Пише: Вук Бачановић
Генерал Радислав Крстић се писмено покајао за своја дјела. Написао је да му је након готово 28 година дубоко жао јер је учествовао у злочинима против човјечности и човјекосјечењу над бошњачким народом Сребренице и да чак није достојан ни да моли за опроштај. Као неко ко дубоко вјерује у моћ покајања, волио бих да вјерујем да је Крстић искрен, да је протеклих 28 година провео у размишљању колико је у ратној еуфорији системског обезљуђивања нанио патње људским бићима нимало другачијима од његових најближих и да су га та размишљања довела до катарзе. Волио бих да ово није трик. Било превејаног старца који жели још мало удобности у кругу породице пред крај живота, те је спреман да каже и потпише било шта само да то добије, било да је то пристао да учини јер је некоме од свјетских моћника поново у интересу да Сребреница доспије у фокус јавности, не би ли се њене жртве по ко зна који пут злоупотријебиле за нешто што нема никакве везе са пијететом према њима.
Намјерно сам употријебио српску сложеницу човјекосјечење, а не латинску геноцид, дефинитивно један од најзлоупотребљиваних појмова постјугословенског раздобља, не само због вулгарног политиканства лицемјерних империјалиста и балканских компрадора, већ и због тога што најстручнији свјетски експерти за међународно право већ дуже вријеме не знају шта би с њим. Због тога мислим да је много захвалније приближити га уху просјечног читаоца, који у просјеку о праву, а камоли оном међународном не зна ништа. Иначе латинско caedere је у своје вријеме, када није постојало ватрено оружје увијек најприје подразумијевало сјечење. У Сребреници и не само у Сребреници су генерал Крстић и њему слични заповиједили човјекосјечење. Колико сама та ријеч већ говори српском читаоцу који нема ни најосновније информације о томе шта се догодило. Просјечан говорник српског језика ће често цитирати патријарха Павла о потреби да будемо људи. Још неки људи су били само то – људи, а онда су, без икаквог суда, пресуде и утврђене кривице, дакле невини, повезани жицом и посјечени и више их није било. Преведимо дио изјаве генерала Крстића:
Волио бих да моје ријечи прочитају и разумију млади који данас живе на просторима гдје је некада била земља која се звала Југославија. Волио бих људи који ће увијек живјети на тим просторима када мене не буде, ако до њих неким чудом дођу ове ријечи, да застану и помисле – никад више. Никад више рат, никад више смрт, због тога што је неко друге вјере, друге нације или другачијег увјерења, никад више човјекосјечење.
Крстић своје „никад више“ изговара у вријеме када „цивилизовани свијет“ који је учествовао у оснивању Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хагу и лобирао за Резолуцију о Сребреници у Уједињеним нацијама, не само да нијемо посматра, већ и организује човјекосјечење у Гази, као што га је већ претходно организовао у Сирији, Либији, Јемену, Авганистану. Док српски генерал на листићима нотеса исписује своје покајничке ријечи, које ће искрене или не, значити много за историју, најмоћнији људи Америке врло транспарентно говоре о томе како у Гази живи сиротиња која је недостојна да користи њене ресурсе, како је ту мјесто одмаралиштима за богате и цивилизоване, а не неке заостале и затуцане фанатике који се усуђују борити за слободу.
Како је тужна јека Крстићевих покајничких ријечи за човјекосјечење која се одбија о глобални човјекосјечењски зид, исти онај по којем су разне човјекосјече деценијама писали пароле о признавању, кајању, па тек онда помирењу при чему су једини за једине арбитре тог помирења наметали себе и климање главом на своја банална лицемјерства. Владика Атанасије Јевтић је током свога земаљског бивствовања изрекао многошта и тачно, нетачно, често и уврједљиво што је онима који нису познавали доброту његовог срца нарочито тешко падало, али и велике истине попут оне да „ова Европа, коју Америка вуче за нос да ради шта год та светска империја захтева, а онда, кад не успеју, него крв и нове сукобе донесу – лакејски стурају кривицу једни на друге, и за своје неуспехе, за своја неуспела наметнута нам решења окривљују нас на Балкану!“
Како је тужно кајати се за човјекосјечење пред непокајаним човјекосјечама и тако својим кајањем учвршћивати њихово непокајање за човјекосјечење. Тужно јер ће због тога бити доведено у питање и неће доспјети до срца. Али за доба када једном све садашње глобалне сплетке и намјештаљке буду прошлост, када све нас који смо живјели у вријеме сребреничког човјекосјечења прекрије трава, остаје нада да ће Крстићеве ријечи покајања схватити на најбољи начин на који то буде могуће. Можда и тако да су дошле у часу великог непокајања за оно за шта се он ипак покајао.
