Пише: Гидеон Леви
Нису се вратиле кући само четири отете војникиње. Цео Израел се у суботу вратио кући, у самољубље, грч, имитацију заједништва, симулацију тријумфа, осећај супериорности, национализам. Интимна радост чланова породице и пријатеља, чији се свет распао у последњих годину дана, постала је национални карневал неумерености. На то смо већ навикли. Али сада смо добили додатну порцију кича и лажи.
Након више од годину дана ужаса и страхота може се разумети потреба да се веселимо и да се на тренутак поносимо собом. Али суботњи карневал је превршио сваку меру. Као да није довољна обична људска радост због повратка војникиња, морали смо да претерамо. Потреба за пропагандом и хушкањем баш на дан свеопште радости указује да се нешто лоше крије под окриљем суза, загрљаја и пољубаца са Карином, Наамом, Даниелом и Лири.
Прича о победи се распала пред призором организованих, уредних и наоружаних припадника Хамаса који су уприличили церемонију ослобађања са бином и статистима. Хамас као да се подигао из пепела и рушевина након 16 месеци бомбардовања, убијања и деструкције. Показао је да је још увек жив и да стоји усправно.
Говорило се да су то сурови, монструозни, сатански нацисти – не само у пијаним кафанским разговорима већ и у емисијама водећих телевизија које представљају глас званичног Израела. Али стварност је то демантовала. Такмичење у клеветању Хамаса по нашим ТВ студијима у гротескној је супротности са релативно охрабрујућим призором ослобођених девојака које се смеше са бине. Оне се веома разликују од ослобођених палестинских заточеника од којих многи делују исцрпљено и сломљено. Вероватно нас чекају и тежи призори ослобођених израелских талаца, али за ове до сада бих рекао да не изгледају као људи који су били у рукама нациста.
Погледајте нас, како смо дивни, колико ценимо живот, како смо спремни да платимо било коју цену да бисмо ослободили наше отете – и упоредите ову самоперцепцију са узнемирујућом и тријумфалном истином, да је церемонија пуштања на слободу могла да се одржи пре осам месеци, а можда већ првог дана након 7. октобра. Тврдња да они воле смрт, а ми живот је можда најподлија од свих лажи. После скоро 50 хиљада убијених од стране наше војске, већине невиних, нема потребе ишта више рећи. Израел једва да цени животе сопствених грађана: имамо преко 800 погинулих војника у овом рату, а сигурно је и да не поштујемо подједнако сваки људски живот. Нема јефтиније ствари у Израелу од палестинског живота, како у рату тако и у свакодневном животу. Питајте наше војнике и пилоте колико вреди људски живот у Гази. Онај ко систематски руши болнице у Гази, пуца на амбулантна возила и убија стотине чланова спасилачких тимова не цени живот, већ га гази.
И међусобна солидарност и подршка при последњем ослобађању талаца је била инсценирана. Жуте траке на колима је требало да изразе солидарност и бригу Израелаца једних за друге. Прођите нашим путевима, станите у редове, сетите се масовног фалсификовања инвалидских потврда. То није солидарност, већ борба сваког само за себе.
Израел је славио повратак четири отете девојке. Радост је била искрена, узбудљива и очаравајућа. Али шминка је била претерана, а декор јефтин и боливудски. Са мало више истине и мало мање лажи, ово славље је могло да успе.
Извор: Haaretz
Превод: Алма Ферхат/Пешчаник
