Пише: Ранко Рајковић
Наш народ историја није научила да дише слободно преко оба плућна крила када се за то стекну услови. Није нас историја научила ни да поштујемо свој животни простор, ни да се окрепљујемо и медитирамо у њему не ометајући друге. Нијесмо научени да разликујемо важне од мање важних ствари како би своје вријеме и своје снаге економичније користили. Нас је историја учила само да “савлађујемо” искушења и тегобе, да се “боримо” против непријатеља, да издржимо и да “побјеђујемо”.
Умјесто стварним ми се још увијек дивимо сањаним слободама. Гадљиво окрећемо главе од очигледних догађаја да би се посветили пожељним, измаштаним историјским секвенцама. Упорно тврдимо да смо народ непоколебљивог духа који је кадар, упркос свему, сам себи судбину скројити.
У замишљеном кројачком салону наше историјске судбине ми на себе навлачимо оно што нам се тренутно свиди не обазирући се ни на вријеме, ни на потребе, ни на околности које их диктирају. Руковођени најчешће заблудама, инатима, гњевом, пакостима, осветама претварамо се у костимиране глумце чије представе уназађују друштво на многим пољима. Наш мали народ лишен демократских капацитета и персоналних, слободарских традиција, последњих деценија опсесивно се везује за политичке кампање, гласања и изборне резултате. Новија историја нас непрестано тјера на нова и нова организовања политичких смотри такмичарског и ревијалног типа. Пуни амбиција наново се облачимо, преоблачимо, шминкамо и парадирамо политичком пистом.
За наступ на политичкој ревији заказаној за 29. септембар 2024. године у Подгорици потребно је било сакупити потписе 1153 бирача. Тринаест странака је успјешно прошло тај први тест. Добили су шансу да буду дио новозаказаног изборног процеса. Претпостављам да ће мање од половине странака узети учешће у такмичарском програму. Остали ће попунити његов ревијални дио. Као што то правила диктирају претходних дана смо присуствовали полит-парадирањима и давно познатим врћењима у круг. По обичају од публике су стизали аплаузи, звиждуци, увреде, пријетње, клевете. О томе су нас до у детаље обавјештавали ревносни медији.
Наше изборне атмосфере већ деценијама остају исте. Са њима у доба гласања, а то је отприлике сваке двије године, мијењамо се и ми, баш као што се биљни и животињски свијет мијења у доба оплођивања. Успјенуша нам се крв. Постајемо учесници костимиране игре флертовања и удварања. Можемо се истовремено наћи на више мјеста одједном. Не маримо што се на нашим гласачким списковима и даље налазе једни поред других мртви и живи, стварни и непостојећи, расељени и они који осташе овдје.
Када у изборном дану откуца дванаести сат (осам увече), када се завјеса спусти а по гласачким мјестима са гласачким кутијама раздуже људи од партијског повјерења, када одахну политички манекени и ангажовани сакупљачи гласова, услиједиће достављање листе жеља које ће постати прва и најважнија обавеза новоизабраних власти. Ревијални учесници програма и незадовољна публика уложиће жалбе, затражиће понављање избора, заказивање нових избора у што краћем року.
Тако је било. Тако ће и остати. Докле? Док се не редуцира и учини функционалнијим колекција одјеће у нашем политичком плакару гардероберу а темпо одржавања избора учини разумним.
