Пише: Филип Лемојн
Превео: Милош М. Милојевић
[Чланак је објављен на ауторовом блогу пре ступања на снагу двонедељног примирја, када се навршавао први месец израелско-америчког рата против Ирана; међутим, многи увиди о динамици чинилаца америчке политике који одређују америчко понашање у међународним односима, потенцијалној штети уколико се рат продужи и распростирању штете које умањује могућности касније корекције америчког вођења спољне политике остају релевантни упркос тренутном затишју, прим.прев.]
Протекло је око месец дана од када је отпочео рат против Ирана и хтео бих да поделим неколико запажања о њему. Када су САД и Израел напале Иран, надао сам се да ће то бити кратак сукоб зато што сам мислио да би Трамп могао да оконча рат после неколико дана и да би Иранци могли да се сагласе да га не продуже, али то се није десило, упркос чињеници да Трамп говори како Иран заиста жели да постигне договор те да постоје одређени дипломатски контакти усмерени ка окончању сукоба. Сада верујем како је мало вероватно да се рат брзо оконча пошто обе стране наилазе на подстицаје који чине брзо окончање рата тешким.
Да је само до њега, најпаметнија ствар коју би Трамп могао да уради у овом тренутку јесте да објави победу и прогласи окончање рата. Људи би му се подсмевали јер је кукавички устукнуо а да није постигао оно што је на почетку објавио да ће постићи, што би у том случају очигледно било тачно упркос томе што би његове присталице то покушавале да оповргну. Међутим, цене би се вратиле на уобичајени ниво после неколико месеци, људи би продужили даље и после годину дана тешко да би се ико и сећао сукоба.
Због чега мислим да је мало вероватно да се рат брзо заврши?
Нажалост по Трампа, Иранци се такође питају у овој ствари и они имају снажан подстицај да продуже рат све док не нанесу толико велику економску штету да сваки амерички председник добро размисли пре него што изведе сличан потез. У супротном, они имају добре разлоге да мисле како ће САД и Израел доћи поново за неколико месеци или најдаље за неколико година. Све док Иранци не буду могли да осигурају да Израел и САД неће бити у прилици да повремено косе (mow the lawn) нападима на њихову земљу, не могу се надати да ће имати нормалан економски живот (и још мање да ће моћи да разреше политичку кризу која обремењује земљу барем од краја деведесетих година 20. века али је досегла акутне размере последњих неколико година).
Једини гарант који могу обезбедити јесте способност да изазову довољно економских недаћа САД да учине идеју вођења рата са Ираном поново политички одбојном (politically toxic). Кључно је да нису само тврдолинијаши они који имају разлоге да подрже овакву стратегију, зато што чак и умеренији чиниоци у Ирану, који су критиковали политику „истурене одбране“ која подразумева финансирање испостава широм региона и који су заговарали одржавање односа са Западом пре рата, неће се сагласити са обустављањем не само иранског нуклеарног програма већ и програма развоја балистичких ракета након онога што се већ десило.
Наравно, овакво разборито промишљање је лакше извести када ваша земља није разарана и када последња тројица који су донедавно обављали ваш посао нису убијени. Стога, зависно од онога како се ствари буду развијале Иранци могу да се сагласе са окончањем рата пре него што је досегнута тачка у којој су нанели довољно штете светској економији. Они су такође под снажним војним и економским притиском, и, иако многи људи изгледа да мисле како то није важно (можда због мита да америчко бомбардовање није присилило Вијетнамце на северу да учине уступке током Вијетнамског рата), свако има тачку пуцања и Иранци по томе нису изузетак. Али у овом тренутку изгледа да нису ни близу те тачке и, иако би Трамп вероватно волео да оконча рат пре него што осети притисак гласача (који не желе да плаћају више цене на бензинским пумпама) републиканаца у Конгресу (који не желе да се суноврате на новембарским изборима) и америчких савезника (који не желе да њихове економије буду уништене), он изгледа да је спреман на тако нешто само уколико Иранци прихвате онакве услове какве нису спремни да прихвате зато што, упркос ономе што стално понавља, они не мисле да су већ поражени.
