Пише: Оливер Јанковић
Да. Ми смо били европски и свјетски прваци у клупском фудбалу. Да баш ми, фудбалери из Србије и Црне Горе. И лако пролазили, као репрезентација, квалификације и групне фазе европског и свјетског првенстава. Док су лопту у ногама држали Дејо, Пикси, Мијатовић и другари. Баш на крају 20.-ог вијека… А тек раније, са навијачких позиција старе Југославије, навикли смо се на по које европско и свјетско репрезентативно полуфинале…
Од тада, током овог 21.-ог вијека, сањамо снове о пласману на неко озбиљно такмичење, и будимо се послије кошмарних понижења које претрпимо ако и успијемо тамо да се пробијемо. По 5-6 голова у мрежи током Лиге Шампиона или блиједе партије на завршницама репрезентативних надметања. И то баш сада када Дејо, Пикси и Пеђа воде српски (са све овим овдје црногорским) фудбал. А онда, непримјетно, преко ноћи, дођосмо у ситуацију да се боримо за голи такмичарски живот против Андоре и Лихтенштајна? Колико симболике и небеске коинциденције да се и Србији и Црној Гори, у два дана поклопе мечеви са ове двије (и територијално и фудбалски) државице? И какве трагикомедије у томе што су обје утакмице биле истовремено и резултатски готово па неважне, а опет некако – психолошки и емотивно битне!
ВАР СОБА: Прејаки за домаћу лигу, слаби за Европу – досадно!
Црна Гора је играла пријатељски меч са Лихтештајном, а Србија је „вадила кестење“ из ломаче, против Андоре. И обје утакмице су биле прве или друге послије драматичних и трагичних смјена селектора у обје земље. И обје су почеле неочекиваним вођством аутсајдера. Јесте да „данас свако игра фудбал“ али га још увјек не играју ове двије симпатичне катунске оазе са Алпа и Пиринеја. Па ипак, ови су нас „планинари“ довели у ситуацију да се боримо за голи фудбалски живот и чување преосталог образа. Уз репортерску вику и помпу, преокрет је личио на епски тријумф. Црна Гора је „ипак побједила“ а Србија „освојила нове бодове“. Страшно. И за чути, а камоли за гледати (ко је имао живаца и стомак за гледање).
Но, како је ријеч о фудбалу, ту вам је ствар слична или иста као са хлебом, водом или ваздухом. Мора се наставити, без обзира на преједања или неукусне оброке. Фудбал је насушна потреба овдашњег човјека (спорт уопште), и нема тога навијача Србије (па ни Црне Горе) који неће наредни меч чекати са надом у неку чудесну побједу, упркос овом дотакнутом дну. Нема везе што си једва побједио ове рекреативце из европских Жабљака и Златибора, ми смо већ наоштрени на наредног противника, макар он био и Бразил, што се оно каже.
Па добро, неће бити Бразил, биће Енглеска на Вемблију. Одлично, то нам треба! Селектора смо промијенили. Теоретске шансе постоје. Мозак нам ради по принципу: најбољи смо када је најтеже. И шта ти више треба за један прави навијачки спектакл? Све док судија не свира за почетак утакмице у Енглеској. Онда су на потезу наши играчи. Могу ли да дозволе да противничких 11 остави утисак као да их има дупло више на терену? Ајде, рачунамо на њихов људски и спортски пркос, понос… више него на било какву тактику било ког новог селектора. Коме је до логике и математике, нека пребаци на другу канал када почне та утакмица. Ми други настављамо да сањамо отворених очију. То је фудбал.
