Пише: Владимир Ђукановић
Доналд Трамп је најавио да је мир са Ираном постигнут и да ћемо у петак гледати свечану церемонију потписивања у Швајцарској. Верзија уговора је представљена и јасно је да ће Иран изаћи из овог рата никада јачи од исламске револуције 1979. године до данас. У јануару ове године ситуација је изгледала килаво за теократски режим: народ на улицама, оружани конфликти у сваком већем граду и глобални презир према бруталном режиму.
А онда је Нетањаху поново почео са нападима на ову земљу и у то увукао САД. Многи су коментарисали његову моћ да окрене председника Америке на своју страну. Првобитни удари су били брутални јер су елиминисали добар део иранског руководства укључујући и Али Каменеи-ја, врховног лидера ове контраверзне државе. Контра ефекат је био очигледан после неколико дана: становништво се хомогенизовало око исламких вођа које су заменили млађи и тврдокорнији чланови. Одлука је донешена у пар сати међу новим лидерима иранске гарде – нема предаје по цену уништења читаве државе америчко-израелским бомбама.
Нова одлучност нових лидера је брзо показала своје лице блокадом Ормуског пролаза који је зауставио проток нафте из тог дела света. Довео је у питање пословање арапских клијентистичких држава попут Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата. Доња илустрација показује цену од почетка 2026. године. Рат је почео 28. фебруара када је први ценовни шок преплавио свет.
Иран се у годинама пре овог последњег конфликта не би усудио да блокира овај битан поморски пролаз. Нови лидери, суочени са егзистанцијалном претњом су урадили оно што свако суочен са огромном силом мора да уради: асиметрична борба без узтезања. Танкери су стали и свако ко је покушао да прође нападнут је, углавном са обале, која је у овом теснацу веома близу. САД и Израел су брзо схватили да су потценили овај потез јер је свет почео са огромним притисцима на Трампа да заустави рат и обезбеди слободан пролаз црног злата. Нањушили су да је Трамп осетљив на берзанске цене и да му значајан пад не треба у овом моменту када се амери спремају за мид-терм изборе у новембру.
Вашингтон и Тел Авив су, под кишом балистичких ракета и дронова која је волшебно уследила по њиховим базама, напрасно открили чари миротворства. Иран их је присилио на тај потез, колико год се спин доктори труде да овај изгубљени рат другачије упакују. Тако су сада великодушно пристали на трајни прекид ватре и милосрдну паузу у рокању Либана, под једним ситним условом: да им Техеран брже-боље деблокира Ормуски мореуз, како би драгоцена нафта и течни гас могли поново несметано да теку и спасу глобалну економију. Америка је, у налету невиђене дипломатске шизофреније након што је Пакистан морао да посредује у ублажавању овог дебакла, одлучила да укине сопствену поморску блокаду и свечано „поклони“ Техерану $25 милијарди њихових пара, то јест претходно замрзнутог новца (укључујући и испоруке у чистом кешу), уз ексклузивну гаранцију да Иран поново сме да продаје своју нафту без страха од нових санкција. Све то је маестрално упаковано у споразум по којем Иран тек треба да смањи постојеће залихе обогаћеног уранијума и паузира нуклеарни програм, док ће се у наредних 60 дана по луксузним швајцарским хотелима водити такозвани технички разговори. На тим састанцима ће САД и Израел покушати да бирократски искамче потпуно демонтирање иранских нуклеарних постројења и некако сачувају привид доминације над регионом који су прво бахато запалили, а онда панично решили да гасе чим их је озбиљно заболео новчаник и када се дим превише приближио њиховом дворишту.
Волстрит џурнал: Тајна улога Уједињених Арпаских Емирата у рату у Ирану
Израел га је испушио као никада раније. Од велике наде почетком године да ће теократски режим бити уништен до чињенице да се о ракетном програму ове земље неће преговарати је највећи пораз јеврејске државе од његог настанка. Зато очекујем да ће се до петка догодити такозвани false-flag напади, где ће Нетањаху пробати да избаци преговоре из колосека. Његова слобода зависи од тога, јер га чека неколико судских процеса са озбиљно запрећеним казнама. Израелски медији прште од напада на њега разбијајући старо правило да Израел остане уједињен док трају ратна дејства.
Бивши премијер Нафтали Бенет се јавио из предизборне хладовине да објасни како је Нетањаху спектакуларно неспособан за све, од вођења државе до ратовања. Биби је, тврди он, потпуно исцедио Израел бескрајним и бесциљним ратом, али без бриге, јер Бенет има решење: своју „генијалну“ вишегодишњу „Доктрину хоботнице“ којом ће магично срушити режим у Техерану. Потребна је само једна ситница у виду победе на јесењим изборима, па ће он очас посла поправити економију, војску, углед у свету и ултраортодоксне Јевреје, који неће да ратују. Како год окренеш, Израелски фетиш према Ирану се наставља, и једина нада Израела је да минира овај мировни процес.
