Piše: Miloš Dašić
Uzbudljivi triler o biranju novog Pape, sa Rejf Fajnsom u glavnoj ulozi, Konklava je izašao 2024. godine i bio jedan od glavnih kandidata za Oskara, ali danas, sa smrću Pape Franje i potencijalnim novim izborom Pape, ponovo je aktuelan.
Prvo reč, dve o klikbejtu iz naslova…
Verovatno pamtite Gossip Girl, guilty pleasure seriju mnogih koji ne vole da gledaju zabavan sadržaj, već dane provode u trosatnim arty dramama, a onda krišom bacaju pogled na živote razmažene dece Menhetna.
Na nekoj od društvenih mreža sam video da su film koji se bavi izborom novog Pape i svim intrigama oko puštanja belog i crnog dima u Vatikanu nazvali ostvarenjem koje sa lakoćom spaja kultni 12 Angry Men sa pomenutom serijom. Pogledavši film, morao sam da ukradem tu referencu i pomenem je, jer zaista – novi film Edvarda Bergera, kog znamo po odličnoj režiji filma Na zapadu ništa novo od pre koju godinu, odlično opisuje sve moguće napetosti, ali i tračarenje i intrige u hodnicima vatikanske crkve.
Najveći uspeh reditelja je to što je uspeo da napravi zabavan film i bioskopsko iskustvo, a da pritom ne napusti prostor ljutih, tužnih i namazanih muškaraca u crkvenim odorama. Jer, da se ne lažemo, sam opis ovog filma priziva najobičniji zevofest.
Ali da krenemo od početka.
Da li valja Konklava?
Papa umire i na dekanu Lorensu (Rejf Fajns), kog je svojevremeno Sveti otac prozvao „menadžerom crkve“, je da sprovede konklavu, odnosno izbor za novog Papu. Naravno, kao i u svakom izboru – od predsednika odeljenske zajednice, preko države, pa do poglavara crkve – postoji nekoliko klanova, grupa, stranaka koje guraju svoje favorite i predstavnike. Pa tako, liberalni deo crkve ima svog predstavnika, kardinala Belinija (Stenli Tuči), koji želi da modernizuje crkvu. S druge strane, konzervativnije krilo ima svog italijanskog predstavnika, kardinala Tedeska (Serđo Kastelito), koji bi da vrati crkvu u dobri stari 19. vek.
Sa afričkog kontinenta dolazi jak kandidat, kardinal Adejemi (Lucijan Masamati), koji je možda stavovima zadrt, ali ga deo crkve prihvata jer bi to bio prvi crni Papa. Tu je, naravno, i Amerikanac, kardinal Tremblej – namazan svim bojama (glumi ga Džon Litgou, koji čim se pojavi, znate da s njim neće biti čistih poslova). Na kraju, stidljivo stiže i latinoamerički predstavnik (Karlos Diez), koji je kardinal ni manje ni više nego u Kabulu, i za kog niko nikad nije ni čuo, jer je pokojni Sveti otac želeo baš njega.
Pred samo zatvaranje kapija, jedan od sveštenika ubaci rovca dekanu Lorensu – da je jedan od kandidata, kardinal Tremblej, u poslednjim satima života pokojnog Pape ražalovan. Onda on kreće u istraživanje, pomoću glavne kaluđerice (Izabela Roselini), gde saznaje tajne o svim kardinalima, zbog čega polako ali sigurno počinje da se pita – da li je možda ipak on pravi kandidat, jer ostali ne zaslužuju čin, iako je pred samu konklavu najavio svoje povlačenje iz duhovnog života.
Naravno, kako se Konklava odvija, polako shvatamo da je ovo samo uslovno rečeno priča o vatikanskim izborima, i da zaplet može da se primeni na bilo koje druge. Ovi poslednji američki svakako prvi padaju na pamet, ali verujte – priča je univerzalna dovoljno da se svi prepoznamo u njoj. Pa tako, italijanski predstavnik je očigledno ta trampovska figura koje se svi plaše, ali je, na neki način, i najmanje kritikovan. U smislu da je stav prema njemu očigledan, negativan i tu nema pogovora.
Otud, kritička oštrica je mnogo više okrenuta ka suprotnoj, liberalnoj strani, koja se tvrdoglavo bori za vlast i ne razmišlja o ceni koju treba platiti, da bi se, kad vidi da je pobeda nedostižna, okrenula onoj staroj kategoriji, toliko poznatoj i kod nas – manje zlo. Pa tako „manje zlo“ postaju i oni koji su prevarama i korupcijom došli do moći.
U centru svega je Rejf Fajns i njegov lik, koji je jedini moralni kompas i koji želi dobro svima – što je nekako i normalno, jer mi ipak sve vreme govorimo o popovima, a tema je hrišćanstvo. Međutim, od ovih likova retko ko okreće drugi obraz. Fajns, kao taj lik koji nosi ceo film, dovodi nas do toga da mu svi verujemo i da shvatamo da su jedino njegovi izbori pravilni.
S druge strane, Džon Litgou odlično nastupa i igra sa već predodređenim mišljenjem koje imamo prema njemu, dok Stenli Tuči sjajno tumači liberalnog smrada koji govori jedno, misli drugo, a radi treće. Ipak, glumački – ovo je Fajnsov film, i mnogi su bili razočarani pre par meseci kad upravo on nije poneo zlatnu statuu Oskara.
Ipak, pored svih glumačkih bravura i kreacija, moramo još jednom da pomenemo reditelja Edvarda Bergera, koji je u jednu suvoparnu temu uneo život i uzbudljivost. Dovoljno zapleta iz sapunskih opera, koje je sjajno presekao političkim trilerom – i obrnuto. Hrabro je balansirao između dve krajnosti i zbog toga mu zaista treba odati priznanje.
Konklava uspeva da na uzbudljiv i intrigantan način progovori o ljudskoj prirodi – koja, bez obzira na okolnosti, situacije i zanimanja – traži svoj deo kolača i moći. Bili mi svetovna ili duhovna lica, i dalje smo ljudi, i dalje smo grešni, i dalje želimo da se baš mi pitamo. A onda, kad na to još dodamo ideologiju, slavu, pare – kao i uvek, desi se kuršlus u kom pobeđuje samo onaj koji nije gadljiv na kompromis.
Izvor: City Magazine
