kako bi pomogle modernizaciju vojske.
Tokom 2022. godine Pasternak je pohađao kurs u Velikoj Britaniji kako bi se upoznao sa konceptima NATO kao što je zapovedanje misijom, pristupom izvođenju borbenih zadataka po kojem viši zapovednici postave cilj ali potčinjeni na terenu iznalaze rešenja kako na najbolji način da ga ostvare. To je potpuna suprotnost u odnosu na striktno sovjetsko tradicionalno hijerarhijsko komandovanje odozgo na dole.
Pasternak je podneo ostavku na položaj u Sto osmoj brigadi teritorijalne odbrane ozlojeđen zbog nevoljnosti komandanata da se drže zapadnih vojnih metoda.
„Doktrina NATO komandovanja misijom odsutna je u celoj vojsci izuzev možda u nekoliko brigada“, kaže. „Oni se koriste sovjetskim principima. Ne veruju svojim potčinjenima“.
Tokom neuspešne ukrajinske ofanzive 2023. godine u južnoj Zaporoškoj oblasti, generali iz viših štabova su vikali preko radija na zapovednike brigada, i čak na narednike na bojnom polju, da napadaju iznova i iznova čak i kada su jedinice zbog pretrpljenih žrtava postajale nesposobne za izvođenje borbenih zadataka, kaže Pasternak.
Priseća se jedne prošlogodišnje bitke u kojoj je četrnaest ukrajinskih pešadinaca, podržavanih artiljerijom i dronovima iz pozadine branilo zgrade u Zaporoškoj oblasti protiv napada nekoliko stotina Rusa sa oklopnih vozilima i dronovima. Viši zapovednici insistirali su da se položaji drže, kaže.
Ono što nisu uvideli jeste da je druga brigada izgubila teritoriju na njihovom desnom krilu, ali da to nikome nisu rekli. Rusi su im prišli sa strane i ubili su svih četrnaest pešadinaca, kaže.
Strah od smenjivanja često dovodi do toga da zapovednici brigada ne izveštavaju da su izgubili određeni položaj, kažu Pasternak i drugi oficiri.
Pasternak sada prolazi obuku u novom Trećem armijskom korpusu, koji se formira od elitnih brigada poznatih po tome da su napustile ranije sovjetske tradicije: oslanjaju se na brzo donošenje odluka na nižim nivoima i nastoje da sačuvaju svoje ljude kroz rigoroznu obuku i stalno analiziranje i usavršavanje taktike.
U međuvremenu je pod istragom koju vodi njegova prethodna jedinica zbog odsustva bez dopuštenja.
Prikupljanje drva za potpalu
Ukrajinske snage pretrpele su oko 400 hiljada ukupnih gubitaka, uključujući i oko 100 hiljada poginulih, prema nedavnoj proceni Centra za strateška i međunarodna istraživanja u Vašingtonu. Ruski ukupni gubici bliže se milion ljudi, od toga 250 hiljada poginulih, prema proceni ove organizacije. Ali ukupno rusko stanovništvo je gotovo četiri puta brojnije.
U zemlji u kojoj svako ima prijatelja ili rođaka koji se bori, priče o bacanju regruta u vihor borbe bez skoro bilo kakve obuke potkopavaju izglede ukrajinske regrutacije. Nakon početnog talasa patriotskog entuzijazma 2022. dobrovoljci su postali retkost. Neki vojnici kažu da su upozoravali prijatelje da se ne prijavljuju.
Jedan pedesetogodišnjak iz Kijeva kaže da se dobrovoljno prijavio da služi u vojsci ranije tokom godine i da je brzo zažalio. Obuka se sastojala od prikupljanja drva za loženje. „Nisam čak ni video pušku“. Kada se priključio rekao je da mu je obećan posao vozača u jedinici operatora dronova, ali je poslat da se pridruži pešadiji raspoređenoj duž linija fronta nedaleko od Pokrovska, jedne od glavnih meta ruska ofanzive. Odvezao se natrag u Kijev gde se pridružio desetinama hiljada ljudi koji su bili na odsustvu bez dopuštenja ili su dezertirali.
„Srećan sam što mogu da služim“, kaže, „Ali ne želim da budem upućen na front bez znanja, dok nisam ni pucao iz puške“.
Generalštab navodi da se obuka poboljšala u odnosu na prošlu godinu i da se svi vojnici podučavaju osnovnim veštinama uključujući pucanje.
