Piše: Vojislav Durmanović
Upoznajući se sa srpskom istorijom kao mlad čovek više puta sam pomišljao kako udvorički kronizam režima SNS-a i SNSD-a možda ne bi bio išta više od nužnog zla da je praćen nekakvom dalekosežnog nacionalnom strategijom koja nije potčinjena preživljavanju od izbora do izbora. Podsetimo, i vlasti kneza Miloša, Pašićevih radikala, Milana Stojadinovića, pa i kralja Aleksandra bile su iznutra relativno korumpirane, ali su uprkos tome beležile istorijske uspehe. Ispostavilo se, međutim, da problem nikako nije samo u tehnici vladanja ili simboličkim gestovima. Sad je jasno da ono što se sprema u Jadru, Mačvi, Semberiji i Podrinju nije pitanje veganske ekologije i zaštite endemskih ribljih vrsta, već smrtne presude monopolskog kapitala domicilnom narodu jedne zemlje. Dve kardinalne protivrečnosti postalo je nemoguće negirati: prvu – da Vučićev režim iza karnevalskih kulisa Svesrpskog sabora nije ništa drugo do šalteruša belosvetskih gazdi, drugu – da je opoziciona agenda što beskompromisnijeg vezivanja Srbije uz EU slepo crevo i put jedino u nova poniženja.
Dok na drugom kraju sveta narodi Sahela bolivarski zbijaju redove, izgleda da je nemačka diplomatija stresla prašinu s drevnih ambicija i zaputila se u nove balkanske avanture. Ne čudi što su arhitekte rata istrebljenja u Gazi predvidele raseljavanje trista hiljada žitelja sa oaza pijaće vode i geotermalnog blaga zarad sirovine za vlastito tržište koja će verovatno i pre pojave prvih simptoma malignih oboljenja na deponijama jalovine u zelenim metropolama biti prevaziđena. Zabrinjava to što su neokolonijalnu žandarmeriju za posao izlivanja otpadnih voda i sumpornih jedinjenja u rečni tok rado nazivan kičmom srpskih zemalja našli upravo u pipcima, od navijačkih do akademskih, srpskih lidera koji farsično brbljaju da ako je Drina granica – popićemo je.
Vučićeva vlast (koja ionako pod paravanom vojne neutralnosti naoružava kijevski i telavivski režim) otvoreno gazi i raskida društveni ugovor izjavom predsednika da je najmasovniji talas protesta bez stranačkih obeležja ikad viđen u selima i varošima zapadne Srbije ustanak krezubih i zatucanih protiv progresa. Na susednoj obali pod vlašću Milorada Dodika koji se busa u prsa da je ispod časti živeti u Šmitovom protektoratu, a koja je prošle godine zamalo legalizovala kensel kulturu, strane korporacije izruguju se građanima Srpske preteći slep tužbama onima koji dižu glas protiv njihovih istraživanja u svojim zajednicama. Evrofilskoj opoziciji, s druge strane, iz usta je izbijen argument da je jedini problem s eksploatacijom to što nije usklađena sa evropskim standardima (jer ista u zemljama članicama nije ni planirana) i da je sve maslo SNS-ove antievropske despotije (budući da je upliv korporativnih interesa ozvaničen još 2004. pod nemarom dosovskih vlasti). Drugim rečima, da nam EU sprema neku lepšu sudbinu bitno drugačiju od ove koju već proživljavamo.
Isti neokolonijalni korporativizam koji danas baca oko na dolinu Jadra inače je 1988. izazvao najkrvaviji sukob na Pacifiku od Drugog svetskog rata u kojem je živote izgubilo više od dvadeset hiljada žitelja arhipelaga Bugenvil koji je pripadao Papui Novoj Gvineji. Nakon otvaranja rudnika Panguna buknula je gerilska pobuna Revolucionarne armije na čelu sa zemljoposednikom Frensisom Onom protiv rudarske kompanije pod zaštitom vladinih snaga i odreda plaćenika, o čemu je 2001. snimljen dokumentarac The Cocount Revolution. Mirom koji je potpisan 1998. Bugenvilu je zagarantovana široka samouprava, a do kraja 2027. status suverene države biće potvrđen.
Umesto operetne zabave za dokonu višu srednju klasu i govora mržnje prema običnom čoveku iz provincije koji sačinjava glasačku bazu SNS kakvim se služe liberalni intelektualci dok osiono prete selidbom u Dansku ili Holandiju, digle su se parole slojeva društva koji posle decenija združene predatorske rasprodaje nemaju kuda. To je ono što opštenarodnom pokretu protiv rudarenja litijuma daje energetski naboj nalik na crnogorske litije. Onako kao što je davno predvideo tribun zemljoradničke demokratije dr Dragoljub Jovanović kada je rekao da srpske seljačke mase i pred najbahatijom zloupotrebom krasi beskrajna državotvorna svest i trpeljivost u odricanju za opšte dobro nacije, ali se društveni rezovi povlače onda kad one prekinu sa razumevanjem oko prostituisanja najsvetijih ideala i tradicija.
