Piše: Teodora Škobo
„Ušto odmor.” “Ma krindž si.” “Nemoj si delulu, džoinuj me.” Prosečan čitalac stariji od tridesetak godina, ukoliko nema decu tinejdžerskog ili uzrasta do srednjih dvadesetih (pa čak i ako ima), verovatno nema pojma šta bi ovaj dijalog mogao da znači već bi pomislio da se radi o nekim besmislicama.
Prevedeno na srpski književni jezik, ovaj dijalog mogao bi da glasi otprilike “Uživam ovde”, “Sramota me je zbog tebe”, “Ne budi budala, pridruži mi se”. Međutim, većina mladih će savršeno razumeti šta znači ova prva rečenica, jer je njihov jezik postao hibridni “sergliš”, kombinacija srpskog i engleskog, dominantan način komunikacije među mladima.
“Zašto bih koristila drugu reč kada će svi razumeti kad im kažem ‘šeruj’ ili ‘kenselovano’. Jednostavno, društvene mreže utiču na moj govor, iako takve reči neću koristiti u situacijama u kojima je neophodno da se izražavam književno – na fakultetu ili u sličnim okruženjima”, objašnjava Anja Jovanović, studentkinja.
Pisci su kroz decenije pokušavali da zabeleže ovakve promene, imitirajući govor mladih i njihov aktuelni sleng. U romanima i pričama nailazimo na neposredan jezik likova, sa kolokvijalnim frazama i urbanim žargonom, koji često ne prolaze “test vremena”. I u modernijoj književnosti likovi se služe razgovornim stilom, ponekad čak i “uličnim jezikom”, kako bi autentično preneli način izražavanja mladih. Bilo da se kaže “frajer”, “kulov” ili “lit”, jedna stvar je slična kroz generacije – ove reči nisu samo ustaljene fraze, već oznaka svojevrsnog bunta.
“Savremeni srpski jezik se sastoji ne samo od standardnog jezika već i od neformalnih, nestandardnih varijeteta, u koje spada i sleng. Oni su prirodna pojava u jeziku, a potiču iz potrebe da se govornik prilagodi situaciji u kojoj se nalazi. Iako možda nismo svesni, i te kako biramo kako razgovaramo sa prijateljima, a kako sa profesorima ili nadređenima na poslu”, objašnjava za NIN Aleksandra Tomašević, istraživač-pripravnik u Institutu za srpski jezik SANU.
U tom smislu se i upotreba žargona kod mladih smatra znakom pripadnosti svojoj društvenoj grupi – omladini koja živi u istom vremenu, prati i razume slične sadržaje. Ovu pojavu, naravno, često inspirišu globalni trendovi. Danas se oni oslanjaju na dominantan uticaj engleskog jezika, ali mogu biti i proizvod kreativnog pristupa maternjem jeziku. U tri do sad objavljene sveske “Rečnika novih reči u srpskom jeziku”, koji izdaje SANU, nalazi se oko 1.200 novih reči, mnoge upravo poreklom iz engleskog.
“Od reči Instagram nastaju reči instagramer, instagramerka, instagramisati, od reči šejm (sramota) nastali su šejmer, šejmerka, pa i glagol šejmovati – reči oblikom potpuno prilagođene srpskom jeziku. Materijal za njega se prikuplja beleženjem reči na društvenim mrežama, u javnom govoru i publicistici”, objašnjava Tomašević.
Činjenica je da svaka generacija pravi novi jezik, a sa snažnim uticajem mreža nije ni čudo da se novije reči poput ”riz” ili “delulu” veoma brzo odomaćuju u govoru.
“Mlađe generacije se uvek drugačije izražavaju od svojih starijih sugrađana i prethodnika, tako da nije neobično što mladi stvaraju svoj žargon. Međutim, danas smo kao društvo pod uticajem trendova koji su mnogo više globalni nego što je to bilo ranije. Internet je omogućio mladima da posredstvom telefona pristupe sadržajima koji ih zanimaju – često na engleskom jeziku. Tako se reči i izrazi lakše usvajaju, ali se ne razvija njihova kultura prevođenja”, objašnjava za NIN Lidija Mirkov, vanredni profesor Fakulteta političkih nauka.
Upravo zato, kada danas čujemo “sas”, “ledžit” ili “tred vajf”, treba imati na umu da je ista dilema postojala i pedesetak godina ranije. Tada je “faca” zvučalo podjednako neobično kao što je danas “krindž“.