Haos u Kursku
Za mnoge vojnike, kijevski upad u Kursk postao je znakoviti pokazatelj kako produženje sovjetskih navika odnosi živote. Upad je počeo dobro. Neke od najboljih ukrajinskih ofanzivnih jedinica pojurile su preko granice prošlog leta, iznenadile su Ruse i zaposele nekih hiljadu kvadratnih kilometara teritorije. Ukrajinska vlada se nadala da ova teritorija može da posluži kao adut za razmenu u mirovnim pregovorima. Prenošenje borbi na teritoriju Rusije je navodno trebalo da promeni globalnu percepciju sukoba i da pojača moral kod kuće.
Ali Kursk se ubrzo pretvorio u još jednu bitku iscrpljivanjem. Rusija je dovela pojačanja, uključujući svoje najbolje jedinice operatera dronova i nekih deset hiljada severnokorejskih vojnika.
„Počeli su da presecaju našu logistiku“; kaže Širšin, čija je Četrdeset sedma mehanizovana brigada učestvovala u ovom upadu. „Do zime nismo mogli da nastavimo efikasno izvođenje operacija“: Kaže da je pisao izveštaje u kojima opisuje probleme i predlaže rešenja, ali komandanti nisu hteli da donose teške odluke. „Bila nam je potrebna ili promena situacije na bojištu ili povlačenje. Ali mi smo samo čekali, dok stanje nije počelo da se urušava“.
Strah od donošenja odluka vodi rastućoj paralizi. Dvojica ljudi iz Četrdeset prve mehanizovane brigade rekli su da je njihova jedinica uočila grupu ruskih vojnika na otvorenom i zatražila je od komandanta minobacački napad. Ali on je odbio sve dok ne dobije dozvolu više instance.
„Ukoliko ne bude ispalo kako je potrebno, mene će kriviti“, rekao je komandant. Do trenutka kada su dobili dopuštenje, Rusi su iščezli. Komandirov komentar postao je uzrečica među njegovim vojnicima.
Drugom prilikom, desetar iz Četrdeset prve brigade i još petorica vojnika bili su zaklonjeni u rovu pod žestokom vatrom ruskih dronova i artiljerije. Zaštita iznad rova bila je uništena. Zatražili su da se povuku nekoliko stotina metara nazad do drugog drvoreda.
„Da li se ovaj kvadrat drži?“, odgovorio je zapovednik, ukazujući na obojene kvadrate na armijskim kartama sa koordinantnom mrežom. Pošto je odgovor, u tom trenutku, bio potvrdan, odbio je da izda dopuštenje za povlačenje.
Tek nakon višečasovnih artiljerijskih udara dopušteno im je da se povuku, noseći dvojicu ljudi koji nisu mogli da hodaju.
„Na mapi su to zeleni kvadratići – sve izgleda uređeno“, kaže vojnik. „Ali odluke je potrebno donositi na osnovu onoga što se dešava na terenu“.
Kada su se Ukrajinci konačno povlačili iz Kurska, to je često bilo izvođeno očajnički i haotično. Jedinice su ostavljale svoja vozila iza sebe. Ljudi su pešice prelazili velike deonice. Glavni put koji vodi prema Ukrajini je tada bio pod snažnom ruskom vatrom, prekriven zadimljenim leševima ukrajinskih vojnika i oštećenim vozilima u kojima su se i dalje nalazili poginuli vojnici, prema svedočenju vojnika koji su se povukli.
Protiv nekih zapovednika vodova koji su se povukli bez dopuštenja kako bi sačuvali svoje ljude sprovedena je istraga. Drugi ljudi su bili napušteni u Kursku, bez ikakvih naređenja.
Operator drona, pripadnik Sedamnaeste oklopne brigade, poznat po svom pozivnom znaku Barsik kaže da su njegov tim okružili Rusi nakon što im je ranije naređeno da ostanu na svojim položajima. On i još trojica ljudi uspeli su da umaknu.
Barsik je napustio svoju brigadu i pridružio se Davinčijevim vukovima (Da Vinci Wolves), bataljonu koji se bori u Donjeckoj oblasti. Bataljon, koji se oslanja na dobrovoljce i privatne donacije, ima neobično veliki stepen nezavisnosti i poznat je da se stara za svoje ljude. Drugi vojnici iz Davinčijevih vukova kažu da uspevaju da regrutuju sve više ljudi koji su na ‘odsustvu bez odobrenja’ iz svojih starih jedinica.
„Ljudi ginu a da im nije jasno zbog čega. Komandante nije briga za ljudstvo“, kaže Barsik.
Izvor: The Wall Street Journal