Пре само неколико година Израел би без проблема успео у томе. Данас је проблем репутација ове државе која полако иде у смеру где је Слободан Милошевић гурао Србију деведесетих година. Ако Израел осети ту геополитичку самоћу, где већина европских земаља не жели да има било какав однос са режимом у Тел Авиву, деценије пред њима ће бити компликоване у најмању руку. Питање Палестине не да није склоњено са глобалног дневног реда, већ су напади на Газу и слике са друштвених мрежа убедиле већину младих људи на свету да је израелска политика неприхватљива. Дани када су имали монопол над наративом путем контроле мејнстрим медија су иза нас. Амерички универзитети су, поред свог труда политичких и медијских класа, под притиском младих углавном променили плочу безусловне подршке Израелу. Када сам ја студирао у САД, то је било немогуће и они који су подржавали палестинску борбу су били у мањини.
Многи су убеђени да је Доналд Трамп ушао у овај рат на наговор израелског лидера. То је само делимично тачно јер многи заборављају спектакуларно киднаповање председника Мадура у Венецуели. То је стари проблем у трејдингу, урадиш један спектакуларан трејд и одмах помислиш да си попио сву памет света и да ће сваки трејд који следи бити рокенролер. Као по правило следећи те улупа јер си уместо чисте аналитике дозволио да те понесе его и емоција.
Од почетка рата у Ирану одобравање рада председника Доналда Трампа је у сталном паду, па је према анкетама које су спровели New York Times/Siena College, CBS и Economist/YouGov, његова укупна подршка до јуна пала на историјски минимум другог мандата од 35% до 37%. Јавност је дубоко незадовољна сукобом, при чему више од 60% Американаца не одобрава Трампово руковођење кризом и сматра да је рат донео више штете него користи, а ситуацију додатно погоршавају тешке економске последице, будући да 86% грађана директно криви рат у Ирану за инфлацију. Овај негативан тренд посебно је изражен међу независним бирачима и младима, што потврђује и истраживање Yale Youth Poll које бележи снажно окретање гласача млађих од 35 година ка демократама, док Трамп успева да одржи стабилну већину, између 72% и 79%, једино унутар своје тврде републиканске базе, иако се и ту бележи благи раст незадовољства.
Трампов ирански ћорсокак: Колика је политичка цена сукоба без излаза
Главно питање сада је шта ће бити са Ираном? Теократска диктатура која се брутално односи према својим грађанима нема будућност. Њихово славље ће бити кратког даха јер ће унутрашњи проблеми наставити тамо где су стали пре почетка овог конфликта. Само блокирање интернета у земљи са огромним бројем младих људи је индикација колико се плаше сопствене популације.
Стратегија иранског режима за контролу интернета је током 2026. године прешла са повремених блокада на доктрину апсолутне дигиталне изолације. Обичним грађанима је укинут приступ глобалној мрежи и остављена само строго контролисана „бела листа“ домаћих сајтова, док је слободан интернет путем специјалних СИМ картица постао привилегија власти и лојалиста. Услед протеста и почетка рата са Америком у фебруару, држава је увела незапамћено национално замрачење и одсекла земљу од света на чак 88 дана како би прикрила разарања. Током те блокаде која је разорила економију, повезаност је пала на свега један одсто нормалног капацитета. Да би спречиле заобилажење цензуре, власти су драстично поскупеле интернет и увеле драконске, па и смртне казне за коришћење сателитских веза. На овај начин, режим је изградио систем репресије који целу нацију физички и технички држи као таоца изолованог од остатка планете. Држава која терорише своје грађане и плаши их се не заслужује да преживи. Моја претпоставка је да ће унутрашњи немири доживети кулминацију за 12-18 месеци и да ће режим пасти.
У сваком случају Блиски Исток је и даље ратна тема. Структура држава у региону, диктатуре и клијентизам нису формула за будућност. Дубаи је савршен пример како такве државе пролазе. Покушај модернизације ове државе се претворио у једну љигаву јавну кућу која је показала да блискост са Америком није никаква гаранција прогреса. Пар јефтиних дронова је поломило стаклене ноге ових шатро-краљевина чија популација вапи за слободом. Будућност тих диктатора је мутна, што је једна од ретких позитивних последица овог конфликта.
Извор: Фејсбучење
