Piše: Svetlana Slapšak
Godine 1965. mama i ja otišle smo u Bihać sa odmora na Pelješcu, gde je moj očuh, direktor filma, bio na snimanju filma Orlovi rano lete u režiji Soje Jovanović, a u ekipi je bio i Miodrag Petrović Čkalja. Bila sam već dobro upoznata sa filmskim radom, jer me je očuh od osme godine često vodio na snimanja, pa sam akciju gledala prilično blazirano. U jednom trenutku snimali su scenu sa Čkaljom: kada se pojavio pred kamerama i napravio prvu grimasu u pravcu ekipe – ne kamere – svi smo počeli da se smejemo. Smeh je kresnuo čim bi se on pojavio. Jednom je pirotehničar nespretno pripremio materijal, tako da su tokom eksplozije Čkalja i još neki bukvalno bačeni u vazduh. Na sreću, nije bilo povređenih, ali rediteljka i ekipa nisu mogli da prestanu da se smeju… Soja Jovanović i Čkalja bili su veliki prijatelji i uvek su se dobro zabavljali tokom snimanja. Sa snimanja mi je u sećanju ostao stvarni događaj, koji je potom pričan kao šala. Ekipi su bile potrebne dodatne četničke i ustaške uniforme: meštani – rediteljka je za film angažovala mnogo naturščika, i dece i odraslih – čuli su za to i rekli joj da ne brine, doneće oni svoje stare uniforme od kuće.
Čkalja je svakako bio najbolji jugoslovenski komičar prošlog veka. Sećam se da su u Sloveniji često govorili – „nikada nećemo imati svog Čkalju“ – ali sada to možemo da kažemo i mi ostali: niko posle njega nije imao svog Čkalju i neće ga još dugo biti. Ovo nije samo balkanski fenomen, gde nalazimo paralele – grčkog komičara Tanasisa Vengosa; isto tako je i sredozemni, gde su komičari kao Luj de Fines, a još više Fernandel, Burvil, Toto, španski Kantinflas ili turska zvezda Sadri Ališik, koji je snimao po deset filmova godišnje. Reč je o opštem mediteranskom prototipu čije poreklo seže do globalnog trikstera, prevaranta, koji u svim mitologijama sveta sa jednakim zadovoljstvom vuče za nos bogove, ljude i životinje. Mediteranska varijanta ima jaku društvenu dimenziju (siromaštvo), odnosno subverzivnost, koja je prekrivena narodskom dobrohotnošću i često preziranom jednostavnošću. Dva ključna komična lika ovog tipa su turski i grčki Karađoz i turski i bosanski Nasradin-hodža. Turski Karađoz je prvobitno bio prvenstveno vojnički, opsceni heroj, ali je kasnije bio oštro cenzurisan; Grk Karađoz postao je kritičar politike sa dna društva. I danas, ako uhvatite predstavu pozorišta senki odnosno Karađoza u Grčkoj, iznenadićete se kako najmlađi Grci vole da slušaju i burno reaguju na političke šale i napade. Grčka deca, za razliku od jugoslovenske, nisu imala privilegiju da uživaju u Diznijevom svetu – ali grčka televizija pribegla je pozorištu senki, lako prilagodljivom za mali ekran, ali cenzurisanom, naravno.
Sa Karađozom uvek se pojavljuje grupa tipičnih likova – kao što je postojala stalna grupa komičara koji su igrali tipične likove u televizijskim serijama sa Čkaljom. Nasradin-hodža, putujući mudrac koji pomaže u rešavanju problema između tipičnih društvenih likova i uvek se izvuče pomoću humora, ima veoma sličnu ulogu, i nešto malo više dostojanstva…
Mediteranskom komičaru sve je oprošteno jer se nikada ne ruga slabim i ranjivim. Upravo iz te „nedužnosti“ proizlazi snaga komičarske kritike društva: politički režimi nisu smeli često i otvoreno da napadaju takve komičare, ali događalo se: Čkalja je više puta bio žrtva komentara „viših vlasti“ i nikada nije bio član SK, pa je bilo perioda kada je bio „u frižideru” i nije smeo da se pojavi na televiziji. Tako se u čuvenoj TV seriji Servisna stanica (kao kuvar Jordan) pojavio tek posle dvanaeste epizode, i tek tada serija je postala zaista urnebesno smešna. Mija Aleksić, Čkaljin česti partner i velika zvezda, bio je karakterni komičar, dok je Čkalja bio svestrani izvođač i improvizator, koji bi lako otplovio i u pravi nonsens. Zato su ga sve generacije podjednako volele: gledali smo Čkalju i smejali se i kada se pojavila grupa Montija Pajtona, koju stariji nisu razumeli i nisu pristajali na takvo potpuno ludilo. Iskreno, jugoslovenski filmski i televizijski humor je često bio blentav, prilagođen zvanično nepostojećoj cenzuri i ograničen na zafrkanciju, ali je vrhunski komičar poput Čkalje umeo da prevaziđe sva ograničenja.
Dobar primer je Pepi iz Zajedničkog stana Dragutina Dobričanina, komedije koja je doživela pozorišno, knjižno, filmsko i televizijsko izdanje: Pepi je trebalo da bude (usklađeno sa partijskom propagandom) kritika lika mladića koji sledi zapadnjačke modele (zategnute frulica pantalone), dok ga je Čkalja prikazivao kao šašavu, ali u osnovi dopadljivu figuru, pa je tako neutralisana propagandna poruka.
