Novica Tadić (1949), autor je zbirki: „Prisustva”, „Smrt u stolici”, „Ždrelo”, „Ognjena kokoš”, „Pogani jezik”, „Ruglo”, „Kobac”, „Napast”, „Potukač”, „Nepotrebni saputnici”, „Tamne stvari”, „Neznan”… Nedavno je dobio nagradu „Žička hrisovulja”. Srpska književna zadruga, u stotom, jubilarnom „Kolu”, pod brojem 666, objavila je njegovu novu zbirku pesama „Đavolov drug”.
Važite za crnog, mračnog, onostranog pesnika. Zašto ste svetlo, u svojim stihovima, zamenili tamom?
Izgleda da me je nađačao materijal. Da me je stvarnost pritisla da ne vidim bela dana. Smračilo mi se od surove svetlosti, razjedajuće, lažljive. Omilila mi, eto, tama u kojoj je toplo kao u utrobi. I noć, blaga, kroz koju lako struje molitve.
Vaše pesme su urbane, govore o sirotinji, o onima koji se bore za koru hleba. Da li je materijalno siromaštvo postalo opasnije od duhovnog?
Hvala Bogu na svemu. Kada smo u istini, onda se i sačuvamo, i sve imamo, i mali smo carevi. Jov je Boga slavio i sa đubrišta, i kad su mu štale bile pune, i kad su mu bile prazne. U svakoj nevolji ima prozraka koji nas opominju i izvode na pravi put.
Živimo u svetu utvara, tamnih bića, duhova zlobe, u svetu koji pesnicima „krivi rukopis”. Šta poezija može u ovim zlim vremenima?
U svakom slučaju, da se smelo odupire tutorima. Knez laži vlada našim krajevima, duhovi zlobe i njihove sluge oblače se u moderna odela i glume evropejce. Počiniće oni mnoga zla, a sve govoreći: ovo je radi vašeg dobra. Uvek su đavolani preuzimali ponešto od angela, zloliki od dobrotvora.
Svoje stihove nazivate „patrljcima”. Rugate se i samom činu pisanja?
Iskusio sam, u mnogim prilikama, da je u meni tutnjalo kao u peći, ali kad sam pogledao na papir – tamo su stajale škrabotine, nešto što nisam mogao ni da pročitam. Doživljavao sam potpuni fijasko, slom. Transcendencija se udaljavala, obilje se povlačilo, ostavljajući umršen trag na papiru. Tek da se sam sebi podsmehnem.
U pesmu mogu da stanu i kontejneri, deponije, razbijene trafike, vikači sa zastavama… Mračno vreme, očigledno, zahteva mračne stihove?
Odista, u pesmu zna da nagrne vreme sa svojim prizorima, likovima i zgodama. Stvarnost postane prejaka, nadvlada i sve drugo zakloni, i svaku volju potčini. Pisanje je kao disanje neminovno, ritmično, i često, na veliku sreću, van domašaja svesti i njenih proračuna.
Da li stihovi: „Svi nastoje da ti vrate vid, / da te iz slepila izvedu i u drugo slepilo uvedu”, govore o našoj političkoj situaciji?
Ti stihovi govore, najpre, o našim „istorijskim” decenijama, o vremenu srama koje nas, i dalje, sablažnjava svojim prevarama, izdajstvima i drugim nepočinstvima. Još možemo da vidimo, na delu, agilne sluge kneza laži. Bar toliko da za sobom ostavimo zapis, sliku, priču.
A kako razumeti stihove: „Drži se podalje od učenih. / Njihovo znanje je groznica Zemlje”?
Znanje je prestalo biti poznanje Boga, mudrost je postala ludost. Naučenjaci izmisliše atomsku bombu, otrove, robote, i trista drugih đavola. Izgleda da nas još samo molitve Svetih drže, da se ne otisnemo ka samom rubu ponora.
Pesma je „kameni grob”. Ona čeka pesnika, hoće da ga razapne i sahrani. Smrt je čest motiv u Vašim pesmama?
Pisanje pesama nije improvizacija, igrarija bez težine. Moraš dati sve, da bi dobio mrvicu. Moraš iz svog života, koji se rasipa, izabrati ono što možeš položiti u škrinju stiha, i samog sebe ne izneveriti. A smrt je uvek blizu. Nemaš mnogo vremena. Zato pohitaj svojim putem.
Neki stihovi su aforizmi („Doneli su zakon da jedni druge mučimo”). Pesme su svedene, nema suvišnih reči?
Mnogo reči – pleva na vetru! A sirota duša traži da se nahrani i obuče u stih, u laku košuljicu poezije. Nije joj lako u lošem društvu, na ciči od iskona.
U poslednjem ciklusu nalaze se molitve. Hoće li Gospod spasiti pesnike i pesmu?
Gospod je milostiv. Spasiće on i ponekog razbojnika. Pesme ostaju na zemlji, neke kao drač, neke kao uređen vrt sa stazama koje vode prema nebu.
Intervju sa Novicom Tadićem
Izvor: Politika
