Puškin je nesvakidašnji fenomen, i možda jedinstveni fenomen ruskog duha, rekao je Gogolj. Ja bih dodao „i proročki fenomen“. Da, u njegovom pojavljivanju na sceni, za sve nas Ruse bilo je nečeg nesumnjivo proročkog. Puškin se pojavio tačno na početku našeg pravog samoosvešćenja, čiji je najraniji početak došao čitav vek nakon reformi Petra Velikog. Puškin nam je stigao kao nova zvezda vodilja, jarko svetlo na našim mračnim putevima. Puškin je znamenje i proročanstvo
Godine 1880. društvo Ljubitelja ruske književnosti iz Moskve organizovalo je trodnevnu komemoracija u čast Puškina, u sklopu koje je otkrivena i statua ovom slavnom pesniku. Poslednjeg dana, svoj govor održao je i Dostojevski, nekoliko meseci pred svoju smrt. Ovaj događaj odigrava se u vreme političkih previranja i društvenih nemira na relaciji Sank Peterburg – Moskva, uglavnom u vezi sa rastućom državnom dominacijom po pitanju javnih stvari i javnog života. Organizatori komemoracije ispravno su procenili da će Dostojevski uspeti govorom da smiri strasti u narodu i publiku okupi oko zajedničke ideje: ukazivanja i slavljenja proročke dimenzije Puškinovog talenta.
Puškin je nesvakidašnji fenomen, i možda jedinstveni fenomen ruskog duha, rekao je Gogolj. Ja bih dodao „i proročki fenomen“. Da, u njegovom pojavljivanju na sceni, za sve nas Ruse bilo je nečeg nesumnjivo proročkog. Puškin se pojavio tačno na početku našeg pravog samoosvešćenja, čiji je najraniji početak došao čitav vek nakon reformi Petra Velikog. Puškin nam je stigao kao nova zvezda vodilja, jarko svetlo na našim mračnim putevima. Puškin je znamenje i proročanstvo.
Rad našeg velikog pesnika podelio sam na tri perioda. Ne govorim sada kao književni kritičar. Zadržavam se na Puškinovom stvaralačkom radu samo da bih ilustrovao svoje shvatanje njegovog proročkog značaja za nas i da bih dao smisao svojoj reči proročanstvo. Međutim, primetio bih usput da mi se ne čini da su periodi Puškinovog rada odvojeni jedni od drugih čvrstim granicama. Početak Evgenija Onjegina, na primer, po mom mišljenju još uvek pripada prvom periodu, iako se Onjegin završava u drugom periodu, kada je Puškin već pronašao svoje ideale u svojoj rodnoj zemlji, primio ih k srcu i gajio ih u svojoj milostivoj i vidovitoj duši. Kažu da je u svom prvom periodu Puškin oponašao evropske pesnike, Parnija i Andrea Šenijea, i pre svega Bajrona. Bez sumnje, evropski pesnici su imali veliki uticaj na razvoj njegovog genija i njihov uticaj se održao tokom celog njegovog života.
Ipak, čak ni najranije Puškinove pesme nisu bile puke imitacije, i u njima je bila izražena nesvakidašnja nezavisnost njegovog genija. U imitaciji se nikada ne javlja takva individualna patnja i takve dubine samosvesti kakve je Puškin prikazao, na primer, u „Ciganima“, poemi koju u celini smeštam u njegov prvi period; a da ne pominjemo stvaralačku snagu i polet koji nikada ne bi bili toliko očigledni da je njegovo delo samo imitacija. Već lik Aleka, junaka „Cigana“, pokazuje moćnu, duboku i čisto rusku ideju. U Onjeginu će kasnije ta ideja biti dovedena do skladnog savršenstva. Tu se skoro taj isti Aleko pojavljuje ne u fantastičnom svetlu već kao opipljiv, stvaran i shvatljiv.
U Aleku je Puškin već otkrio i genijalno prikazao nesrećnog lutalicu u svojoj rodnoj zemlji, žrtvu ruske istorije. Nesrećni lutalica, otrgnut iz naroda, bio je istorijska neophodnost u našem društvu. Taj tip junaka je istinit i savršeno prenet, to je večni tip, odavno nastanjen u našoj ruskoj zemlji.
Ove bezdomne ruske lutalice još uvek lutaju, a proći će mnogo vremena pre nego što nestanu. Ako u naše vreme više ne idu u ciganske čerge da traže svoje univerzalne ideale u divljem životu Cigana, ako više ne traže bekstvo od zbrkanog i besmislenog života naših ruskih intelektualaca i ne traže utehu u nedrima prirode, oni će se baciti u socijalizam, koji nije postojao u Alekovo vreme. Oni sa novom verom marširaju na drugo polje, i tamo revnosno rade, verujući, poput Aleka, da će svojim fantastičnim poduhvatima doći do cilja i naći sreću, ne samo za sebe, već za celo čovečanstvo. Zaista, ruski lutalica može pronaći svoj mir samo u sreći svih ljudi. Zadovoljenje neće naći ni u čemu manje vrednom od socijalizma, bar dok je to još stvar teorije. To je isti ruski čovek koji se sada pojavljuje u drugom vremenu. Ovaj čovek je, ponavljam, rođen tek početkom drugog veka posle velikih reformi Petra Velikog, u intelektualnom društvu, odrođenom od naroda. Oh, ogromna većina ruskih intelektualaca u Puškinovo vreme radila je i tada kao i sada, kao službenici, na državnim poslovima, u železnici ili u bankama, ili zarađivali kako god mogu, ili su se bavili naukom, držali predavanja – sve su to radili redovno, ležerno, mirno, primali plate, igrali vist, bez žudnje da pobegnu u ciganske tabore ili druga mesta koja su više u skladu sa našim modernim vremenima. Oni idu samo dotle da se igraju liberala, „sa prizvukom evropskog socijalizma“, kojem socijalizam daje izvestan benigni ruski karakter – ali to je samo pitanje vremena. Šta se dešava ako se jedan još nije pokrenuo, a drugi je već naleteo na zamandaljena vrata i svom snagom udario o njih glavom? Ista sudbina čeka sve ljude ako ne krenu spasonosnim putem poniznog zajedništva sa narodom. Ali pretpostavimo da ih ova sudbina ne čeka sve. Neka „odabrani“ budu dovoljni, neka se pokrene samo deseti deo, a neka ogromna većina nema predaha zbog njih.