Miodrag Petrović Čkalja: Dve decenije od odlaska glumačke legende i simbola domaće komedije
Poseban aspekt Čkaljine komedije bio je njena asocijativnost: svaki put kada bi se njegovo lice pojavilo, pokrenulo bi se sećanje na sve njegove likove i u iščekivanju bismo eksplodirali u smeh, iščekivanu radost, znak ljubavi, odgovor na njegovu smešnu i tako ljudsku toplinu. Mnogi komičari računaju na ovaj efekat sopstvenog lica, neki preterano i neopravdano. Čkalja je u ovoj rizičnoj oblasti uvek savršeno procenjivao kako i koliko da igra i nikada nije upao u jeftino klovnostvo. Često se govorilo da bi Čkalja bio smešan i da čita telefonski imenik: naravno, jer sama imena često izazivaju smeh. Na primer, kada je Čkalja čitao iz novina, rizik da će ismevati zvanični način iznošenja informacija bio je itekako osnovan. Kritika Čkalje u pozorištu, filmu ili televiziji bila je oduvek dobar pokazatelj ovog ambivalentnog stava: elitni kritičari njegove su predstave često ocenjivali sa malo posprdnim tonom, ali je to bio i njihov opšti odnos prema komediji. Mnogi su potajno priželjkivali jače i kritičnije komedije i zbog toga su se naprezali u zapletenom pisanju i time istovremeno pokazivali svoje frustracije i nedostatak hrabrosti. Čkalja je svoje delo izvodio bez ovakvih unutrašnjih prepreka, u okviru zadatog teksta i naznaka improvizacije, a publika ga je odlično razumela.
Miodrag Petrovic Ckalja – Pasulj – (Official Video 1991)
Takođe je potrebno razumeti da je kritika u ovom periodu imala sasvim drugačiji status nego danas, da je bila povezana sa teorijom književnosti, uživala je veliki društveni ugled i imala značajan uticaj u kulturi. Upravo zbog toga kritičari su ispoljavali visoku ličnu kulturu, prosvećenost i suptilnost s jedne strane, a s druge – bojali su se društvenog angažovanja kao đavo krsta: logično, društveni angažman u suprotnosti sa vladajućom ideologijom nije bio samo nepoželjan nego i prezren među samim kritičarima… Tako je SK proizveo jedan od najzanimljivijih paradoksa jugoslovenske socijalističke kulture: hteo je da inteligencija sledi jedan, zvanični ideološki model visokog angažovanja u korist naroda, ali proizveo je kulturu u kojoj su najverniji sledbenici partije stvarali nešto potpuno izolovano, odvojeno od društvenih problema. Kolateralni proizvod takvog okruženja bili su, s jedne strane, retki kritičari društvene stvarnosti, koje su sledbenici SK bestidno nazivali „levičarima“, i sa druge, nereflektivne pristalice „nacionalnog“ kao konačnog paravana za sve nazadno, pseudoromantično i antiistorijsko.
Plitak čanak, Čkaljin Čeda
Ne smemo zaboraviti da je Čkaljina popularnost porasla sa audio nastupima, posebno u emisiji „Veselo veče“ na Radio Beogradu iz 1950-ih, njegovo lice nije bilo prvo po čemu ga je široka publika prepoznavala. Bio je vrhunski umetnik vokalne modulacije, zaista je bilo dovoljno samo da pročita bilo koji tekst, i bilo je smešno… Sa filmom i televizijom njegovo lice postalo je zaštitni znak smešnog, toliko snažno da je Čkalji omogućilo da stvara nove, uvek podjednako popularne likove. Jedan od ovih likova svakako je Jovanča, ne naročito bistar jagodinski trgovac koji se nađe u ulozi svetskog putnika. Oba filma o Jovanči režirala je Soja Jovanović, koja je znala da se smeje sa Čkaljom. Filmovi su snimljeni u beogradskom „filmskom gradu“, Košutnjaku, na ostacima velikih koprodukcija šezdesetih godina prošlog veka – vesterna, avanturističkih filmova, filmova o Marku Polu itd. Komedija je stereotipna, ali sa primesama nonsensa, karnevala, slepstika, povremeno i prave skrubol komedije. Krajnje je čudno da Soja Jovanović, redak primer rediteljke komedije, i to ne samo u socijalističkom svetu, još nije dobila podrobnije istraživanje…
Vrhunac Čkaljine glumačke karijere bila je serija filmova i TV serija o vozačima kamiona (Kamiondžije) sa Pavlom Vujisićem. Vizualnu asocijaciju para – debelog i mršavog komičara daleko je nadmašila društvena pronicljivost i maestralna gluma dvojice izuzetnih glumaca: u osnovi je to prava supkulturna tvorevina, što indirektno potvrđuje uglavnom negativan stav tadašnje kritike. Da bismo razumeli jugoslovensko društvo, današnji pogled na seriju pomaže da se otkrije kako je to društvo postalo svesno i istovremeno izgubilo oruđe za svoju obnovu i opstanak. Pavle Vujisić bio je poznati opozicionar, suviše slavan i nagrađivan da bi mu iko ikada ozbiljno naudio; Čkalja je zadržao svoj status i obojica su slikovito predstavljala zamerke starije generacije protiv sistema. Kada je Srbiju obuzela ratna strast i nestrpljenje, i jedan i drugi povukli su se i prepustili pamćenju svoj ogroman moralni kapital. Čkalja, pošten i topao do kraja, i danas se okreće licem prema nama i ne možemo a da se njemu, sebi i svetu ne nasmejemo do suza.
Izvor: Peščanik
