Gresi i poroci su česta tema u umetnosti i popularnoj kulturi, i u tome nema ničeg čudnog, jer su oni važan deo naših života, naših svakodnevnih odnosa, samospoznaja, dilema i suočavanja, našeg svakodnevnog trenja sa svetom, ljudima i samima sobom. Greh je kad promašimo, porok je kada zalutamo, reći će neko, ali se uvek postavlja pitanje šta smo to promašili i u odnosu na šta smo zalutali? U tome je donekle i privlačnost grehova i poroka, čije upražnjavanje ili predstavljanje (što u kontekstu umetnosti uvek treba razlikovati) podrazumeva preispitivanje, „začikavanje“, proveravanje važećih, dominantnih društvenih normi. Grehovima i porocima preispitujemo granice, i u sebi i van sebe, ispitujemo otpor društva, drugih ljudi, iskušavamo privrženost i ljubav drugih, pa i kriterijume kojima su nas učili, svega onoga za šta smo učeni da je vredno.
Mlad čovek se suočava sa grehom i porocima kada počne da se suočava sa oštrinom, neprobojnošću i nepredvidljivošću spoljašnjeg sveta, ali i sa dubinom i neprozirnošću unutrašnjeg. On ima potrebu da ispituje granice, i spoljašnje i unutrašnje, da proširuje iskustvo, da se samopotvrđuje, pa i potvrđuje svoju vrednost i jedinstvenost uprkos svemu. On želi da doživi i proživi, a ne samo da bude puka kopija, koja će samo ispunjavati zadato, slediti trasirano. To vodi rastu i razvoju, sazrevanju, ali i stranputicama, koje mogu imati različite oblike i ishode.
Često se govori da je savremena popularna muzika, naročito ona najpopularnija kod najmlađih generacija, u različitim varijacijama hip-hop, trep i dril obrazaca, potpuno obeležena tematizacijom, pa i proslavljanjem poroka i poročnosti, da je to njena bit. Usredređena na materijalno sticanje, statusne simbole, seksualnu moć i društvenu dominaciju, ne samo po cenu, nego čak i po definiciji putem prestupničkog delovanja, ona odražava društveni i kulturno kontekst poznog kapitalizma, a koji, kao i sve što je pozno, podrazumeva radikalno dovođenje u pitanje do tada važećih vrednosti i normi. A gde je prestup, prekoračenje, fokus na materijalno, gde je zlatno tele popeto na pijedestal, a telesno uživanje i ovozemaljska zamena za svaki drugi smisao, tu se uvek otvara prostor za greh i za poročnost, ali i njihovo reflektovanje, tematizaciju, pa i medijatizaciju, odnosno pretvaranja predstava greha i poroka u poseban medij komunikacije, kojima se posreduju određene poruke od važnosti za konkretno društvo u konkretnom trenutku.
I naravno da ovde postoje veoma različiti pristupi grehu i porocima, gde nipošto ne možemo govoriti o jednoobraznosti. Za jedne greh i porok su samo spektakl, sredstvo spektakla, za neke gotovo kvaziideologija koja vrednosti makrosocijalnog miljea zamenjuje mikrosocijalnim, odnosno vrednosti određene društvene grupe (društvo iz kraja i slično) stavlja ispred opštedruštvenih vrednosti koje se vide kao nepostojeće, prevaziđene, represivne ili licemerne.
Dakle, pored čisto potrošački usmerenog spektakla i mikrosocijalne integracije, može se govoriti i o onima koji prosto reflektuju stvarnost u kojoj žive, bez ulepšavanja i prilagođavanja poželjnim obrascima, bez glorifikovanja ali i bez osude. Kod nekih se opservacija, pa čak i privid spektakla prepliću sa motivacijom razobličavanja licemerja dominantnih društvenih slojeva, kao svojevrstan „šamar društvenom ukusu“. Naravno, postoji i ona muzika koja osuđuje, problematizuje, preispituje ovu usredsređenost na materijalne (pseudo)vrednosti, robne marke, brz seks i površne odnose, drogiranje, nasilje, a podrazumeva se da ove razlike nisu apsolutne, da se različiti pristupu mogu naći kod istih autora i da same pesme često nose izrazitu ambivalenciju u recepciji i vrednovanju fenomena kojima se bave. Ipak, najinteresantniji i najrelevantniji su oni hip-hop i trep autori koji tematizuju poročnost kroz (istinski ili simulirai) doživljaj i iskustvo takvih stanja i nastrojenja, bez eksplicitne osude, ali sa ukazivanjem ili predstavljanjem njihovih implikacija, bilo značenjskih ili egzistencijalnih.
