Piše: Dušan Opačić
Varlam Tihonovič Šalamov, pisac čija su iskustva iz radnih logora ostavila dubok trag u ruskoj književnosti, u više navrata je pisao o Vladimiru Majakovskom, pesniku koga je izuzetno poštovao, ali i duboko razumeo u svoj njegovoj protivrečnosti. Za Šalamova, Majakovski nije bio samo pesnik revolucije, već čovek dubokog unutrašnjeg nemira, simbol generacije koja je istovremeno stvarala novi svet i stradala u njegovim senkama.
„Majakovski je odavno postao mit,“ zapisao je Šalamov u eseju „Vladimir Majakovski, moj i opšti“, „i unositi bilo kakve ispravke u taj kanonizovani lik ne smatram ni mogućim, ni dostojnim.“ U ovim rečima odzvanja poštovanje, ali i distanca, svest da je Majakovski prerastao granice sopstvene biografije i postao uzoran model pesnika-revolucionara, čoveka koji je svojim životom i stvaralaštvom obeležio jednu epohu.
Šalamov je u Majakovskom video istinskog tvorca novog pesničkog izraza. „Suština njegovog novatorstva nije u tehnici stiha,“ napisao je, „ni u osobenosti rime, ni u genijalnoj dramaturgiji. Suština novatorstva Majakovskog je u tome što on diše budućnošću i podržava sve novo, sve napredno što se pojavljuje na književnom putu tadašnje Sovjetske Rusije.“
Za Šalamova, Majakovski je bio duh koji nije mogao da stoji mirno, čovek koji je u sebi nosio energiju čitave revolucionarne epohe. Ali u isto vreme, on je u tome video i tragediju, pesnik koji „živi budućnost“ često postaje stranac vremenu u kojem živi.
Taj unutrašnji sukob, između sna o novom čoveku i lične osame, Šalamov je duboko osećao. „U početku sam njegovo samoubistvo shvatao drugačije, ali mi se kasnije činilo da je Majakovski, gotovo patološki, preuveličavao svoje odnose prema ženi kao takvoj… Po pitanju žena bio je običan neuspešan čovek, bez iskustva.“
Ovaj oštar, ali i čovečan opis pokazuje da Šalamov nije tražio u Majakovskom idola, već čoveka. On je u njegovoj smrti video ne kraj revolucionarnog zanosa, već kraj jedne ljudske iluzije, vere da umetnost i ljubav mogu nadvladati stvarnost.
„On nije čekao dokaze poverenja novog sveta u sebe,“ zapisao je Šalamov, „već je sam stao sebi na grlo pesme, borio se bez osvrtanja na prošlost.“ Ta rečenica deluje kao ogledalo oba pesnika: i Majakovskog, i Šalamova. I jedan i drugi su živeli u dobu koje je tražilo potpunu žrtvu, dobu u kojem je umetnik morao da bira između savesti i opstanka.
Šalamov se prisećao i prvog susreta sa Majakovskim, kroz stihove. „To je, možda, prva knjiga koja mi je dospela u ruke, nisam učio stihove napamet, oni su se sami zapamtili.“ Taj doživljaj nije bio intelektualni, već duboko emotivan: poezija Majakovskog ulazila je u svest kao muzika novog vremena, kao glas koji nije mogao da se ignoriše.
Opisujući Majakovskog kao čoveka, Šalamov je bio podjednako iskren: „Čitao je fenomenalno, ono što je tek napisao ili što se tek pojavilo u štampi. Ali svoje ‘sindikalne’ radove, ona dela pisana po narudžbini, nikada nije čitao.“ Tu se prepoznaje i njegov kritički odnos prema „službenoj poeziji“, stihovima koji su gubili iskrenost u korist ideologije. Za Šalamova, Majakovski je bio najjači onda kada je bio iskren, kada je govorio „iz sebe“, a ne „po dužnosti“.
S vremenom, mit o Majakovskom postao je deo sovjetske kulturne matrice, pesnik revolucije, glas epohe, prorok novog čoveka. Ali Šalamov je ostao oprezan prema tom kultu. On je znao da iza plakata stoji živ čovek, slab i usamljen. „Pismo pred samoubistvo me je iznenadilo…ono je srušilo sve naše predstave o Majakovskom kao lideru nove umetnosti. Pokazao se toliko nesigurnim da je tražio metak.“
U toj rečenici nema osude, već bolne spoznaje: čak ni najglasniji pesnik novog sveta nije izdržao teret ideje u koju je impulsivno verovao.
Šalamov, koji je preživeo logore i video kraj revolucionarnih iluzija, ostao je veran jednoj ideji, da poezija mora biti svedočanstvo istine, čak i kada boli. Zato je njegov odnos prema Majakovskom dvojak: poštovanje prema umetniku i saosećanje prema čoveku. „Majakovski je bio najsvetliji i potpuno pogrešno shvaćeni pesnik svog vremena, on je bio čovek koji je platio cenu vere u budućnost.“
Samo je Varlam Šalamov, možda jedini, uspeo da na najčovečniji način dočara Majakovskog, otkrivajući dubinu njegovog nemira i tragičnu lepotu njegove vere u stih. U njegovim prikazima i osvrtima, Majakovski više nije samo mit ili glas epohe, već čovek koji je živeo i stradao, čovek čija je umetnost bila njegovo svedočanstvo, a njegova nesigurnost i usamljenost, podsetnik da i najveći glasovi mogu biti ranjivi.
Izvor: Iskra
