Пише: Елис Бекташ
Читав ток Мундијала који се окончава сутрашњим сусретом између Шпаније и Аргентине, скупа са бројним контроверзама и скандалима који су га пратили, не само на спортском већ и на политичком плану, призива сјећање на Ролербол, маестрални и немилосрдни филм Нормана Џуисона из 1975. године, снимљен по краткој причи Виљема Харисона.
Шпанија и Аргентина снаге неће одмјерити у дистопијском футуристичком свијету у ком су корпорације угасиле државе и нације и преузеле сву власт, претходно избрисавши историју и створивши нову, потпуно утилитарну, која савршено функционално служи корпоративним интересима. Али спрега Инфантина и Трампа и њихово подређивање фудбала и његових правила корпоративним интересима неугодно подсјећа на мизансцен из Ролербола.
Сам ролербол суров је спорт осмишљен да задовољи глад руље за спектаклом и њену крволочност, али и да угуши сваку помисао на индивидуалност. Но корпорације су превидјеле потребу масе за херојем. Када Џонатан Е, капитен Хјустона, постане херој, појединац чије се име узвикује са одушевљењем и страшћу, корпорација одлучује да га се ријеши, али Џонатан то одбија. Организатори игре зато мијењају правила, претварајући ролербол у неминовно смртоносан спектакл, у нади да ће и Џонатан завршити са расцијепљеном лобањом. Корпорације истовремено шаљу поруку да правила не служе једнакоправности у игри, већ демонстрацији свевлашћа.
Но у финалном мечу Џонатан успијева не само да остане посљедњи преживјели играч свог тима, већ и једним чином људскости, ма колико закашњелим, када доноси одлуку да не убије посљедњег противничког играча, потврђује свој статус хероја и побједника, макар и привременог, над корпоративном хоботницом
Данашње, стварне корпорације, знатно су лукавије и прагматичније од оне из Џуисоновог филма. Оне не покушавају да масама одузму хероје, већ им умјесто тога сервирају стерилне, ушкопљене и послушне хероје. Лионел Меси несумњиво је застрашујуће добар фудбалер у техничком а често и у тактичком погледу, али он није нити ће икада постати Џонатан Е, а поготово никада неће постати бунтовни Марадона, Кањиђа нити Редондо, фудбалски аристократ који одбија да скрати косу и зато пропушта свјетско првенство 1998. године.
Меси је, дакле, врхунски играч, али је и послушна кучкица корпоративизма, безнадежно неподесан да се око њега изгради аутентичан мит, какав се градио око његових земљака Ел Тринчеа Карловића, Ел Лока Аусемана и Аријела Ортеге, или око Хелена, Леонидаса, Гаринче, Џорџа Беста, Еусебиа, Пушкаша, Пелеа… Ако су у Кини успјели направити роботе који играју моравац, изгледно је очекивати да ће у догледној будућности направити и роботе који ће играти као Меси. Али никада нико неће у робота удахнути бунтовништво и генијалност једног Марадоне.
Ово Свјетско првенство у организацији ФИФА-е, која се одавно не понаша као спортска асоцијација већ као корпорација, несумњиво је импресиван спектакл, али спектакл који шаље застрашујуће поруке, попут одбацивања једнакоправности и увођења дискриминације на мала врата, преко претварања фудбала у забаву за богате и успостављања корпоративних интереса као супериорних у односу на правила, па све до протежирања оних који су пристали на улогу послушних корпоративних кучкица.
У свијету се дижу гласови против такве травестије, чак су се и два континентална савеза огласила неуобичајено оштрим тоновима на рачун Инфантина и његове хоботнице, написани су безбројни осврти у којима је детаљно и исцрпно анализирана протекција и протежирање Аргентине која је одиграла само једну добру утакмицу, ону против уплашене Енглеске у полуфиналу у које у ствари није ни требала да стигне… али ти су гласови још увијек недовољни и потребан је заиста велики оптимизам да би се вјеровало да ће они на крају превладати и натјерати корпоратократију на барем мали узмак и одустајање од бахатог свевлашћа
Можда ће сјутра навече Шпанија свијету подарити хероја који му је потребан, умјесто конфекцијски и маркетиншки брижљиво узгојених замјена за хероје.