SIROTI SANJAR NIJE BIO DORASTAO UNIVERZALNOJ HARMONIJI, ALI NI CIGANIMA, PA GA ONI OTERAJU — BEZ OSVETE, BEZ ZLOBE, SA PROSTIM DOSTOJANSTVOM.
Aleko, naravno, još uvek ne ume da kako treba izrazi svoju muku. Kod njega je sve još nekako apstraktno. Ima samo čežnju za prirodom, kivnost na visoko društvo, težnju ka svim ljudima, jadikovanje za istinom koju je neko negde izgubio, a nikako da je pronađe. Naravno, ne može da kaže gde je ta istina, gde i na koji način bi se mogla ponovo pojaviti, i kada je tačno izgubljena, ali on iskreno pati.
U međuvremenu, imaginativna i nestrpljiva osoba traži spas pre svega u spoljašnjim pojavama, a tako i treba da bude. Istina je, takoreći, negde van ove ličnosti, možda u nekoj drugoj evropskoj zemlji sa čvrstim istorijskim političkim institucijama i uspostavljenim društvenim i građanskim životom. Takav čovek nikada neće shvatiti da je istina pre svega u njemu samom. Kako je on mogao ovo da razume? Čitav vek nije mogao da bude svoj u svojoj zemlji. Zaboravio je kako se radi. On nema kulturu. Odrastao je kao učenica iz samostana zatvorena među zidove. Obavljao je čudne i nesuvisle dužnosti u skladu sa svojim činom, svojom pozicijom na četrnaest klasa (Tabele rangova, okosnice zvaničnih ruskih društvenih/službenih hijerarhija) u skladu sa kojima je obrazovano rusko društvo podeljeno.
On je za sada samo vlat trave otkinuta u korenu koju nosi vetar. I on to oseća, i pati zbog toga, pati često akutno! Ali, šta ako je možda po rođenju pripadao plemstvu i možda posedovao kmetove. Tada je mogao sebi, poput Aleka, da dozvoli plemićku slobodu, prijatnu fantaziju o ljudima koji će ga očarati životom „bezakonja“, pa da počne da radi kao dreser medveda koji nastupa u ciganskoj čergi?
Naravno da bi mu žena, „divlja žena“, kako kaže izvesni pesnik, najverovatnije dala nadu da će se izvući iz teskobe. Sa lakomislenim, ali strasnim ubeđenjem, baca se u zagrljaj Zemfire. „Evo mog načina da pobegnem. Ovde mogu naći sreću, ovde u krilu prirode daleko od sveta, ovde sa ljudima koji nemaju ni civilizaciju ni zakon.” I šta se dešava? On ne može da izdrži prvi sudar sa uslovima ove divlje prirode, a ruke su mu umrljane krvlju. Siroti sanjar nije bio dorastao univerzalnoj harmoniji, ali ni Ciganima, pa ga oni oteraju — bez osvete, bez zlobe, sa prostim dostojanstvom.
Čoveče gordi, idi sada
kod nas vaš zakon ne postoji
Od njega niko tu ne strada.
Ovo je, naravno, sve imaginarno, ali ponosni čovek je stvaran, njegova slika je precizno data. Puškin je prvi uhvatio taj tip, i to treba da zapamtimo. Ako se desi nešto što mu se i najmanje moguće ne dopada, spreman je da primeni okrutne kazne i muke za učinjenu nepravdu, ili, što je još utešnije, setiće se da pripada jednoj od četrnaest stepenica i da će primeniti – ovo se često dešavalo – mučenje i kažnjavanje koje je propisano zakonom.
Rusko rešenje pitanja – „pitanja kletih“ – već je šapatom nagovešteno u skladu sa verom i pravdom naroda. „Ponizi se, gordi čoveče, i pre svega slomi svoj ponos. Ponizi se, dokoni čoveče, i pre svega radi na svojoj rodnoj zemlji.” To je rešenje po mudrosti i pravdi naroda. „Istina nije van tebe, već u tebi. Pronađi sebe u sebi, potčini se sebi, budi gospodar nad sobom i videćeš istinu. Nije u stvarima ova istina, niti van tebe ili preko granice, već pre svega u tvom sopstvenom radu na sebi. Ako pobediš i pokoriš sebe, tada ćeš biti slobodniji nego što si ikad sanjao da ćeš biti, i započećeš veliko delo i učiniti druge slobodnima, i videćeš sreću, jer će tvoj život biti ispunjen i ti ćeš na kraju razumeti svoj narod i njegovu svetu istinu. Ni kod Cigana niti bilo gde drugde ne može se naći univerzalna harmonija sve dok si sam prvo nedostojan istine, zloban i gord, i tražiš život kao dar, ni ne pomislivši da čovek mora da plati za istinu.”
