Пише: Владимир Коларић
Када сам писао о нашој младој популарној култури, углавном се радило о музичарима, већински из домена хип-хопа и његових изведеница. Wajwai (Андрија Миливојевић) је нешто друго, те је музика само део његовог јавног идентитета, док је најпознатији као тик-токер, инфлуенсер, односно јавна личност или медијски креирана јавна персона чији су медиј стварања и деловања друштвене мреже. С тим што треба рећи да музичари, нарочито они из ширег спектра хип-хопа и креатори различитих немузичких аудио-визуалних садржаја на мрежама припадају заправо истој сцени, да се њихове делатности стално преплићу и подстичу једна другу. Бака Прасе или Марио Врећо су многима направили или поспешили каријере само зато што су поделили њихову музику у својим програмима, док они сами често учествују у спотовима колега музичара, па и сами стварају музичке садржаје.
Вајвај је почео као музичар, са нимало лошом песмом „Моје ране“, која најављује бар две особености његовог потоњег рада и медијског (јавног) идентитета: склоност ка перформативности и концепт утканости личне боли и сопствених слабости у представљању своје јавне личности. Спот за ту песму, иако продукционо крајње скроман, показује његов таленат и склоност ка извођењу, перформансу, поигравању између приватног и јавног, лица и наличја, маске и личности, откривеног и скривеног.
Каснији његов музички рад, иако и сам по себи итекако одржив, посебно у песмама „Кило белог“ или „Веган“ (у дуету са МС Стојаном), по правилу представља „проширење“ његове јавне личности успостављене кроз деловање путем креирања аудио-визуалних садржаја, већином кратких клипова на тик-току, а касније и улогом водитеља подкаста.
Оно што је одмах приметно у Вајвајевим клиповима јесте изразита интелигенција, растерећујућа духовитост некога ко уме да се шали на свој рачун и себе не схвата сувише озбиљно, али и једна култивисаност извођења, која се никада не своди на позирање или клиберење. Вајвај има изразиту самосвест, која га чини способним за поигравање са самим собом, између свог јавног и приватног лика, за иронију и пастиш, усмерен ка широком спектру попкултурних садржаја, али и друштвених феномена, никад са позом елитистичког уздизања над било којим од њих.
Репертоар његових извођења је веома широк и укључује елементе јавног перформанса, персифлаже, травестије, пародије, као и различите улоге, од обичног момка из краја, преко комичне луде до лајфкоуча и медијског мудраца, никада без иронијског одмака и (само)пародије.
Естетика његовог јавног лика има елементе eirona, класичног комичног лика, враголана, спадала, луде, оног који наизглед омаловажавајући самог себе заправо исмева, разобличава и проблематизује ауторитете и друштвене конвенције, док се његова естетичка стратегија углавном креће у домену gross out хумора, заснованог на претеривању и скаредности, као и треша и кемпа. Овакве стратегије у нашој култури и медијском простору нису честе, напротив, и траже приличну меру културолошке, попкултурне и личне самосвести, као и својеврсну култивисаност поигравања између видљивог и невидљивог, јавног и скривеног, откривања и прикривања, у којој спољашња форма истовремено скрива и разоткрива унутрашњи садржај.
Управо оваква амбиваленција, уз скривајуће откривање и откривајуће скривање чини основу Вајвајеве камп стратегије и идентитета, који се поиграва са свим облицима подвојености и нестабилности, укључујући и оне полне, родне, социјалне, професионалне, идентитетско-политичке у најширем смислу.
Али сва ова игра и стилизација Вајвајев лик чини само конкретнијим и опипљивијим, он је неко одавде, из овог друштва и културе, из овог менталитета, неко ко својим деловањем, уз сва могућа травестирања, ипак представља пре маргинализоване него моћнике, пре културну аутентичност него колонијалну мимикрију. Он је ту међу нама, не издиже се изнад ситуације, али је способан да је рефлектује и поигра се са њом и са својим местом у свему томе, истовремено је уроњен у свет такав какав је, али и кадар да посматра и на тренутак искочи из његове инерције и датости.
Владимир Коларић: Тема греха и порока у најмлађој српској музици
Вајвај се забавља и забавља нас, не схватајући себе сувише озбиљно и не градећи себи споменик, али озбиљно обликујући своју уметничку личност и нудећи нам огледало кадро да разоткрије много тога лажног у нашим животима, у ономе што прихватамо здраво за готово. Он себе излаже и жртвује, разоткрива се и разобличава, полетно и релаксирано показује своје ране, мане и подвојености, али тако да то на нас остале може имати до извесне мере ослобађајуће и освешћујуће дејство, које нас наводи да другачије видимо себе и друге, да освестимо своје оклопе и оголимо ране, за које себе лажемо да су одавно зарасле. Због тога је Вајвај један од ретких наших тик-токера, или како год их назвали, чијем деловању можемо придати карактер уметничког, а то значи друштвено релевантног и лично релевантног за оног спремног да појми и прихвати импликације онога што овај интересантни и ретко паметни момак ради. Ко не разуме да и оно што Вајвај ради такође може бити уметност, сасвим мало зна о томе шта је уметност данас.
