Пише: Војислав Дурмановић
Упознајући се са српском историјом као млад човек више пута сам помишљао како удворички кронизам режима СНС-а и СНСД-а можда не би био ишта више од нужног зла да је праћен некаквом далекосежног националном стратегијом која није потчињена преживљавању од избора до избора. Подсетимо, и власти кнеза Милоша, Пашићевих радикала, Милана Стојадиновића, па и краља Александра биле су изнутра релативно корумпиране, али су упркос томе бележиле историјске успехе. Испоставило се, међутим, да проблем никако није само у техници владања или симболичким гестовима. Сад је јасно да оно што се спрема у Јадру, Мачви, Семберији и Подрињу није питање веганске екологије и заштите ендемских рибљих врста, већ смртне пресуде монополског капитала домицилном народу једне земље. Две кардиналне противречности постало је немогуће негирати: прву – да Вучићев режим иза карневалских кулиса Свесрпског сабора није ништа друго до шалтеруша белосветских газди, другу – да је опозициона агенда што бескомпромиснијег везивања Србије уз ЕУ слепо црево и пут једино у нова понижења.
Док на другом крају света народи Сахела боливарски збијају редове, изгледа да је немачка дипломатија стресла прашину с древних амбиција и запутила се у нове балканске авантуре. Не чуди што су архитекте рата истребљења у Гази предвиделе расељавање триста хиљада житеља са оаза пијаће воде и геотермалног блага зарад сировине за властито тржиште која ће вероватно и пре појаве првих симптома малигних обољења на депонијама јаловине у зеленим метрополама бити превазиђена. Забрињава то што су неоколонијалну жандармерију за посао изливања отпадних вода и сумпорних једињења у речни ток радо називан кичмом српских земаља нашли управо у пипцима, од навијачких до академских, српских лидера који фарсично брбљају да ако је Дрина граница – попићемо је.
Вучићева власт (која ионако под параваном војне неутралности наоружава кијевски и телавивски режим) отворено гази и раскида друштвени уговор изјавом председника да је најмасовнији талас протеста без страначких обележја икад виђен у селима и варошима западне Србије устанак крезубих и затуцаних против прогреса. На суседној обали под влашћу Милорада Додика који се буса у прса да је испод части живети у Шмитовом протекторату, а која је прошле године замало легализовала кенсел културу, стране корпорације изругују се грађанима Српске претећи слеп тужбама онима који дижу глас против њихових истраживања у својим заједницама. Еврофилској опозицији, с друге стране, из уста је избијен аргумент да је једини проблем с експлоатацијом то што није усклађена са европским стандардима (јер иста у земљама чланицама није ни планирана) и да је све масло СНС-ове антиевропске деспотије (будући да је уплив корпоративних интереса озваничен још 2004. под немаром досовских власти). Другим речима, да нам ЕУ спрема неку лепшу судбину битно другачију од ове коју већ проживљавамо.
Исти неоколонијални корпоративизам који данас баца око на долину Јадра иначе је 1988. изазвао најкрвавији сукоб на Пацифику од Другог светског рата у којем је животе изгубило више од двадесет хиљада житеља архипелага Бугенвил који је припадао Папуи Новој Гвинеји. Након отварања рудника Пангуна букнула је герилска побуна Револуционарне армије на челу са земљопоседником Френсисом Оном против рударске компаније под заштитом владиних снага и одреда плаћеника, о чему је 2001. снимљен документарац The Cocount Revolution. Миром који је потписан 1998. Бугенвилу је загарантована широка самоуправа, а до краја 2027. статус суверене државе биће потврђен.
Уместо оперетне забаве за докону вишу средњу класу и говора мржње према обичном човеку из провинције који сачињава гласачку базу СНС каквим се служе либерални интелектуалци док осионо прете селидбом у Данску или Холандију, дигле су се пароле слојева друштва који после деценија здружене предаторске распродаје немају куда. То је оно што општенародном покрету против рударења литијума даје енергетски набој налик на црногорске литије. Онако као што је давно предвидео трибун земљорадничке демократије др Драгољуб Јовановић када је рекао да српске сељачке масе и пред најбахатијом злоупотребом краси бескрајна државотворна свест и трпељивост у одрицању за опште добро нације, али се друштвени резови повлаче онда кад оне прекину са разумевањем око проституисања најсветијих идеала и традиција.