Ovo rešenje pitanja snažno je nagovešteno u Puškinovoj poemi „Cigani“. Još je nežnije izraženo u Evgeniju Onjeginu. To nije fantazija, već opipljiva i realistična poema, u kojoj je stvarni ruski život otelotvoren sa stvaralačkom snagom i savršenstvom koje pre Puškina niko nije postigao, a možda ni posle njega.
ALI ZBOG SVOG NAČINA NA KOJI JE GLEDAO LJUDE SA VISINE, ONJEGIN NIJE RAZUMEO NI TATJANU KADA JU JE PRVI PUT SREO, NA ZABAČENOM MESTU, POD SKROMNIM VELOM ČISTE, NEVINE DEVOJKE
Onjegin dolazi iz Peterburga, naravno iz Peterburga. Ovo je van svake sumnje neophodno za roman, a Puškin nije mogao da izostavi tu najvažniju realističku crtu u životu svog junaka. Ponavljam, on je isti Aleko, pogotovo kada kasnije u pesmi zavapi od muke:
Zašto nemam, kao onaj siroti pristav iz Tule, paralizu?
Ali sada na početku romana on je još uvek napola kicoš i svetski čovek. Proživeo je premalo da bi bio potpuno razočaran životom. Ali već ga je posetio i uznemirio gospodar demona skrivenog umora.
U zabačenom mestu, u srcu svoje matične zemlje, Onjegin je, naravno, prognanik u stranoj zemlji. On ne zna šta da radi i nekako je svestan svoje potrage. Posle, lutajući po rodnoj i po stranim zemljama, on je nesumnjivo pametan i iskren, ali oseća da je među strancima, još više je sam sebi stranac. Istina, voli svoju rodnu zemlju, ali joj ne veruje. Naravno da je čuo za nacionalne ideale, ali ne veruje u njih. On jedino veruje u potpunu nemogućnost bilo kakvog rada u svojoj rodnoj zemlji. On gleda na one koji veruju u ovu mogućnost – a tada kao i sada, samo nekolicina u to veruje – sa žalosnim ismevanjem. On ubija Lenskog iz spleen-a, možda iz spleen-a rođenog iz čežnje za univerzalnim idealom – to je poprilično nalik nama i sasvim verovatno.
Tatjana je drugačija. Ona je snažan karakter, čvrsto stoji na svom tlu. Ona je dublja od Onjegina i svakako mudrija od njega. Plemenitim instinktom nagađa gde je i šta je istina, a njena misao dolazi do izražaja u finalu romana. Možda bi Puškinu bilo bolje da je svoje delo nazvao Tatjana, a ne Onjegin, jer je ona nesumnjivo glavni lik. Ona je pozitivna, a ne negativna, ona vrsta pozitivne lepote, apoteoza Ruskinje, a pesnik joj je dodelio da izrazi ideju njegovog romana u čuvenoj sceni konačnog susreta Tatjane sa Onjeginom. Može se čak reći da tako lep ili pozitivan tip Ruskinje nikada posle nije stvoren u našoj književnosti, osim možda Lize u Turgenjevljevom Plemićkom gnezdu.
Ali zbog svog načina na koji je gledao ljude sa visine, Onjegin nije razumeo ni Tatjanu kada ju je prvi put sreo, na zabačenom mestu, pod skromnim velom čiste, nevine devojke, koja je pred njime u početku bila tako stidljiva. Nije mogao da sagleda kompletnost i savršenstvo jadne devojke, a možda ju je zaista smatrao „moralnim embrionom“. Ona, embrion! Ona, posle njenog pisma Onjeginu! Ako u pesmi postoji moralni embrion, to je on sam, Onjegin, van svake rasprave. I nije mogao da je shvati. Da li on poznaje ljudsku dušu? Bio je apstraktna ličnost, neumorni sanjar, čitavog života. Niti je shvata kasnije u Peterburgu, kao veliku damu, kada je, po rečima iz njegovog pisma njoj, „on u duši razumeo sva njena savršenstva“. Ali ovo su samo reči. Prošla je kroz njegov život nepriznata i necenjena: u tome je tragedija njihove ljubavi.
Ali da je pri svom prvom susretu u selu s njom iz Engleske stigao Čajld Harold, ili čak, nekim čudom, sam lord Bajron, i da je primetio njenu plašljivu, skromnu lepotu i ukazao na nju Onjeginu, oh, on bi odmah bio zadivljen, jer u ovim univerzalnim stradalnicima ponekad ima toliko mnogo duhovne servilnosti! Ali to se nije dogodilo, i tragač za vaseljenskom harmonijom, postupivši veoma časno prema njoj, krenuo je sa svojom univerzalnom mukom i krvlju svog prijatelja prolivenom u bezumnom gnevu i po rukama, da luta po svojoj rodnoj zemlji, slep za nju. Prepun zdravlja i snage, uz zakletvu uzvikuje:
Još sam mlad i život je jak u meni, Ali šta me čeka? — muka, muka, muka.
