Пише: Милорад Дурутовић
Годинама се занимам проблематиком нарцисоидног поремећаја личности и сродних, граничних, алотропа, јер то унеколико може да објасни природу растројства савременог човјека. Но, чини се да то постаје беспредметна тема, јер сада то више није прича о појединцима, већ је то постао доминантан образац живљења. Ошашављена генерација тумара улицама, приземљима, спратовима, плажама, ресторанима, али способна једино да препозна своје лице у огледалима. То је драма алијенације каква није евидентирана у књигама староставним, у искуству пређашњег човјека.
Ко још може у свијету да се разазна, видјеће да се више људи не огледају у људима (у блаженом заједничарењу); прије се може видјети како неко своје лице разазнаје у неком луксузном пејзажу (домаћем или бјелосвјетском), у некој салати од хоботнице, у чаши луксузног вина. Када истура на увид јавности своје његовано и „дохрањено“ тијело, или демонстрира своје раскошно познавање свјетске политике, тиме износи само једну велелепну мисао: „Видите као сам лијеп, богат и паметан“. Јасно, колега, а шта ћемо с тим што нијеси читав!? А пјесник* лијепо каже:
„Васељена није страшна
Ни огромна
Кад је цела“.
*Миодраг Павловић, „Кантакузин“
