Пише: Милош М. Милојевић
Окончани су мађарски избори. Шеснаестогодишња влада Виктора Орбана ближи се крају. Почетком или средином маја, мађарски председник повериће мандат за образовање нове владе Петеру Мађару, предводнику странке Тиса, убедљивог победника недељних избора.
За Тисину је гласало нешто преко педесет два одсто гласача, односно нешто преко педесет четири одсто за њене кандидате по изборним окрузима. Међутим, због одраније штелованих изборних правила имаће, сва је прилика, сто тридесет седам посланика (још увек се проверавају резултати у неколико изборних јединица), односно преко две трећине посланичких места. Довољно за уставну реформу, коју су најављивали пре избора, а којима би заправо биле поништене неке раније уставне промене које је извела странка Виктора Орбана, Фидес.
Ко се штеловања лати, од штеловања страда, рекло би се. Но, нису Виктору Орбану изборни изгледи пошли низа страну само због пажљивог кројења изборних округа и система који малу предност у броју гласова може да претвори у огромну предност у заузетим посланичким седиштима.
Делује да је несуздржаност, нешто чега се конзервативци уобичајено грозе – а Виктор Орбан се представљао као еминенција европског и светског конзерватизма – одредила да Фидес лоше прође. Претерало се за уподобљавањем састава судова партијским политичким интересима, И спутавањем аутономије универзитета, као и груписањем медија у рукама другова из дечачких дана. Лазар Месарош, некада ситан привредник који је како бележи Индекс.ху, постао медијски тајкун за свој пословни успох захваљивао се – „Богу, срећи и Виктору Орбану“.
Уколико би се нешто могло означити као темељни принцип конзервативне политике онда је то инстинктивна одбојност према превеликој концентрацији моћи , посебно у рукама вршиоца извршне власти. Отуда конзервативци инсистирају на дифузности моћи, прихватању различитих, понекад затечених и недржаних нивоа одлучивања и контроле и уважавају постојања често традиционално одређених центара друштвене моћи и одлучивања: универзитета, локалних самоуправа, верских заједница и привредних асоцијација.
Орбанова пракса јачања извршне власти, чак и у односу на судску власт представљала је прилично огрешење о овакво разумевање конзервативне политике.
Друга, можда и важнија ствар код конзервативаца јесте инсистирање на моралном утемељењу политичког деловања – политика се не да свести на техничку вештину. Ту је Орбанова влада одлучујуће подбацила. Његова политичка звезда почела је да се гаси од 2024. године када је помилован заменик директора дома за старање о деци осуђен за прикривање доказа и застрашивање сведока злостављања деце. Њега је помиловала председница мађарска Каталин Новак, што је довело до разбуктавања политичке кризе и њене оставке. Али то није било довољно.
После унутарстраначког расцепа и током дуготрајне и енергичне Мађареве кампање Фидес се уобичајено слабије котирао према истраживањима јавног мњења, понекад се, ту и тамо, опорављао, али није успевао да битније угрози противничко вођство.
Мађарева кампања заобилазила је контроверзне теме и усредсредила се на слабу управу својих противника. Мађарска економија последњих година стоји слабо. Пристиже их Румунија, што је болно сваком мађарском срцу. После пандемије озлоглашени европски комесари успорили су дотурање новчаних средстава за опоравак. Због помањкања фискалног зрака, Орбан је губио дах.
Мало ко би обратио пажњу на ове мађарске изборе да се Орбан није преигравао на спољнополитичкој арени. Развио је необично снажно усредсређење, готово фиксацију на Украјину, Владимира Зеленског и четворогодишњи сукоб Володимира и Владимира упозоравајући да Европа срља у пропаст и да се рат мора окончати под руским условима. Ометао је, понекад, усвајање спољнополитиких мера Европске уније, да би одустајао од својих тврдих позиција када би Мађарска добила изузеће или издашнија новчана давања.
Све би то било од невеликог значаја да Орбан (а са њиме и Мађарска) нису постали мимови у америчком културном рату. Електронске сличице обликују стварност. И Орбан је постао једна таква сличица, заштитник Европе, хришћанског света, породичних, традиционално утемељених вредности, од културе побуђености, Соросевских активиста и азијско-афричких миграната. Понешто од тога заиста јесу били реални политички проблеми: мигрантска криза обременила је европску јавност последњих десетак година и ту, притајено, прихватљивијим постају позиције које су ближе Орбановим у односу на оне Ангеле Меркел из времена разбуктавања грађанског рата у Сирији. Мењају се закони око тражења азила и статус током чекања на решење предмета тражилаца. Постављају се чврсте граничне баријере, а новац се потајно гура у одоре либијских силника да, како би то једном другом приликом рекао немачки канцелар Фридрих Мерц, за Европу обаве прљави посао.
Међутим, претерано урањање у свет Интернет културних ратова одредило је да Орбан више на влада ситуацијом те да му оквире реторике, кампањског наступа и присуства на друштвеним мрежама одређују амерички конзервативни Интернет активисти, те да јавни дискурс обликују појмовима потпуно страним (или барем не средишњим) мађарској публици. Видело се то приликом наступа америчког потпредседника Џ. Д. Венса. Као и по претежном обраћању на енглеском језику по друштвеним мрежама блиских Орбанових сарадника и Фидесових челника.
И Мађару, после изборне победе, прети слична опасност. Покуљале су честитке од врха Европске комисије па на даље. Оглашаван крај Орбанове нелибералне демократије и ослободилачки тренутак који не заостаје за оним из 1989. године. Огласиле су се америчке демократе и разни угледници, међу њима и бивши амерички председник Барак Обама. Из заточеништва га је поздравио турски опозиционар Екрем Имамоглу. Није нема остала ни Вјоса Османи, подсећајући се на вековно пријатељство мађарског и албанског народа, исковано у антиосманској борби Јаноша Хуњадија и Ђурђа Кастриота.
Већ се помаља највећа политичка опасност по Мађареву владу: да улудо постане муниција у туђим културним ратовима. Да се окамени као још један – мим.