Стога, мислим да пре него што рат може да се оконча, обе стране морају да претрпе још много штете зато што док се то не деси њихове позиције ће и даље бити веома удаљене. Ризик представља то што уколико ниједна страна не буде способна да принуди другу страну да оконча рат по њеним условима, једна од њих ће бити у искушењу да додатно ескалира у нади да ће изнудити уступке од друге стране повећавајући на њу притисак, што вероватно неће деловати и може заправо да учини окончање рата тежим. Посреди би био још снажнији ефекат заблуде о неповратним губицима (sunk cost fallacy), по којој делатници који претрпе неки трошак не желе да се повуку јер би тиме трошак постао ненадокнадив. Посебно ме брине да Трамп неће одолети искушењу да размести америчке копнене трупе у Ирану, што би се, врло вероватно, претворило у кошмарни глиб јер би оне стално биле узнемираване дроновима и ракетама, али би са друге стране њихово повлачење деловало као дебакл све док се Иранци не сагласе са уступцима на које по свој прилици нису спремни чак ни по, по Американце, најбољем замисливом сценарију.
Сада, ово не би била масивна инвазија слична оној коју су САД извеле на Ирак 2003. године (зато што би тако нешто захтевало вишемесечне припреме и ништа тако до сада није обављено), али мислим да је врло вероватно да ће се у неком тренутку америчке трупе искрцати негде у Ирану, и када се то буде десило немогуће је рећи шта ће даље уследити. Много људи је уверено да никаква операција копнених снага не долази у обзир, то је сигурно шта су заговорници ове глупости обећавали када су је отпочињали, али не мислим да је то тако очигледно како можда изгледа.
Хавијер Блас: Трамп сада има своју сопствену нафтну империју
Када је НАТО одлучио да бомбардује Србију 1999. године, доносиоци војних и политичких одлука били су уверени да ће бити потребно свега неколико дана пре него што Милошевић устукне.
Осим што се то није десило, Срби су одбили да се повинују, и неколико недеља касније, није се ни назирао крај и Клинтонова влада је почела да припрема планове за копнену инвазију зато што је алтернатива била потпуно срамоћење уколико се кампања оконча пре него што се Србија сагласи са условима које је НАТО поставио. Да сте питали америчке званичнике пре рата да ли ће икада извести копнену инвазију на Србију, категорички би одбацили ту могућност, ипак пред крај су је озбиљно разматрали и, да Русија није испословала договор којим се рат завршио под условима НАТО, могуће је да би то и урадили. Поента је да, чак када и делује да рат носи ниске ризике, никада не можете знати куда ће вас одвести. То је зато што рат са собом носи стварање динамике коју не контролишете мењањем подстицаја на начине који чине да оно сте на почетку нисте сматрали могућим на крају делује неизбежно.
Штавише, иако је Трамп можда започео рат, тај рат више није само његова ствар и то не само зато што се у целој ствари питају и Иранци. Заправо, већина људи у америчком естаблишменту који су задужени за националну безбедност вероватно не би подржала Трампову одлуку да нападне Иран, али они много брину о „кредибилитету“ што их чини посебно осетљивим да подлегну заблуди о неповратним губицима. Стога, сада када су САД у рату можете бити сигурни да ће многи од њих инсистирати на настављању рата све док се Иран не повинује и да ће се противити окончању рата пре него што Вашингтон буде изнудио довољно уступака од Ирана. Такође је вероватно да се, чак и уколико САД понуде окончање рата повратком на пређашње стање, status quo ante, Иранци неће сагласити све док им САД не пруже формалне гаранције да убудуће неће долазити до сличног напада и нико у Вашингтону се никада неће са тако нечим сагласити.
Људи у вашингтонском спољнополитичком естаблишменту такође разумеју да, уколико САД поклекну пре него што Иран начини уступке, Иранци ће успоставити позицију одвраћања спрам САД и то није нешто што ће људи у Вашингтону лако прихватити. Као што сам већ објавио, то је управо разлог због чега постоји подстицај да Иран настави вођење рата све док САД не устукну. То није баш мустра за брзо разрешење сукоба, благо речено. Сада, то не значи да Трамп неће одустати уколико или када економска ситуација досегне тачку кључања и притисак постане несношљив, али то је моћан чинилац који ће га учинити непопустљивијим и можда ће водити даљој ескалацији.