Ekonomičnost jezika
Ovaj “sergliš” pokazuje kako mladi koriste anglo-srpski u svakodnevnoj komunikaciji, stvarajući potpuno novi, ponekad nejasan govor. Dok su se izrazi ranije “uvlačili” u svakodnevni govor postepeno, kroz razgovore ili omiljene filmove, danas se novi izrazi šire gotovo trenutno zahvaljujući internetu. TikTok, Instagram i gejming kultura omogućavaju da reč poput “sas” i “skibidi” postane poznata za samo nekoliko dana.
“Lingvisti su dužni da beleže pojave koje predstavljaju jezičku stvarnost. Iako se mnogima ne dopada pozajmljivanje reči iz drugih jezika, ono se ne može ignorisati. Beleženje novih reči i izraza ne znači istovremeno i njihovo smeštanje u standardni jezik. Ono je svedočanstvo o jezičkoj slici u određenom vremenskom i društvenom trenutku”, objašnjava Tomašević.
Engleski je već decenijama glavni način komunikacije, jer su društvene mreže, filmovi i muzika stvorili posebnu supkulturu koja ga je nametnula. Mladi koji odrastaju na mrežama gotovo nesvesno usvajaju reči i fraze, a za njih, taj leksikon ima funkciju društvenog koda – onaj ko “zna” i koristi odgovarajući sleng pokazuje da je deo zajednice.
Internet – fabrika reči
TikTok i Instagram nisu samo mesta za zabavu, već i prava fabrika jezičkih trendova. I dok su kafane i klubovi bili centar jezičke renesanse, danas su to viralni klipovi popularnih influensera. Suština je ista – jezik putuje najbrže tamo gde je mladost najglasnija – što je sada “fid”.
“Internet predstavlja neiscrpan izvor novih reči. U kontaktu smo sa populacijom cele planete i sa njima pratimo aktuelne pojave. Jedan od najaktuelnijih trendova na internetu, plišana lutka Labubu i njena sestra sa buvljaka Lafufu, utiče na to da lingvisti danas pričaju o tome da li je ispravno reći kupila sam Labubu ili Labubua”, objašnjava Tomašević.
Jezik nije ugrožen samim postojanjem anglicizama – jezik je živa materija koja se stalno menja i prilagođava. Ipak, kako možemo govoriti o obogaćivanju jezika kada mladi danas kažu “u što odmor”, gramatički potpuno nepravilnu rečenicu, samo zato što zvuče “drugačije” od neutralnog “lepo se provodim”. Pravi problem leži u percepciji: da li ove promene predstavljaju obogaćivanje jezika ili njegovu dekadenciju?
Decu danas oblikuje medijski prostor, a on je često sklon banalnosti. Jedan od ozbiljnih problema ove generacije nije sam rečnik, već pojednostavljivanje jezika, koje je posledica vremena u kome odrastaju.
“To pokazuje globalnu sliku: engleske institucije rado usvajaju žargonske reči ili neologizme. Naše institucije, međutim, više rade na standardizaciji jezika nego na približavanju jezika mladima jer su zaokupljene ispravljanjem grešaka koje u javnost plasiraju mediji, pa nemaju vremena za terminologiju i izraze koji bi mladima bili bliski i koji bi istovremeno mogli da povežu generacije”, objašnjava Mirkov.
Dve strane medalje
“Zašto jednostavno ne kažete sramota, nego pričate krindž?”, pitanje je koje roditelji često postavljaju. Za njih to deluje kao nepotrebno “zatupljivanje“ jezika.
S jedne strane, usvajanje engleskih izraza otvara vrata globalnoj komunikaciji. Mladi bez problema prate sadržaje, ali imaju i fundamentalno razumevanje sa vršnjacima iz celog sveta. S druge strane, prevelika upotreba slenga može dovesti do osiromašenja izražavanja. Ako sve može da bude “kul” ili “top”, onda se gubi nijansiranost jezika i rečitost. Neko ko bi ranije rekao “nezgodno”, ili “neprijatno” ili “loše”, danas sve svodi na jednu reč – “krindž”.
Nekada su engleski izrazi u jezik ulazili na drugačiji način – najpoznatiji primer toga je reč “skajskrejper”, koja je kod nas prevedena kao “neboder”, klasičan primer prenošenja značenja kroz domaće jezičke elemente – kalk. Kad to nije moguće, reči se preuzimaju: srpski je, uostalom, svetu podario reč „vampir“, a zauzvrat dobio čitav niz stranih izraza koji neprestano ulaze u naš govor. Problem nastaje kad izostane trud da se nova reč uklopi – zato često ne tražimo zamenu za reči poput „apdejt“, jer je u praksi ne osećamo kao strani pojam. Ipak, to što neku reč naučimo na engleskom jeziku, ne znači da je i suštinski razumemo.