To je Tatjana razumela. U besmrtnim stihovima romana pesnik prikazuje njen dolazak u obilazak kuće čoveka koji joj je tako divan i još uvek tako neshvatljiv. Ne govorim o nedostižnoj umetničkoj lepoti i dubini stihova. Ona je u njegovoj radnoj sobi. Ona gleda njegove knjige i stvari. Ona kroz njih pokušava da razume njegovu dušu, da reši svoju enigmu. Ovaj „moralni embrion“ najzad zamišljeno zastaje, sa slutnjom da je njena zagonetka rešena, i nežno šapuće:
Možda je on samo smejurija?
Da, morala je ovo šapnuti. Ona ga je shvatila. Kasnije, mnogo kasnije u Peterburgu, kada se ponovo sretnu, ona ga savršeno poznaje.
ZAMISLITE DA GRADITE PALATU LJUDSKE SUDBINE ZA KONAČNI KRAJ USREĆIVANJA SVIH LJUDI I KONAČNOG MIRA I OTPOČINKA. A ZAMISLITE I DA JE U TU SVRHU POTREBNO I NEIZBEŽNO MUČITI DO SMRTI JEDNO JEDINO LJUDSKO BIĆE
Uzgred, ko je to rekao da je dvorski i društveni život uticao loše na njen dušu i da su njen novi položaj dame sa stilom i njene nove ideje delom razlog zašto je odbila Onjegina? Ovo nije istina. Ne, ona je ista Tanja, ista zemlja Tanja kao i pre! Ona nije razmažena. Naprotiv, muči je sjajan život Peterburga. Ona je iscrpljena od toga i pati. Ona mrzi svoj položaj dame iz visokog društva, a ko god misli drugačije o njoj, ne razume šta je
Puškin hteo da kaže.
Sada ona odlučno kaže Onjeginu:
Sad sam drugome data: njemu ću biti verna do smrti.
Ona je to rekla kao Ruskinja, zaista, i u tome je njena apoteoza. Ona izražava istinitost pesme. Neću reći ni reč o njenim religioznim ubeđenjima, njenim stavovima o svetosti braka – ne, neću se toga doticati. Ali onda, da li je odbila da ga prati iako mu je sama rekla „volim te“? Da li je odbila jer ona, „kao Ruskinja“ (a ne južnjakinja ili Francuskinja) nije sposobna za hrabre korake ili nema moć da žrtvuje fascinaciju počastima, bogatstvom, položajem u društvu, konvencijama vrline? Ne, Ruskinja je hrabra. Ruskinja će hrabro slediti ono u šta veruje, i to je dokazala. Ali ona je „drugome data: njemu će biti verna do smrti“.
Kome, čemu će ona biti odana? Kojim obavezama će biti verna? Da li se radi o onom starom generalu kojeg nikako ne može voleti, za koga se udala samo zato što ju je „u suzama i sa zakletvama preklinjala majka“, a u njenoj napaćenoj i ranjenoj duši tada je bilo samo očaja, a nimalo nade niti tračka svetlosti? Da, ona je verna tom generalu, svom mužu, poštenom čoveku koji je voli, poštuje i ponosi se njome. Majka ju je „preklinjala“, ali je ona pristala, i sama se zaklela da će mu biti verna žena. Udala se za njega iz očaja. Ali sada je on njen muž, i njena perfidnost (ako podlegne Onjeginu) ukaljala bi ga sramotom i degradirala i ubila bi ga. Može li neko izgraditi svoju sreću na nesreći drugog? Sreća nije samo u slastima ljubavi, već i u najvišoj harmoniji duha. Kako bi se duh smirio ako bi iza njega stajao nečasni, nemilosrdni, neljudski postupak? Da li treba da pobegne samo zato što je njena sreća u tome? Kakva bi to bila sreća, zasnovana na nesreći drugog?
Zamislite da gradite palatu ljudske sudbine za konačni kraj usrećivanja svih ljudi i konačnog mira i otpočinka. A zamislite i da je u tu svrhu potrebno i neizbežno mučiti do smrti jedno jedino ljudsko biće, i to ne veliku dušu, već čak i u nečijim očima smešno biće, ne Šekspira već prosto poštenog starca, muža mlade žene kojoj on slepo veruje. Ponosan je na nju i poštuje je, iako uopšte ne poznaje njeno srce. Srećan je i miran. Vaša palata se može izgraditi samo ako je on osramoćen, obeščašćen i mučen. Na njegovom obeščašćenom stradanju može se sagraditi vaša palata! Da li biste pristali da budete arhitekta pod tim uslovom? To je pitanje. Možete li na trenutak da prihvatite pomisao da bi oni zbog kojih je zgrada sagrađena pristali da tu sreću prime od vas ako je izvor te sreće u patnjama. To bi se možda moglo zamisliti kao patnja beznačajnog bića, ali bića koje je surovo i nepravedno usmrćeno. Da li bi pristali na to čak i kada bi stekli tu sreću bili srećni zauvek? Da li je Tatjanina velika duša, koja je tako duboko patila, mogla da izabere drugačije?
