Piše: Vladimir Kolarić
Kada sam pisao o našoj mladoj popularnoj kulturi, uglavnom se radilo o muzičarima, većinski iz domena hip-hopa i njegovih izvedenica. Wajwai (Andrija Milivojević) je nešto drugo, te je muzika samo deo njegovog javnog identiteta, dok je najpoznatiji kao tik-toker, influenser, odnosno javna ličnost ili medijski kreirana javna persona čiji su medij stvaranja i delovanja društvene mreže. S tim što treba reći da muzičari, naročito oni iz šireg spektra hip-hopa i kreatori različitih nemuzičkih audio-vizualnih sadržaja na mrežama pripadaju zapravo istoj sceni, da se njihove delatnosti stalno prepliću i podstiču jedna drugu. Baka Prase ili Mario Vrećo su mnogima napravili ili pospešili karijere samo zato što su podelili njihovu muziku u svojim programima, dok oni sami često učestvuju u spotovima kolega muzičara, pa i sami stvaraju muzičke sadržaje.
Vajvaj je počeo kao muzičar, sa nimalo lošom pesmom „Moje rane“, koja najavljuje bar dve osobenosti njegovog potonjeg rada i medijskog (javnog) identiteta: sklonost ka performativnosti i koncept utkanosti lične boli i sopstvenih slabosti u predstavljanju svoje javne ličnosti. Spot za tu pesmu, iako produkciono krajnje skroman, pokazuje njegov talenat i sklonost ka izvođenju, performansu, poigravanju između privatnog i javnog, lica i naličja, maske i ličnosti, otkrivenog i skrivenog.
Kasniji njegov muzički rad, iako i sam po sebi itekako održiv, posebno u pesmama „Kilo belog“ ili „Vegan“ (u duetu sa MS Stojanom), po pravilu predstavlja „proširenje“ njegove javne ličnosti uspostavljene kroz delovanje putem kreiranja audio-vizualnih sadržaja, većinom kratkih klipova na tik-toku, a kasnije i ulogom voditelja podkasta.
Ono što je odmah primetno u Vajvajevim klipovima jeste izrazita inteligencija, rasterećujuća duhovitost nekoga ko ume da se šali na svoj račun i sebe ne shvata suviše ozbiljno, ali i jedna kultivisanost izvođenja, koja se nikada ne svodi na poziranje ili kliberenje. Vajvaj ima izrazitu samosvest, koja ga čini sposobnim za poigravanje sa samim sobom, između svog javnog i privatnog lika, za ironiju i pastiš, usmeren ka širokom spektru popkulturnih sadržaja, ali i društvenih fenomena, nikad sa pozom elitističkog uzdizanja nad bilo kojim od njih.
Repertoar njegovih izvođenja je veoma širok i uključuje elemente javnog performansa, persiflaže, travestije, parodije, kao i različite uloge, od običnog momka iz kraja, preko komične lude do lajfkouča i medijskog mudraca, nikada bez ironijskog odmaka i (samo)parodije.
Estetika njegovog javnog lika ima elemente eirona, klasičnog komičnog lika, vragolana, spadala, lude, onog koji naizgled omalovažavajući samog sebe zapravo ismeva, razobličava i problematizuje autoritete i društvene konvencije, dok se njegova estetička strategija uglavnom kreće u domenu gross out humora, zasnovanog na preterivanju i skarednosti, kao i treša i kempa. Ovakve strategije u našoj kulturi i medijskom prostoru nisu česte, naprotiv, i traže priličnu meru kulturološke, popkulturne i lične samosvesti, kao i svojevrsnu kultivisanost poigravanja između vidljivog i nevidljivog, javnog i skrivenog, otkrivanja i prikrivanja, u kojoj spoljašnja forma istovremeno skriva i razotkriva unutrašnji sadržaj.
Upravo ovakva ambivalencija, uz skrivajuće otkrivanje i otkrivajuće skrivanje čini osnovu Vajvajeve kamp strategije i identiteta, koji se poigrava sa svim oblicima podvojenosti i nestabilnosti, uključujući i one polne, rodne, socijalne, profesionalne, identitetsko-političke u najširem smislu.
Ali sva ova igra i stilizacija Vajvajev lik čini samo konkretnijim i opipljivijim, on je neko odavde, iz ovog društva i kulture, iz ovog mentaliteta, neko ko svojim delovanjem, uz sva moguća travestiranja, ipak predstavlja pre marginalizovane nego moćnike, pre kulturnu autentičnost nego kolonijalnu mimikriju. On je tu među nama, ne izdiže se iznad situacije, ali je sposoban da je reflektuje i poigra se sa njom i sa svojim mestom u svemu tome, istovremeno je uronjen u svet takav kakav je, ali i kadar da posmatra i na trenutak iskoči iz njegove inercije i datosti.
Vladimir Kolarić: Tema greha i poroka u najmlađoj srpskoj muzici
Vajvaj se zabavlja i zabavlja nas, ne shvatajući sebe suviše ozbiljno i ne gradeći sebi spomenik, ali ozbiljno oblikujući svoju umetničku ličnost i nudeći nam ogledalo kadro da razotkrije mnogo toga lažnog u našim životima, u onome što prihvatamo zdravo za gotovo. On sebe izlaže i žrtvuje, razotkriva se i razobličava, poletno i relaksirano pokazuje svoje rane, mane i podvojenosti, ali tako da to na nas ostale može imati do izvesne mere oslobađajuće i osvešćujuće dejstvo, koje nas navodi da drugačije vidimo sebe i druge, da osvestimo svoje oklope i ogolimo rane, za koje sebe lažemo da su odavno zarasle. Zbog toga je Vajvaj jedan od retkih naših tik-tokera, ili kako god ih nazvali, čijem delovanju možemo pridati karakter umetničkog, a to znači društveno relevantnog i lično relevantnog za onog spremnog da pojmi i prihvati implikacije onoga što ovaj interesantni i retko pametni momak radi. Ko ne razume da i ono što Vajvaj radi takođe može biti umetnost, sasvim malo zna o tome šta je umetnost danas.
