Iako veoma mlad, Ilija Baša je stekao izuzetnu popularnost i poštovanje unutar naše mlade i vrlo kvalitetne hip-hop i trep scene. Ritam njegove pesme je tečan, omamljujuć, istovremeno poletan i suzdržan, energičan i miran, siguran i oslobođen. Ali ono što je posebno je način na koji Baša (umetničko ime je originalno pisano kao Ba$ha) izvodi svoje pesme, vrlo neposredan, iskren, emotivan, ali bez poze i patetike, uz primese ironije i samosvesti a opet bez za ovu muziku tipičnog kurčenja.
U tom smislu, Bašina muzika je zavodljiva, blago provokativna, emotivna i topla, ali ne bez oštrine i drskosti, lagana i relaksirana, ali ne bez sadržaja. Čak je njena vodeća odlika zapravo spoj nemale sadržajne i značenjske zasićenosti i relaksiranog stava i interpretacije, koja je toliko „kul“, da je lišen svakog „kul“ pozeraja. I u osnovi toliko inteligentan, da je lišen potrebe da dokazuje inteligenciju, dovoljno ozbiljan da je lišen potrebe da mrači.
Tipične žanrovske topose u kojima muzičar govori o svom uspehu i reakciji na njega, Baša tretira inteligentno, duhovito, navodeći (na primer u pesmi „16“) tipična pitanja i savete sa kojima se suočava i demonstrirajući potrebu okruženja da nametne svoje kriterijume i oblikuje te u skladu sa njima, što je uostalom izazov svakog odrastanja i samoformiranja, i zbog toga Baša u ovom domenu nudi pre prostor za identifikaciju i razumevanje, nego za samoisticanje. Želja za slobodom i traganjem, prostorom za svoj lični razvoj deluje maksimalni uverljivo, žanrovske topose koristeći na maksimalno individualizovan i neposredan način.
Žanrovske topose „prozivke“ ljudi i pojava, Baša na sličan način transformiše u izražavanje brige za drugoga, razumevanje, onakvo kakvi bi voleo da drugi imaju za njega, i u tom smislu je ova muzika veoma zrela i samosvesna, lične potrebe i iskustva stavljajući ispred obavezujućih žanrovskih matrica i time medijske i generacijske recepcije. U odnosu sa sobom i drugima, autor ne skriva ranjivost, unutrašnju borbu i samopreispitivanje. Potreba za pažnjom, ali i umor od odnosa, čak i bez vidljivog razloga, sumnje u sopstvene motive i osećanja vezanosti za nekoga ko se naizgled ne razlikuje od drugih, konstruišu za ovako mladog autora neobično složen i suptilan emotivni pejzaž, pun ambivalencija raznih vrsta.
Lepa i slatka melanholija Bašinih pesama proističe iz svesti o vremenu, prolaznosti, zapitanosti da li vreme leči promašaje i traume, jednom vrstom pomirenosti sa tim da se nikad neće dobiti sve (naslov njegovog albuma i jeste „Sve što bude, tako mora“), ali i sa nadom da je još mnogo toga ispred tebe, da je svet otvoren, i da se ne treba zakopavati u glibovima i začaranim krugovima sadašnjeg trenutka, da treba biti svestan palosti sebe i sveta u kom živimo, ali da to nije razlog da se iz života i njegovih projekcija isključi radost, interesovanje za druge i nada za ostvarenje toplih, smislenih i obogaćujućih odnosa. Pa tako u amblematičnoj pesmi „Mesec“ pevač kaže „Budi srećan, jebeš pad“, ne u smislu skretanja pogleda, zaborava negiranja palosti, nego njenog prevladavanja, otvaranja ka nečemu čime se palost prevazilazi.
A šta je to „nešto“, bez mnogi učitavanja možemo naslutiti u možda najboljoj Bašinoj pesmi „Disko“, u suptilnom portretu „devojke za disko“, u kojoj pesnikovo pozivanje Bogu da je spase nije tek retorični efekat, nego proističe iz melanholije i bola zbog njenog potencijalno potrošenog i promašenog, ispraznog života i nerealizovanog odnosa, gde se nežnom molitvom za drugoga želi raščarati začaranost ovosvetskom površnošću. I gde je lik te devojke može biti ogledalo i pesnikove i naše sopstvene ispraznosti i samoobmane, iz koje takođe treba pohrliti da se spasemo.
Teško da je i mladoj srpskoj muzici Boga iko prizivao na ovako topao, bolan i iskren način kao Ilija Baša, i taj poziv kao da se nenametljivo provlači kroz sve njegove pesme, koje iz uronjenosti u sve imperative savremenog potrošačkog i reprezentacijskog miljea, kao da nežno, bez preteranog mračenja i kritizerstva, ali i bez lakirovke, pozivaju na nešto drugo, neki preobražaj koji neće nikome nauditi, koji će sve ljude otvoriti ka nečem drugom od svega onoga što im se najčešće nudi, a zapravo ka samima sebi, onakvima kakvi bi trebalo da budu, svako od njih pojedinačno.Otuda tolika ljubav mladih prema Bašinoj muzici, i ona daje veliku nadu, jer svi mi negde duboko u sebi, pod svim ovosvetskim naslagama, ipak znamo šta je to što nam istinski treba.
Vladimir Kolarić
Izvor: Kompas