Već sam pisao o delu Đorđa Čarkića eks-Klinca, koje nudi raskošan raspon u tretiranju tema grehovnosti i poročnosti, od spektakla i neutralnog svedočenja, do ozbiljnih i dubokih samopreispitivanja ili refleksija određenog načina života i određenih vrednosnih sistema na društvo i pojedince. Neke njegove pesme nose atmosferu duboke melanholije, otupelosti i otuđenosti koja obeležava uronjenost u poročnost i grehovnost, a zapravo uronjenost u „svet ovaj“. Čarkić zato često preispituje sopstvenu grešnost, prozivajući sam sebe kao otelotvorenje zla samog, prizivajući Boga i primećujući udeo demona i đavola u u svetu obeleženom palošću.
I nije Čarkić jedni koji grehu ne prilazi spektakularno, afirmativno ili osuđujuće i moralizatorski, već nas kroz sopstveno iskustvo i doživljaj grešnosti vodi ka spoznaji naše uronjenosti u svet obeležan palošću, iskrivljen u odnosu na ono što bi svet trebalo da bude, svet koji je sam po sebi prostor poroka, porok sam, gde i demoni imaju svog udela, a gde je izlaz pre u vapaju, žudnji nego u istinskom viđenja svetla na kraju tunela ili usvajanju određenog obrasca vrednovanja koji bi nas do te svetlosti doveo. Uronjenost u ovaj svet nas otupljuje, anestezira, obesvešćuje, obezličava, a demoni su odraz našeg straha od sopstvenih poriva, tuđe neobjašnjive i nemotivisane zlobe, ali i otelotvorenje osećaja da nešto upravlja nama, da nama rukovodi i nagoni nas da radimo nešto što inače ne bismo radili. Dante (Mateja Jeremić), na primer, u pesmi „Demoni nisu crveni“, nudi čitav spisak oblika u kojima nam se pojavljuju „demoni“, odnosno iskušenja, jasno ih dovodeći u vezu sa društvom koje nas uči da budemo „pohlepni i alavi“ i našim porivom da „bežimo do života“, i to sve bez distance i dociranja, nego u prvom licu i sa bolom u glasu, koji odražava priličnu meru kultivisane brige za sebe i za druge, želje za prevladavanjem stanja zakočenosti i dezorijentisanosti, ali i izbegavanjem pogrešnih načina da se sa njima suočimo.
Mračniji, (auto)destruktivniji od Dantea, na mladoj sceni je Tanatos (Milan Odović), kao i Shamar (Mateja Galetin), takođe osoben autor, sa kojim često sarađuje. U njihovoj muzici sve je uvek na ivici, mrak uvek vreba, uvek se može preći granica bez povratka. U Tanatosovoj muzici glavna tema je zavisnost, u najširem i gotovo metafizičkom smislu reči, koja u rečima i zvuku gotovo materijalizuje stanje zavisnosti od ovog sveta uronjenog u palost, a koja neminovno vodi ka smrti, dezintegraciji ličnosti ili demonolikom obezličavanju.
Najdublja refleksija ove teme dosegnuta je za sada u njegovoj pesmi „Poslednja noć“, sa vrlo suptilno tretiranim ali sasvim jasnom temom faustovske prodaje duše đavolu, jedne istinske poslednje noći za ličnost svakoga ko se preda bujici i pasivnosti palog sveta, teroru pale tvari i sa njim uparenim, i još drastičnijem, teroru našeg samoljublja, kojim svoje adamovsko blistanje pretvaramo u luciferski kez, koji vodi trijumfu smrti, a što ne bi smelo da bude naše ljudsko naznačenje. Ovi su samo neki primeri uranjanja u teme greha i poročnosti u našoj mladoj popularnoj muzici, a koje ne treba olako shvatiti, jer itekako ima šta da nam kaže o trenutku u kom živimo, njegovom istinskom liku, ali i o istinskom liku naše ljudske situacije, a koji može biti prevladan damo opredeljenjem za život i svetlost, a nikako za smrt i mrak palog sveta, za začaranost senima sopstvenih strahova, samovolje i egoizma, koje neki od ovih pesama tako uspešno i upozoravajuće slikaju.
Vladimir Kolarić
Izvor: Kompas