Ne, čista, ruska duša odlučuje ovako: Pustite me, neka budem lišena sreće, makar moja sreća bila beskrajno veća od nesreće ovog starca. Najzad, neka niko, pa ni ovaj starac, ne zna i ne ceni moju žrtvu: neću biti srećna time što sam upropastila drugog.
U tome je tragedija – u stvari, linija se ne može preći i Tatjana ispraća Onjegina. Može se reći sledeće: Ali i Onjegin je nesrećan. Jednog [generala] je spasila, a drugog [Onjegina] upropastila. Ali to je drugo pitanje, možda najvažnije u romanu.
Uzgred, pitanje zašto Tatjana nije otišla sa Onjeginom ima kod nas, barem u našoj literaturi, vrlo karakterističnu istoriju, i zato dozvoljavam sebi da se zadržim na tome. Najkarakterističnije je što je to moralno rešenje pitanja moralo toliko dugo da bude podložno sumnji. Mislim da čak i da je Tatjana bila slobodna i da joj je stari muž umro i da je ostala udovica, ni tada ne bi otišla sa Onjeginom. Ali mora se razumeti suština tog karaktera. Ona vidi šta je on. Večiti lutalica koji je iznenada u novom i nedostižnom okruženju ugledao ženu koju je prethodno nipodaštavao. U ovoj postavci je možda suština stvari. Devojku koju je skoro prezirao sada obožava čitavo društvo – društvo, ta užasna vlast u kojoj je Onjegin, uprkos njegovim univerzalnim težnjama. Zato se očaran baca pred njene noge. Evo mog ideala, plače, evo mog spasa, evo bekstva od moje muke. Nisam je video tada, kada je „sreća bila tako moguća, tako blizu“. I kao što se pre Aleko okrenuo Zemfiri, tako se Onjegin okreće Tatjani, tražeći u svojoj novoj, hirovitoj mašti rešenje svih svojih pitanja. Ali zar Tatjana ne vidi ovo u njemu, zar davno nije videla sve to? Ona bez sumnje zna da on u osnovi voli svoj novi hir, a ne nju, skromnu Tatjanu kao nekada. Ona zna da je on uzima za nešto drugo, a ne za ono što jeste, da nije ona ono što on voli, da možda nikoga ne voli, da nije u stanju da voli ikoga, iako tako jako pati. On voli kapric, ali i on sam jeste kapric. Kada bi ona krenula za njim, sutra bi on bio razočaran i sa podsmehom gledao na svoju zaljubljenost.
On uopšte nije ukorenjen ni u kakvom tlu. On je vlat trave, nošena na vetru. Ona nije takva. Čak i u svom očaju, u bolnoj svesti da joj je život uništen, ona još uvek ima nešto čvrsto i nepokolebljivo u čemu može da utemelji svoju dušu. To su sećanja na njeno detinjstvo, sećanja na njenu zemlju, njeno zabačeno selo, u kome je započeo njen čist i skroman život.
Ah, tog groblja tako tiho
Gde sada počiva moja jadna hraniteljka
Ispod njenog krsta i senke grane
Oh, ova sećanja i slike prošlosti su joj sada najdragocenije; samo to joj je preostalo, ali oni spasavaju njenu dušu od konačnog očaja. I to nije malo, nego mnogo, jer ovde postoji čitav temelj, nepokolebljiv i neuništiv. Ovde je dodira koji ima sa njenom zemljom, sa svojim narodom i sa njihovim svetinjama. A on – šta ima i šta je on? Ništa, a ona treba da ga prati iz saosećanja, da ga zabavi, da mu iz beskrajnog sažaljenja svoje ljubavi na trenutak pokloni privid sreće, znajući unapred da će on sutra na svoju sreću gledati sa podsmehom. Ne, to su duboke, čvrste duše, koje svoje svetinje ne mogu namerno da obeščaste, čak ni iz beskrajnog saosećanja. Ne, Tatjana nije mogla da krene za Onjeginom.
Tako se u Onjeginu, toj besmrtnoj i nenadmašnoj knjizi, Puškin otkriva kao veliki nacionalni pisac, ni nalik ikome pre njega. Jednim potezom, krajnjom preciznošću i pronicljivošću, definisao je najdublju suštinu našeg visokog društva, iznad nivoa naroda. Definisao je prošli i sadašnji tip ruske lutalice. On ga je prvi poistovetio sa genijalnošću, identifikovao njegovu istorijsku sudbinu i njegov ogroman značaj u našoj budućnosti. Jednog pored drugo stavio je tip pozitivne i nesumnjive lepote u ličnosti Ruskinje.
ALI POKAŽITE MI JEDNOG OD OVIH VELIKIH GENIJA KOJI JE POSEDOVAO TAKVU SPOSOBNOST UNIVERZALNE EMPATIJE KAO ŠTO JE NAŠ PUŠKIN.
