Protesti protiv nasilja idu ka letnjem odumiranju. I dalje je tu dovoljno ljudi za impresivne fotografije sa dna ulice Kneza Miloša, nepregledno more glava koje razmišljaju, šetaju i veruju u bolju Srbiju.
Piše: Nemanja Rujević
Ali, brojke su hladna kategorija. Prema proceni Aleksandra Gubaša i njegove ekipe – to su jedini ljudi koji broje i dokumentuju masu – na poslednjim, osmim, protestima u Beogradu bilo je oko 16.000 ljudi. U deset gradova ukupno oko 25.000.
Broj ljudi u Beogradu bio je upola manji nego sedmicu pre toga, i četiri puta manji nego na epskom vrhuncu protesta 19. maja. Tada se Beogradom valjala masa neviđena još od Petog oktobra, bitno veća od svih naprednjačkih mitinga organizovanih autobusima i korbačima.
Na osmi protest protiv nasilja došlo je manje ljudi nego na prvi koji je još bio spontan. Nešto mi govori da to osipanje nema veze sa koncertom Baje Malog Knindže koji se održavao na Tašmajdanu, drukčija je publika.
Nemački istraživač straha Borvin Bandelov postavio je posle nuklearne havarije u Fukušimi teoriju o „četiri sedmice panike“ nakon traumatičnih događaja koji grabe svu pažnju medija. Tu teoriju je potvrdio i po izbijanju pandemije.
Četiri sedmice, toliko otprilike traje osećaj vanrednosti i viška adrenalina koji se može pretvoriti u energiju ulice. U prve četiri sedmice nakon amoka u „Ribnikaru“ i kod Mladenovca, te teme su zauzimale svaki stubac novina i minut dnevnika. U te četiri sedmice protesti su dostigli vrhunac.
Kao što su neumoljive brojke, tako je neumoljiva i kolotečina, a bogami i pravila medijskog senzacionalizma. Koliko god se pričalo da je 3. maj „promenio sve“, život, osim za direktno pogođene, mora da taljiga dalje.
Otišli smo do mini-ratova na Kosovu, Gašićevog optuživanja Nemaca da kriju ubicu Olivera Ivanovića, vratili se Jovanjici, pratili jednodnevnu pobunu u Rusiji i potragu za malenom podmornicom sa dekadentnim bogatašima. A sad je vreme da se skokne do Istre, Paralije ili barem Srebrnog jezera.
Ima nešto još važnije, te ću, da bih izbegao naknadnu pamet, citirati iz svoje kolumne sa kraja maja: „Energija i mešavina tuge i besa imaju rok trajanja, što se lepo videlo tokom prethodnih talasa protesta. Kad se ljudima učini da šetnja postaje prazni ritual, onda radije odlaze da za svoj groš šetaju Kalemegdanom ili Košutnjakom.“
Tako, izgleda, misle i građani. Tokom četvrtog protesta protiv nasilja (27. maj) načinjena je terenska anketa u kojoj je više od polovine demonstranata reklo da organizatori nemaju jasan plan kuda sa protestima.
Iz sedmice u sedmicu raste jaz između reči kojima opozicionari opisuju vlast – „mafijaška“, „zločinačka“, „diktatorska“ – i blagog načina protesta na koje pozivaju. Najavljena „radikalizacija“ svela se na dvosatnu blokadu mosta. To ne liči na „tačku preloma“ niti na „početak kraja“ režima.
Nije lako skupiti petlju za stvarno radikalne proteste. Koliko bi ih ljudi sledilo? Da li bi, daleko bilo, neko stradao? Ama do sada je moralo biti jasno da ritualne šetnje ne vode daleko.
Tako je opozicija na putu da prokocka još jedan ciklus energije ulice. Viđena opozicionarka je još pre par nedelja rekla da će protesti možda doživeti „racionalnu pauzu“, ali da „ovo ne može da stane“. Iskustvo nas uči da protesti ne znaju za „pauze“, samo za kraj.
U medijima kritičkim prema režimu vlada čudan običaj da se opozicija dodiruje satenskim rukavicama. Istina, u zemlji gde vlast – ili „jedan čovek“, kako se to uobičajeno veli – kontroliše i poslednju mesnu zajednicu, onde je vlast za sve i odgovorna.
Ama opozicija je odgovorna u onoj meri u kojoj nije sposobna da rđavu vlast najuri, kakve god okolnosti bile.
Još nije vreme za podvlačenje crte ispod najimpresivnijih protesta koje je Srbija videla u ovom milenijumu. Ali, kad se uskoro crta bude podvlačila, šta će biti ispod nje?
Dobro osmišljeni zahtevi – koji su em ciljali na smanjenje medijskog nasilja, em gađali u meki trbuh Vučićevog režima – nisu ispunjeni. Osim ako ne računate ostavku ministra prosvete koja bi ionako usledila, i sednicu Skupštine sa uobičajenim prepucavanjima.
Pink sprema bržu, jaču i bolju sezonu „Zadruge“, Mitrović se kezi u lice i demonstrantima. Nema naznaka da će Vučićeva medijska mašinerija usporiti, niti da će idući izbori biti pošteniji. Ankete ne beleže bitan pad Naprednjaka.
Tanušna nada je da iz protesta nikne opoziciona kolona kadra da dobije izbore u Beogradu – ako tih izbora uopšte bude. I možda, ali to je već na dugom štapu, natera Naprednjake da na republičkom nivou sasvim zavise od vragolastog Dačića.
Mršavi bi to bili rezultati ovako masovnih protesta.
Izvor: www.danas.rs