“Kada učimo strane jezike, širimo svoje znanje horizontalno – možemo jednu reč da kažemo na nekoliko jezika, ali to ne produbljuje naše razumevanje imenovanog predmeta. Produbljivanje znanja o maternjem jeziku aktivira posebne neurološke zone, što se najbolje postiže čitanjem knjiga sa što manje stranih reči. Strane izraze, naravno, ne treba koristiti bez mere. Neki su neophodni – poput ‘frižidera’, jer je to bio izum koji nam je stigao spolja. Ali pojmove poput veštačka inteligencija mogli smo lepo da prevedemo, dok se skraćenica AI ustalila, a domaća verzija VI nije. To stvara nelogičnosti”, objašnjava Mirkov, dodajući da je “adekvatno prevođenje neophodno za čuvanje jezika”.
“Važno je da ne odustanemo samo zato što zvuči teško jer zastajanje i pokušaj prevođenja jeste vežba – kao što vežbamo telo, tako možemo da vežbamo i jezik”, objašnjava Mirkov.
Kako dalje govori, svakog meseca nestaje poneki mali jezik u svetu, kada umre poslednji govornik. Zato ne bi trebalo sami sebe da dovedemo u opasnost da izgubimo svoj.
“Zanimljivo je da je srpska reč paprika otišla u svet posredstvom mađarskih kuhinjskih recepata, pa čak postoji i japanski animirani film u kom se glavni lik zove Paprika. To pokazuje da naš jezik može da se probije – ali samo ako ga i sami cenimo. Nekim našim studentima zvuči očaravajuće da budu influenseri, ali – kad savladaju gradivo iz znanja jezika – ipak im je draže da budu uticači”, zaključuje Mirkov.
Normalizacija anglicizama nije samo u srpskom jeziku, mnogi jezici su mu izloženi.
“Kompanije insistiraju na nazivanju brendova i imena likova iz pop kulture na originalnom jeziku. Nekada smo gledali Miku Miša, dok danas, pod pritiskom autorskih prava i globalnih brendova, gledamo Mikija Mausa. Ipak, Paja Patak je ostao preveden, jer bi naziv Donald Dak bio rogobatan i ne bi uspeo kod publike. Isto važi i za restorane i prodavnice: vrlo često nose engleske nazive iako je vlasnik domaći i roba domaća. To je samo jedan od primera komercijalizacije jezika”, objašnjava Mirkov.
Škola srpskog jezika u Nikšiću: Stranci uče i istoriju, kulturu, kaligrafiju
Sleng kulture
Mladalački sleng može da postane, iako u vreme nastanka nerazumljiv, deo standardnog govora. Reč “kul“ je primer ove pojave. Iako su novi slengovi često anglicizmi, rečnik mladih je uvek bio važan pokazatelj kako se jezik menja pod uticajem novih generacija.
“Verovatno najpoznatije svedočanstvo o žargonu vremena ostavio je Dragoslav Mihailović u romanu ‘Kad su cvetale tikve’. Njegovi junaci su frajeri, pajtaši i mangupi, a junakinje gerle i cure. Nisu svi žargonizmi u romanu i dalje aktuelni, neki se osećaju staromodno (npr. čilager za starog čoveka), ali su mnogi i dalje prisutni, samo manje šokantni i uličarski”, objašnjava Tomašević, dodajući da se reč mangup, na primer, nalazi u Rečniku srpskoga književnog jezika Matice srpske i ne nosi oznaku žargona.
Reč mangup je, recimo, prvobitno označavala sitnu stoku koja luta izvan prostora namenjenog za boravak ili ispašu, pa je poslužila da se njome označi muškarac koji se ne ponaša u skladu sa određenim normama.
“Kada danas nekoga nazovemo mangupom, male su šanse da osećamo da je lutanje, tumaranje i besposličarenje ono što je spojilo zalutalo goveče i zaludnog momka”, kaže Tomašević.
Sukobi oko jezika su stari koliko i sam jezik. Svaka generacija imala je izraze koje stariji nisu razumeli, pa se tako generacijski jaz vidi po tome da li neko govori “gotivno” i “smor” ili “fazon” i “kul”. Dakle, današnji “skibidi“ i “delulu” predstavljaju samo nastavak večite igre jezika. Na kraju, pitanje nije da li će književni jezik preživeti – on će se, kao i do sada, menjati i prilagođavati. Pitanje je koliko će starije generacije biti spremne da prihvate promene i koliko će mlađi biti svesni bogatstva sopstvenog jezika.
Izvor: NIN