Osim toga, naravno, u svojim drugim delima tog perioda, Puškin je bio prvi ruski pisac koji nam je pokazao čitavu galeriju pozitivnih lepih ruskih tipova koje je pronašao u ruskom narodu. Njihova najveća lepota leži u njihovoj istini, njihovoj opipljivoj i nesumnjivoj istini. Nemoguće ih je poreći, stoje kao isklesani. Podsetiću vas ponovo. Ne govorim kao književni kritičar, pa stoga nemam nameru da svoju ideju osvetlim nekom naročitom i detaljnom književnom raspravom o ovim delima pesnikovog genija. O tipu ruskog monaha hroničara, na primer, mogla bi da se napiše čitava knjiga koja bi ukazala na značaj i značenje koje ova uzvišena ruska figura ima za nas, a koju je Puškin otkrio u ruskoj zemlji, koju je on prikazao i oblikovao, i koja sada večno počiva pred nama u svojoj skromnoj, uzvišenoj, nesumnjivoj duhovnoj lepoti. To je dokaz onog moćnog duha nacionalnog života koji može dati likove tako naglašene ljupkosti. Ovaj tip nam je sada dat. On postoji. On se ne može osporiti. Ne može se reći da je on samo pesnikova fantazija i ideal. I sami vidite i slažete se: Da, on postoji, stoga postoji i duh naroda koji ga je stvorio. Zato postoji vitalna snaga ovog duha, moćna i ogromna. U celom Puškinu ođekuje vera u ruski karakter, u njegovu duhovnu moć. A ako ima vere, ima i nade, velike nade za ruskog čoveka.
Sa nadom u sve dobro i slavu,
Gledam napred, lišen straha, rekao je sam pesnik drugom prilikom. Te reči mogu se direktno primeniti na celokupnu njegovu nacionalnu, stvaralačku delatnost. Pa ipak, nijedan ruski pisac, pre ili posle njega, nikada se nije tako intimno i bratski povezao sa svojim narodom kao Puškin. Oh, među našim piscima imamo mnogo stručnjaka za ljude. Pisali su o ljudima sa talentom i znanjem i ljubavlju. Ipak, ako ih uporedimo sa Puškinom, onda, sa jednim ili najviše dva izuzetka među njegovim najnovijim sledbenicima, videće se da su oni zapravo samo „gospoda“ koja pišu o masama. Čak i kod najdarovitijih među njima, čak i u dva izuzetka koja sam upravo naveo, ponekad se pojavi iznenadan bljesak nečeg nadmenog, nečeg iz drugog života i sveta, nečega što želi da uzdigne narod do pisca, i na taj način da ih učini srećnim. Ali u Puškinu postoji nešto što je zaista povezano sa narodom, što se u njemu povremeno uzdiže do nekih od najnaivnijih emocija. Uzmite njegovu priču „Medved“ i kako je seljak ubio medvedovog partnera. Ili se setite stihova „Rođače Jovane, kad počnemo da pijemo“, i razumećete na šta mislim.
Sve ove riznice umetnosti i umetničkog uvida ostavio je naš veliki pesnik kao orijentir za pisce koji bi trebalo da dođu posle njega, za buduće delatnike iz te iste oblasti. Može se sa sigurnošću reći da nije bilo Puškina, ne bi bilo darovitih pisaca koji su došli posle njega. Barem se ne bi javili sa takvom snagom i jasnoćom, uprkos velikom daru sa kojim su uspeli da se izraze u naše vreme. Ali ne samo u poeziji, ne samo u umetničkom stvaralaštvu. Da nije postojao Puškin, ne bi se izrazilo, sa neodoljivom snagom sa kojom se pojavilo posle njega (ne kod svih pisaca, već kod nekolicine odabranih), naše verovanje u našu rusku indivudalnost, naša sada svesna vera u moć naroda, i konačno vera u našu buduću jedinstvenu sudbinu u porodici evropskih naroda. Ovo Puškinovo dostignuće se posebno vidi ako se ispita ono što ja nazivam trećim periodom njegovog rada.
Ponavljam, ne postoje fiksne podele između perioda. Neka od dela čak i trećeg perioda mogla su biti napisana na samom početku pesnikove umetničke delatnosti, jer je Puškin uvek bio zaokružena celina, kao savršeni organizam koji u sebi nosi istovremeno svaki svoj princip, ne prihvatajući one sa strane. Onostranost je u njemu samo budila ono što je već bilo u dubini njegove duše. Ali ovaj organizam se razvio i faze ovog razvoja su se zaista mogle označiti i definisati, svaka od njih svojim osobenim karakterom i redovnim generisanjem jedne faze iz druge. Tako se trećem periodu mogu pripisati ona njegova dela u kojima su se prevashodno ogledale univerzalne ideje, u kojima su se ogledala poetska shvatanja drugih naroda i reinkarnirala njihova genijalnost.
