Пише: Вук Бачановић
Једна од најглупљих реченица – ако не најглупља, онда у првих пет – коју сам прочитао из пера новоцрногорских националних идеолога јест она чешког балканолога блиског ДПС-овој власти, Франтишека Шистека, коју цитира један од најистакнутијих дворских историчара исте те власти, Бобан Батрићевић, а гласи: „Да је Штедимлија случајно погинуо насилном смрћу као противник режима негдје током 1930-их, неколико улица или школа би у Титовој Југославији можда носило име Штедимлије – напредног љевичарског интелектуалца.“
Свако поређење с Хитлером је у писању полемичких текстова прилично излизан маниризам, али аналогија стоји: да је Хитлер успио уписати и успјешно завршити ликовну академију и тако одустао од политичке каријере, можда би неки сокак у његовом родном Браунауу на Ину, а можда чак и у Инзбруку, носио његово име. Да је којим случајем био талентован колико није, можда би се његовим именом чак назвала нека мала галерија у бечком Отакрингу.
Исто тако, да је Франтишек Шистек заиста историчар, а не ДПС-ов лиценцирани редукциониста историјских чињеница, онда би се бавио историјом, а не „шта би било кад би било“ нагађањима у циљу рехабилитације и афирмације једне суштински злочиначке идеологије. Исто тако, да је Бобан Батрићевић историчар, а не понављач Шистекових од некадашње владајуће клике лиценцираних прича из паралелног универзума, онда не би покушавао да усташког пропагандисту и хушкача Штедимлију изједначи с Оскаром Шиндлером, јер је, наводно, интервенисао за неке људе.
Јер бисмо на исти начин – интервенцијама за одређене људе, нарочито преко свог личног пријатеља и каснијег министра у влади НДХ, декларисаног православног Хрвата Саве Бесаровића – хуманистом у незгодним историјским околностима могли прогласити и самог Анту Павелића. Јер, служећи се сличним ревизионистичким вратоломијама, да није било Другог свјетског рата, Павелић би можда остао запамћен као адвокат нешто радикалнијих националистичких увјерења, чија би се кћерка, може бити, удала за Србина, након чега би он, зацијело, ублажио своје неостварене геноцидне планове и постао редовни божићни полазник старици Милеви из комшилука.
Истом методом призивања личности из паралелног свемира могли бисмо констатовати да ратни злочинац Веселин Влаховић-Батко, „борац“ паравојне јединице Бели Анђели, да није било рата или да је умро, не би постао убица Горана Ченгића, чији је дјед-стриц био митрополит Петар Зимоњић, већ би остао (не)упамћени избацивач у познатом сарајевском клубу Слога.
А сада примијенимо Батрићевићеву аргументацију на самога Батрићевића.
Заиста, да су околности биле другачије и да Батрићевић није постао оно што јест, идеолог задужен за прање биографија нацистичких опскурњака и пискарало, онда не само да историјску науку не би сводио на циркус за дневнополитичке потребе, већ се само дан након крвавог пира Аца Мартиновића на Цетињу не би потписао на истом памфлету с Аднаном Чиргићем и Александром Радоманом, у којем је такођер написана једна од топ пет најглупљих реченица новоцрногорских идеолога које сам икад прочитао:
„…они (полиција, оп. а.) који су прије три и по године били спремни да под пуним наоружањем штите попове Цркве Србије од грађана од којих су наводно били нападнути, они који су тада били спремни положити сопствене животе зарад остварења циљева те псеудорелигијске организације, синоћ нијесу били спремни да се изложе опасности зарад очувања живота грађана на Цетињу.“
Да Батрићевић са својим коауторима није оно што јест, онда свакако у истој реченици не би констатовао наводну, односно непостојећу опасност за „попове Цркве Србије“ и оптужио полицију да су за њих били спремни жртвовати животе, јер ако је опасност непостојећа, онда је било каква жртва излишна. На страну сада одвратност злоупотребе жртава масовног убице у промоцији својих невјештих квалификација шта је религијска, а шта псеудорелигијска организација, будући да смо већ утврдили да Батрићевић, Чиргић и Радоман нису оно што су могли бити да не пишу хушкачке политичке памфлете, односно историчари и лингвисти.
Још увијек нисмо утврдили шта би овај тројац био да не пише паралогичне реченице у циљу стварања привида моралних и етичких свјетоназора и к томе тражења одговорности за изгубљене животе? Да ли би онда били људи којима је неукусно, ако већ не немогуће, повезати обезбјеђивање вјерске церемоније и потјеру за масовним убицом? Не, они, укључујући иностраног сарадника Шистека, напросто не би били оно што јесу – глупи.
