Пише: Милорад Дурутовић
Тривијалног пјесника најприје препознајемо по томе што ствара са убјеђењем да прије њега никоме никада није пало на памет да се ријечи могу сложити у стихове; да се може римовати по кључу: „крава – трава“.
Исто тако, тривијалног читаоца препознајемо по томе што се опредјељује за „истините приче“, тј. за романе инспирисане истинитим догађајима. Можда такав наивац заслужује орден за племенитост, али шанса да такав читалац разумије умјетност — не постоји.
То, међутим, не значи да су истина живота и истина умјетничког текста супротстављени као полови разума и срца. То је, прије више од двије хиљаде година, већ разјаснио Аристотел, раздвајајући поетику и историографију.
Такође, прошло је хиљаде година откако је Хомер положио истину као гаранцију, дозивајући богињу да му је обезбиједи:
„Гњев ми, богињо, пјевај Ахилеја, Пелејевог сина…“
Али, ни то није било призивање на сцену епског ствараоца као свједока некаквог чињеничног стања. Страст за истином одувијек је била већа од страсти за фактима — то је страст за умјетничком истином, која се одређује према вриједностима, према врлинама, а не према томе да ли је опсада Троје трајала стварно пет дана или десет година.