Neka od njih su se pojavila nakon Puškinove smrti. I u ovom periodu pesnik otkriva nešto gotovo čudesno, neviđeno i nečuveno niti u jednom trunutku i niti u jednom narodu. U evropskim književnostima bilo je ljudi kolosalnog umetničkog genija – Šekspir, Servantes, Šiler. Ali pokažite mi jednog od ovih velikih genija koji je posedovao takvu sposobnost univerzalne empatije kao što je naš Puškin. Ovu obdarenost, vanrednu obdarenost našeg naroda, on deli sa njime, i po tome je pre svega naš nacionalni pesnik. Najveći evropski pesnici nikada u sebi nisu mogli tako silno da otelotvore genijalnost stranog, pa i komšijskog naroda, njegov duh u svoj njegovoj skrivenoj dubini, i svu njegovu čežnju za predviđenim krajem, kao što je to mogao Puškin. Naprotiv, kada su se obraćali stranim narodima, evropski pesnici su ih najčešće spajali sa svojim narodom, i shvatali ga po svome. Čak su i Šekspirovi Italijani, na primer, skoro uvek Englezi. Jedini Puškin od svih svetskih pesnika imao je sposobnost da se potpuno identifikuje sa stranom nacionalnošću. Uzmite njegovu Scenu iz Fausta, uzmite Pohlepnog viteza, uzmite baladu Živeo jednom siromašni mladi vitez. Pročitajte ponovo njegovog Don Žuana. Da ih Puškin nije potpisao, nikada ne biste znali da ih nije napisao Španac. Koliko je duboka i fantastična imaginacija u pesmi „Gozba za vreme kuge“. Ali u ovoj fantastičnoj imaginaciji nalazi se genij Engleske; i u junakovoj divnoj pesmi o kugi, i u pesmi Marijinoj, Veseli glasovi naše dece U bučnoj školi su se čuli…
Ovo su engleske pesme. Ovo je čežnja britanskog genija, njegovo jadikovanje, njegovo bolno predosećanje svoje budućnosti. Zapamtite čudne stihove:
Dok sam jednom lutao u divljini doline…
To je skoro doslovna transpozicija prve tri stranice čudne mistične knjige, koju je u prozi napisao stari engleski pripadnik sekte – ali da li je to samo transpozicija? U tužnoj i zanosnoj muzici ovih stihova nalazi se sama duša severnog protestantizma, engleskog jeresiarha, beskrajnog mistika sa svojom tupom, mračnom, nepobedivom težnjom i plahovitom snagom njegovog mističnog sanjarenja. Dok čitate ove čudne stihove, čini vam se da čujete duh vremena, reformacije. Razumete ratobornu vatru ranog protestantizma, a na kraju i samu istoriju. Vi to činite ne samo intelektualno, već kao onaj koji prolazi kroz naoružani tabor sektaša, peva sa njima psalme, plače sa njima u njihovim verskim ekstazama i upražnjava sa njima njihovu veru.
Zatim stavite religiozne stihove Kurana ili „Imitacije Kurana“ (Puškinova poema, prim. prev.) pored Puškinovog protestantskog verskog misticizma. Nije li on ovde muhamedanac? Zar nije uhvatio sam duh Kurana i njegovog mača, naivnu veličinu vere i njenu strašnu, krvavu moć?
A evo i antičkog sveta. Evo Egipatske noći. Tu sede bogovi zemlje. Oni sede na leđima svog naroda i preziru njegovu genijalnost i njegova stremljenja. Oni više nisu verovali u tog genija. Oni su postali bogovi u izolaciji i poludeli u svojoj izolaciji, u muci od svoje smrtne iznurenosti. Odvratili su se fanatičnim brutalnostima, sladostrašću puzavih stvari ili ženke pauka koja proždire svog mužjaka.
POSTATI PRAVI RUS, POSTATI POTPUNO RUS (A OVO TREBA ZAPAMTITI), ZNAČI SAMO POSTATI BRAT SVIH LJUDI, POSTATI, AKO HOĆETE, UNIVERZALNI ČOVEK.
Ne, namerno ću reći, nikada nije postojao pesnik sa univerzalnim saosećanjem poput Puškinovog. I ne radi se samo o njegovom saosećanju, već i o njegovoj dubini, reinkarnaciji njegovog duha u duhu stranih naroda. Ta je reinkarnacija skoro savršena, a samim tim i čudesna, jer se taj fenomen nikada nije ponovio ni kod jednog pesnika na celom svetu. To je tako samo kod Puškina. I po ovome, ponavljam, on je nikad viđena pojava za koju se nikada nije čulo, a po mom mišljenju, proročka pojava, jer… jer je tu bio izražen nacionalni duh njegove poezije, nacionalni duh u njenom budućem razvoju, nacionalni duh naše budućnosti, koji je već implicitan u sadašnjosti, a iskazan je proročki. Jer šta je snaga duha ruske nacionalnosti ako ne njena težnja ka konačnom cilju univerzalnosti i panhumanizma (u originalu vsečelovečestvo) Tek što je postao potpuno nacionalni pesnik, tek što je došao u dodir sa narodnom moći, već je naslutio veliku budućnost te sile. U ovome je bio Vidovnjak, u ovome Prorok.
Jer šta je za nas reforma Petra Velikog, ne samo za budućnost, već u prošlosti i već potpuno prisutna? Šta je za nas značila ta reforma? To sigurno nije bilo samo usvajanje evropske odeće, običaja, izuma i nauke. Hajde da ispitamo kako je bilo, pogledajmo mirnije. Naravno, to nije bilo jednostavno usvajanje evropskog odevanja, navika, izuma i nauke. Moramo da ispitamo stvar, da je bolje kritički istražimo.
Da, vrlo je verovatno da je na početku Petar Veliki započeo svoju reformu u ovom usko utilitarnom smislu. Ali tokom vremena, kako se njegova ideja razvijala, Petar je nesumnjivo poslušao neki skriveni instinkt koji je njega i njegov rad usmerio ka budućim ciljevima nesumnjivo većim od uskog utilitarizma. Isto tako ni ruski narod nije prihvatio reformu samo u utilitarnom duhu. Daleki i neuporedivo viši cilj im se nesumnjivo otkrio i odmah ih upozorio na puki utilitarizam. Ponavljam, ljudi su tu svrhu osećali nesvesno, ali osećaj je bio direktan i veoma bitan. Zaista, tada smo se naglo poklopili sa najvitalnijim univerzalnim panhumanističkim zajedništvom! Ne u duhu neprijateljstva (kao što se moglo očekivati), već u prijateljstvu i savršenoj ljubavi primili smo u svoju dušu genije stranih naroda, sve pođednako, bez preferencije rase, sposobnih instinktom skoro od prvog koraka da razaznaju, da odbace razlike, da ih opravdaju i pomire. Tu smo već pokazali ono što nam se tek sada pokazalo – našu spremnost i sklonost za zajedničko i univerzalno jedinstvo sa svim rasama velike arijevske porodice.
