Пише: Џон Вајт
Превод: Журнал
Предсједник Руске Федерације Владимир Путин данас се налази на историјској раскрсници у свом вођењу Русије — у тренутку када је свијет можда ближи нуклеарној катастрофи него икада раније.
Разоран и смјели украјински напад на руске стратешке бомбардере дугог домета представља преломни тренутак у рату који ни најмање не показује знаке да се ближи крају.
Али, не смијемо изгубити из вида суштину: Русија се не налази у рату са Украјином предсједника Володимира Зеленског. Ријеч је, заправо, о сукобу Руске Федерације и НАТО-а, при чему је Украјина само посредник, односно извођач радова у туђем интересу. НАТО у том сукобу користи Путинову уздржаност.
Ниједан значајан рат у историји није добијен пола снаге. Чувени „Марш до мора“ генерала Вилијама Шермана, по некима, више је допринео краху Конфедерације него Линколнова Декларација о ослобођењу робова. Савезничко разарање Дрездена у фебруару 1945. и улазак Совјета на ободе Берлина 25. априла те године, више су уздрмали нацистичку Њемачку него Хитлерово самоубиство девет дана касније. Вијетнамски народ изборио је своју националну слободу не дипломатским игрицама, већ потпуно посвећеном и симболички снажном Тет офанзивом 1968. године.
Русија је у војној кампањи, под Путиновим вођством, ставила акценат на избјегавање ескалације. Али управо тај опрез отвара простор за ескалацију, што свједочи и ова најновија велика прекретница у сукобу.
Русија води борбу против Запада дипломатским средствима, али не и директним војним путем, док Украјина под Зеленским ратује у складу са стратешким циљевима НАТО-а, а не у интересу сопственог народа и државе.
Русија је сада на прекретници. Да ли ће наставити са опрезним, контролисаним ратовањем како би избјегла директни сукоб с НАТО-ом — што у исто вријеме охрабрује даље провокације — или ће се окренути оштријем курсу, онако како је заговарао покојни Јевгениј Пригожин, гласни лидер Вагнер групе, који је више пута захтијевао општу националну мобилизацију у име брзе побједе засноване на знатној надмоћи руске индустријске и људске снаге?
Путин је вјешт и прагматичан лидер. Чак и његови противници у западним политичким круговима, мада невољно, признају то, имајући у виду његову дугогодишњу владавину у Кремљу. Управо је он извукао Русију из провалије дивљег капитализма у коју је земља — и с њом милиони њених грађана — била бачена након слома Совјетског Савеза почетком деведесетих година.
Путиново обновљење Русије
У том процесу, Путин је успио да врати примат државе над новом руском економском олигархијом у успону — олигархијом која је без савјести гурнула народ у сиромаштво и безнађе, заслепљена властитом похлепом и корупцијом.
Након тога, руски предсједник се посветио обнови државних институција које су биле разорене у име догматске вјере у слободно тржиште. Резултат тога је био спор, али стабилан настанак нове државе из пепела старе.
Русија је поново пронашла свој национални понос, ослањајући се на нови идентитет који истовремено уважава незамјењиву улогу Совјетског Савеза у поразу нациста у Другом свјетском рату и обновљено поштовање према руској православној цркви — као стубу духовне стабилности и друштвеног јединства из доба прије бољшевика.
Из руске перспективе, управо због тога Путина многи сматрају својом историјском верзијом Франклина Делана Рузвелта — америчког предсједника који је такође извео своју земљу из провалије током тридесетих година прошлог вијека, у вријеме најдубље и најразорније фазе Велике депресије, а затим предводио амерички ратни напор током Другог свјетског рата.
Ипак, чини се да је Путин потцијенио одлучност Запада у овом периоду убрзаних геополитичких помјерања. Његова логика заснивала се на настојању да се избјегне ескалација у правцу директног војног сукоба са колективним Западом. Али те силе су већ дубоко умешане у рат у Украјини — кроз наоружавање, обуку и оперативно усмјеравање кијевског ратног напора.
Па, куда сада и шта даље?
Разоран напад украјинским дроновима дубоко на територији Русије баца рукавицу у лице Москви. Хоће ли Русија под Путиновим вођством успјети истрајати до тачке јасне и недвосмислене побједе? Или је Украјина под Зеленским успјела промијенити однос снага до те мјере да је колективном Западу показала да је вођа вриједан даљње подршке — све до потпуне побједе, без обзира на цијену?
Када је предсједник Доналд Трамп у марту оштро критиковао украјинског лидера у Овалном кабинету, полазио је од увјерења да украјински ратни напор слаби. Зеленски је у том контексту дјеловао усамљено, дезоријентисано и крхко.
Па — више не.
Док се ове ријечи пишу, стижу извјештаји о снажним руским ваздушним и ракетним ударима широм Украјине. На ум пада чувена изјава француског револуционара и мислиоца Луја Антоана де Сен-Жиста: „Они који направе револуцију само до пола, копају сопствену гробницу.“ Замјенимо ли ријеч „револуција“ са „рат“, добијамо тачну слику мјеста на коме се данас налазе Путин и Кремљ.
Али колико далеко Русија може да иде прије него што уђе у потпуни рат с НАТО-ом — и све страшне посљедице које би он донио?
Чувајмо се малих држава, јер управо су оне кроз историју често увлачиле свијет у велике сукобе. Гледано из тог угла, Зеленски је свјестан да Украјина не може вјечно да издржи пред надмоћнијом руском војном и демографском машинеријом. Он зна да једини начин да из овог рата изађе с неким резултатом јесте да увуче Запад у директан сукоб с Москвом — и то прије него касније.
Трећи свјетски рат је једини пут до побједе који му остаје. А за све нас остале — то је пут у пакао.
Џон Вајт, аутор књиге Gaza Weeps (2021), пише о политици, култури, спорту и свему осталом. Његове књиге This Boxing Game: A Journey in Beautiful Brutality и роман Gaza: This Bleeding Land доступни су код свих већих издавача.
Извор: Consortium News