Немам појма како ће се овај рат окончати и не верујем да је било коме то познато. Само не мислим да ће се брзо окончати, и управо из тог разлога, мислим да је врло тешко знати како ће се окончати зато што се у међувремену може одиграти много тога непредвидљивог а вероватно ће се и одиграти уколико сам у праву и уколико рат потраје неко време. Могуће је да ће, држећи Ормуски мореуз затвореним и нападајући енергетску инфраструктуру у Заливу, Иран наметнути тако велике економске недаће САД и остатку света да ће успети да принуди Трампа да одустане а да не изнуди значајне уступке. Уколико САД не буду могле да у најскорије време отворе Ормуски мореуз, уследиће расуло. Изгледа да многи људи верују да је могуће уклонити десет милиона барела нафте дневно са међународног тржишта преко ноћи, да не спомињемо велики удео светског снабдевања природним гасом, без већих последица, али то је потпуно делузивно. Уколико се саобраћај не обнови брзо ово ће произвести монументалну енергетску кризу која ће бити још гора уколико се ствари отргну контроли и обе стране почну да једна другој нападају енергетску инфраструктуру. Једино питање јесте да ли ће САД успети да умање претњу коју Иран представља по поморски саобраћај кроз Ормуски мореуз како би он могао да се настави пре него што се хаос прошири и Трампова глупост изазове светски економски суноврат.
Артур Снел: Било је и чуднијих ствари – америчко случајно преузимање Венецуеле
Зашто мислим да је овај рат глуп?
Није било разлога да се ризикује таква катастрофа изазивањем рата са Ираном. То је релативно слаба држава која не представља претњу по САД све док оне стоје подаље од њених послова, у које иначе немају разлога да се мешају. Једино питање у вези са Ираном око којег САД имају разлога да буду забринуте тиче се могућности да Иран развије нуклеарно оружје, и то не зато што би могао да нападне нуклеарним бомбама САД, Европу или чак Израел (што се наравно никада неће десити зато што, без обзира шта мислили о иранском вођству, оно није показало жудњу да почини национално самоубиство), већ пре зато што би могло да изазове трку у нуклеарном наоружању у региону и да поткопа режим неширења нуклеарног оружја. Међутим, не само да је ово питање ишло ка решењу пре него што се Трамп повукао из Опсежног заједничког плана деловања (Joint Conprehensive Plan of Action, скраћено JCPOA или Нуклеарни договор) 2018. године, већ су преговори о овом питању настављени и када су САД и Израел напали Иран. Било је доста времена да се покуша проналажење мирног решења зато што Иран ни на који начин није могао брзо да произведе нуклеарно оружје. Осим у вези са тим питањем, САД нису имале разлога да се умешају. Разумем због чега се Израелу или Саудијској Арабији не допада да се Иран петља у њихов комшилук преко својих регионалних милитантних испостава, али не видим како то представља амерички проблем, још мање нешто око чега би Европљани или Азијци требало да брину.
Иран је релативно слаба земља и није озбиљна претња по САД, али је и даље земља од деведесет милиона становника са правом државом и индустријском економијом, не милитантна скупила или крхки персоналистички режим који ће се обрушити чим прими први ударац. Због свог географског положаја и значаја Ормуског мореуза, држи цев пиштоља прислоњен уз слепоочницу светске економије. Пошто не може да се нада да победи у конвенционалном рату против САД и Израела, очигледно је од тренутка када су јавно назначили да је ово за режим егзистенцијални рат да ће прибећи једином средству којим имају шансе да принуде САД на одступање, а то је затварање Ормуског залива и разношење светске економије. Стога, структура користи и цене рата са Ираном је изузетно асиметрична, због чега га је било глупо отпочети. Чак и да је све протекло савршено добро и да је режим брзо претрпео сурвавање те да га је брзопотезно заменила прозападна влада, што никада није било нарочито вероватно да ће се десити, корист коју би САД и Запад уопште узев имали била би минимална, а сваки сценарио осим најповољнијег био би склопчан са огромном штетом.
Још једном понављам, уколико се Ормуз не отвори брзо, говоримо о једном од највећих шокова на понуду на тржишту енергената. Штета која је већ сада зготовљена премаша било коју корист коју би САД могле касније да испослују, барем у поређењу са оним што би могле испословати без рата, да не говоримо о томе колико ће све то коштати остатак света. И то је само оно што је већ сада готова ствар, али скоро да је извесно да ће постати горе и можда много горе, зато што не делује да ће се рат брзо окончати. Ова глупост вероватно ће срезати пола процентна поента светског економског раста ове године чак и уколико се буде одиграо најповољнији сценарио а, уколико ствари заиста крену по злу, можда ћемо се суочити са светском рецесијом. Уколико заиста крену по злу, изазваће грађански рат у Ирану и дестабилизоваће Блиски исток током више година, што ће можда изазвати још један избеглички талас. Волео бих да људи који непрекидно брбљају о иранским регионалним испоставама објасне како су оне тачно биле толика претња свету да је било вредно ризиковати толику катастрофу догађајем за који је од почетка било вероватно да има мале шансе да их трајно уклони. Али они то неће учинити, зато што не могу, пошто су иранске регионалне испоставе углавном небитне било коме ко не живи на Блиском истоку. А, уколико се можда изузме Израел, људи на Блиском истоку неће бити у повољнијем положају због овог рата.