Da, van svake sumnje, sudbina Rusa je panevropska i univerzalna. Postati pravi Rus, postati potpuno Rus (a ovo treba zapamtiti), znači samo postati brat svih ljudi, postati, ako hoćete, univerzalni čovek. Oh, sve naše slovenofilstvo i zapadnjaštvo je samo veliki nesporazum, iako istorijski neophodan. Pravom Rusu Evropa i sudbina svemoćne arijevske rase draga je koliko i sama Rusija, draga kao i sudbina njegove rodne zemlje. To je zato što je naša sudbina univerzalnost, izvojevana ne mačem, već snagom bratstva i naše bratske težnje da ponovo ujedinimo čovečanstvo.
BAREM U UMETNOSTI, U UMETNIČKOM STVARALAŠTVU, ON JE NEPOBITNO OTKRIO OVU UNIVERZALNOST TEŽNJE RUSKOG DUHA, I U TOME JE VELIKA NADA.
Ako zađete duboko u našu istoriju nakon reformi Petra Velikog, već tu ćete naći tragove i naznake ove ideje, ovog mog maštanja, ako hoćete, u karakteru našeg odnosa sa evropskim narodima, čak i u državnoj politici. Jer šta je ruska politika radila ova dva veka, ako nije služila Evropi, možda, mnogo više nego što je služila sebi. Ne verujem da je do toga došlo zbog nesposobnosti naših državnika.
Oh, narodi Evrope znaju koliko su nam dragi. I s vremenom verujem da ćemo mi – ne mi, naravno, već naša deca koja dolaze – svi bez izuzetka shvatiti da biti pravi Rus zaista znači težiti konačnom pomirenju protivrečnosti Evrope, pronalaženju razrešenje evropske čežnje u našoj panhumanističkoj i svejedinjujućoj ruskoj duši, da bratskom ljubavlju uključimo u svoju dušu svu našu braću. Najzad može biti da Rusija izgovara završnu Reč velike opšte harmonije, konačnog bratskog zajedništva svih naroda po zakonu Jevanđelja Hristovog!
Znam, predobro znam da moje reči mogu izgledati ushićene, preuveličane i čudesne. Neka budu takve, ne kajem se što sam ih izgovorio. Treba ih izgovoriti, pre svega sada, u trenutku kada odajemo počast našem velikom geniju koji je svojom umetničkom snagom otelotvorio ovu ideju. Ideja je već više puta izražena. Ne kažem ništa novo. Ali uglavnom će izgledati drsko. „Da li je ovo naša sudbina, sudbina naše jadne, brutalne zemlje? Jesmo li mi od svih ljudi predodređeni da izgovorimo novu reč?“
Govorim li o ekonomskoj slavi, o slavi mača ili o nauci? Ja govorim samo o bratstvu ljudi. Kažem da je srce Rusije, možda više od srca svih drugih naroda, uglavnom predodređeno za ovu univerzalnu, sveljudsku zajednicu. Vidim njegove tragove u našoj istoriji, našim genijalnim ljudima, u umetničkom geniju Puškina. Neka je naša zemlja siromašna, ali ovom jadnom zemljom „s blagoslovom prođe Hristos, u odeći ropskoj”. Zašto onda ne bismo čuvali Njegovu poslednju reč? Nije li On sam rođen u jaslama?
Opet kažem, bar već možemo da im ukažemo na Puškina, na univerzalnost i panhumanost njegovog genija. Njegova duša već je mogla da sadrži u sebi genijalnost stranih zemalja, kao da je njegova. Barem u umetnosti, u umetničkom stvaralaštvu, on je nepobitno otkrio ovu univerzalnost težnje ruskog duha, i u tome je velika nada. Ako je naša misao san, onda kod Puškina bar ovaj san ima čvrstu osnovu. Da je poživeo duže, možda bi otkrio velika i besmrtna otelotvorenja ruske duše, koja bi tada bila razumljiva našoj evropskoj braći. Mnogo više i mnogo bliže bi ih privukao, nego što je to slučaj sada. Možda bi uspeo da im objasni svu istinu naših težnji. I razumeli bi nas više nego sada. Imali bi uvid u to ko smo mi i prestali bi da nas gledaju tako sumnjičavo i drsko kao i sada. Da je Puškin duže živeo, i među nama bi možda bilo manje nesporazuma i svađa nego što vidimo da ih sada ima. Ali Bog je video drugačije. Puškin je umro u punoj zrelosti svojih moći i nesporno je sa sobom odneo jednu veliku tajnu u grob. A sada mi, bez njega, tražimo kako da pretpostavimo koja je bila ta njegova tajna.
Izvor: pages.uoregon.edu
Prevod: Danilo Lučić
GLIF.RS
