Piše: Đorđe Pisarev
Idealna biblioteka nije antologija, koja bi trebalo da pretenduje da bude “best of”, izbor najboljih knjiga u već nečemu (antologija savremene poezije od – do, najbolje priče 21. veka, kako mi to izaberemo, ili već nekakva selekcija najboljih pesama o mačkama, ljudima i sličnim čudnovatim stvorenjima), nego bi mogla da bude zbir onih dela što su idealnom čitaocu obeleželila život, ali i san, ona dela koja su mu, donoseći estetsko i spoznajno zadovoljstvo, uticala na život.
Onako, baš ozbiljno, određujući i imenujući ga kao ličnost i kao karakter. Kao sudbinu.
Borhes, po mnogima i najveći pisac 20. veka, na primer, umeo je da potisne sopstvenu sujetu na koju je, priznajmo, imao apsolutno pravo, i da iskaže divljenje i zahvalnost onim piscima koji su na njega uticali. Tako je kreirao Vavilonski biblioteku, sa delima za koja je smatrao da su važna, bitna i nezaobilazna, a tu su mesta nalazili i pisci poput Đovanija Papinija (Ogledalo koje izmiče), iz niske omiljenih dela fantastičke književnosti. Borhes nikada nije skrivao ni imena i dela pisaca koje je voleo, poštovao i smatrao da su i njega odredili kao spisatelja sa identitetom: Bioj Kasares, Kafka, Po, Šekspir, Servantes, Džojs, Niče, Oskar Vajld, R.L. Stivenson, Spinoza, Hese, Lavkraft, K.S. Luis, Šopenhauer, Svedenborg, Kjerkegor, Kipling, Blejk, Vels, Birs i Česterton…
Idealne biblioteke nisu ni profilisani izbori poput čuvene “Antologije francuske fantastike” čuvenog Zorana Mišića koja je objavljena u još čuvenijoj Nolitovoj bilioteci Orfej i u kojoj su se našli sjajni pisci, od De Sada, Nodijea, Merimea, preko Mopasana, Nervala i Balzaka, i naravno Lotreamona, do Bretona, Mišoa, do Mandijarga i Arabala. Nije, svakako, ni kolekcija izvesnog Đuiljma Bruta Ićilia Tiomelona, konta Libre-Karučija dela Somaja, koji se rodio u Firenci 1803. godine, i smatra se jednim od najvećih kradljivaca knjiga. Uzimajući u obzir mišljenje tračera iz sedamnaestog veka, Talmana d’Reoea, da krađa knjiga nije prestup osim u slučaju kada se prodaju, ovaj kolekcionar je višestruko zaslužio da bude proskribovan kao (običan) lopov, a nikako nije zaslužio da bude primer čitaoca koji je svoju kolekciju sačinio prema estetskim i duhovno-estetskim merilima, jer je funkcionisao, jednostavno, po kriterijumu ukradi ono što možeš što skuplje da prodaš!
Moja lična Idealna biblioteka nije samo davno uspostavljena lista knjiga bez kojih se ne može. Sa nje su, tokom ne tako krathih čitalačkih godina, mnoge dela i pisci poispadali, a ipak mnogo manje za mene vrednih naslova (s teškoćama) pristiže. Sada me zbunjuje ogromna ljubav i strast koju sam gajio prema romanu “Mi” Zamjatina ili čak prema Selindžerovom “Lovcu u raži”, a da Hermana Hesea i ne spominjem, ne samo “Stepskog vuka”, koji deluje naivno i neubedljivo, nego i nekad kultnu “Igru staklenih perli” koja je gotovo colokupno suštinu i smisao izgubila razvojem veštačke tehnologije, pa već i samom pojavom kompjutera, a da o gejmingu i virtuelnoj realnosti i ne govorimo.
Razgovori o književnosti, Mangel i Borhes: Mythos, Hronos, Topos.
Ali, ostali su večiti standardi, koji umnogome zavise od osobenog čitalačkog senzibiliteta, poput romana Filipa K. Dika “Ubik” i “Čovek u visokom dvorcu”. Opet, nekadašnji “teški” favoriti, Bredberijev “Farenhajt 451” ili tako intenzivne “Misterije” Knuta Hamsuna, pa čak i Židovi “Kovači lažnog novca” ili “Podrumi Vatikana” diskretno su iščezle sa moje liste – “Močvare” i “Uska vrata”, s druge strane, dobili su dodatne vrednosne bodove – ali su zato preživeli naobični pisci poput Birsa Aleksandra Grina i Lavkrafta, pa čak i skroz čudnovati Kaverin sa svojim još čudnovatijim “Petim putnikom”. Na mojoj listi su i dalje Borhesove “Maštarije” i “Majstor i Margarita” Bulgakova, ali i “Zima našeg nezadovoljstva”, “O miševima i ljudima” i “Ulica sardina” Štajnbeka, neke od Sarojanovih priča, Egziperijev “Mali princ”, Kerolova “Alisa…”, “Okretaj zavrtnja” Henrija Džejmsa, pogotovo “Avanture Gordona Pima” Edgara Alana Poa i “Mobi Dik” Melvila, kao i “Pacolovac” spominjanog Grina, novela za koju i dalje mislim da jedna od dve-tri najbolje koje sam pročitao u životu (a tek “Gospodin Arkularis” Konrada Ajkena ili Jensenova “Gradiva”?!).
Sve spomenuto je, naravno, vrh ledenog brega, tek mala niska knjiga koje pravi čitalac treba da upozna “za života”; jer, gde su tu fascinantni romani poput “Velikog Mona” Furnijea, “Čarobnog brega”, “Josifa i njegove braće” i “Ispovesti Feliksa Krula” Tomasa Mana, “Belog hotela” D.M. Tomasa, Kafkinog “Zamka” ili “Zlatnog magarca” Apuleja, “Sto godina samoće” Markesa ili “Školica” Kortasara, “Pred ogledalom” Kaverina, “Dnevnika o Čarnojeviću” Crnjanskog i “Krila” Stanislava Krakova?
Borhes i ja smo otvorili svoje karte, to jest otkrili tek deo svojih aduta. A Ti, šta čekaš? Šta je u Tvojoj Idealnoj biblioteci?
Izvor: Dnevnik