ДОДАТАК: Цијели текст покајничког писма генерала Радислава Крстића
Прије неколико дана, највиши и најважнији форум на свијету, Генерална скупштина Уједињених нација, гласала је и усвојила Резолуцију о геноциду у Сребреници. Овом Резолуцијом одређен је 11. јули као дан сјећања на жртве геноцида у Сребреници, осуђено је свако негирање геноцида, и позвани су сви људи да жале и памте жртве које се не смију заборавити.
За ову Резолуцију гласала је већина земаља у свијету. За ову Резолуцију гласао бих и ја иако немам право гласа. Немам право гласа јер се у овој Резолуцији помиње и моје име. Моје име се помиње јер сам помагао и подржао геноцид. Моје име се помиње јер сам починио кривично дјело неизмјерљиво и неопростиво. Не тражим опроштај, не тражим оправдање, не тражим разумијевање јер знам да га не могу и да не треба да их добијем.
Сваког тренутка, сваког дана мислим на жртве геноцида у Сребреници, жалим их и молим се за њихове душе. Вјерујем да мајка, сестра, међ жртве, никада неће повјеровати да су ове ријечи искрене, знам да моје ријечи не могу да ублаже бол, да не могу да умање патњу која никада неће нестати. Ја то не очекујем нити имам право да то тражим и молим.
Волио бих да моје ријечи прочитају и разумију млади који данас живе на просторима гдје је некада била земља која се звала Југославија. Волио бих људи који ће увијек живјети на тим просторима када мене не буде, ако до њих неким чудом дођу ове ријечи, да застону и помисле – никад више. Никад више рат, никад више смрт, због тога што је неко друге вјере, друге нације или другачијег увјерења, никад више геноцид.
Волио бих да сви разумију да геноцид не може да почини један народ, да не постоје геноцидни народи, већ да су геноцид у Сребреници починили појединци, да су једино они криви, да за своја дјела и недјела треба да одговарају и да сам нажалост и ја један од њих.
Овдје истичем да прихватам пресуде Трибунала из 2001. и 2004. године гдје се утврђује да су снаге војске којом сам командовао починиле геноцид против Бошњака у Сребреници у јулу 1995. године и да сам својом помоћи и подршком геноцид тако што сам знао да Главни штаб нема довољно својих снага да изврши задатке без употребе снага Дринског корпуса, и да сам знао да ће употреба снага под мојим командом значајно допринијети да се изврши егзекуција бошњачких заробљеника.
Помагао сам и подржао злочин против човјечности кроз учешће у здруженом злочиначком подухвату да се насилно уклоне бошњачки цивили из Поточара између 10. и 13. јула 1995. године гдје сам учествовао у стварању хуманитарне кризе која је претходила присилном трансферу жена дјеце и старијих из Сребренице у чему сам учествовао знајући да су цивили у Поточарима изложени убиствима, силовањима, премлаћивањима и злостављањима.
Ово писмо пишем поштованој Предсједници Механизма у поступку који се води по мом захтјеву да послије 28 година, послије четири здравствене операције и седам затвора у којима сам издржавао казну, будем пуштен на слободу. Поштована Предсједнице ће донијети своју одлуку, увјерен сам на основи права, правде, закона и по одлукама суда. Волио бих да добијем сада приближавање с правде као израз права, правде.
Одлука поштоване Предсједнице може бити позитивна због мог нарушеног здравља због мојих година, због затвореног живота у којем сам јединица два затвора у којима сам задржавао казну.
Може бити и негативна јер сам за тешко кривично дјело које не оправдава међу тим каква год да је одлука молим да моје писмо јавно објави, да моје ријечи чује што више људи, у земљи и у којој сам може да моје ријечи, да некога подстакну да размисли о стравичном злочину у коме сам учествовао и казни која је узео дијелу о дубоком, болном али закашњелом кајању са којим живим већ деценијама.
На крају, ако доживим ако једног дана будем пуштен ако се са тим сагласи Предсједница Механизма ако то допусти породице жртава, жели бих да се још једном у животу надем у Поточарима да се поклонм сјенима жртава и замолим за опроштај.
С поштовањем
У Ден Хагу
18. 06. 2024
Радислав Крстић