Истина је да је ово глуп рат који очигледно није исходиште пажљивог промишљања. Трамп је себе сатерао у ћошак у јануару када је запретио војном интервенцијом уколико ирански режим буде убијао демонстранте, био је под израелским притиском и вероватно је себи допустио да помисли како ће забележити још једну победу изводећи сличан план као у Венецуели. Али Иран није Венецуела, те се стога Трамп уплео у једну незгодну ситуацију из које не зна како да се извуче. Желео је да оствари максималистичке циљеве, као што су промена режима или барем капитулација иранског вођства, по врло ниску цену, али уместо тога је вероватно да ће, и то у најбољем случају, остварити много скромније циљеве по веома високој цени. Већина људи који су подржали ову глупост размишљали су слично, због чега сада измишљају нове циљеве и износе нечувено лоше аргументе како би оправдали операцију. На пример, објашњавају да чињеница како је Иран затворио Ормуз показује да је био претња поред које Америка није могла да живи, али Исламска република никада раније није затворила мореуз и никада то и не би учинила да је САД и Израел нису напали. Стога они заправо тврде да је рат оправдан зато што је био једини начин да се спречи нешто што се десило због рата.
Чињеница да људи могу да прибегну таквом циркуларном промишљању без страха да ће бити изложени порузи уверљиво сведочи колико је у потпуности деградирана јавна расправа о овом питању, због непрекидне пропаганде. Наводно би требало да верујемо да је режим, зато што је терористички или геноцидни или што се описује другим подједнако бесмисленим епитетима, у потпуности неспособан чак и за минималну инструменталну рационалност. Наравно, свако ко зна било шта о историји Ирана после 1979. године зна да, колико год контрапродуктивне биле неке политичке мере на којима инсистира иранска дубока држава (као што је трошење неизмерних количина новца на формирање различитих наоружаних група у региону које узгредно сваког нервирају) чак и тврдолинијаши у Револуционарној гарди нису потпуно глупи и не би се самозапалили блокирањем Ормуског мореуза или лансирањем балистичких ракета на Лондон без било каквог разлога. То је једноставно бесмислена пропаганда, али је толико уврежена да није могуће водити разбориту расправу о Ирану, зато што чак и пре него што отпочнете расправу о питањима о којима се разборити и добро обавештени људи могу размимоилазити, морате да прокрчите пут кроз све те бесмислице које заглушују сигнал буком.
Зашто не верујем да ће САД било шта научити?
Многи људи претпостављају да ће Трамп на крају устукнути и одустати од свега пре него што буде испословао било који значајан уступак од Иранаца у вези са њиховим нуклеарним програмом, подршком регионалним испоставама или ракетним програмом. Као што сам већ назначио, то би се могло десити, али тешко да је очигледно. Многи су изнели апокалиптична предвиђања о последицама рата по САД, али мислим да озбиљно потцењују колико су моћне и сигурне Сједињене Државе. Истина је да ће, чак и у најнеповољнијем сценарију по САД, Американци углавном бити сасвим добро. Они ће претрпети штету, али много мању од безмало било кога и врло мало у поређењу са уништењем и економском штетом које ће сручити на Иран и на остатак света, зато што су САД релативно заклоњене и од енергетског шока и од успорења економије које ће он изазвати с обзиром да су нето извозник енергије и вероватно међу великим економијама она која је најмање зависна од трговине. Чак и уколико Трамп нареди копнену инвазију на Иран и уколико се она претвори у вишегодишњи кошмар, збирна цена би била веома висока чак и за Американце, али би осећај плаћене штете по глави био мали сразмерно ономе колико су богати зато што би штета била веома разуђена и велики део те штете би био невидљив.
Заиста, Американци су толико богати да чак уколико их рат буде на крају коштао више хиљада милијарди долара (што би се могло десити) они не би осетили претерано велику штету. Наравно, неће им се допасти када цене горива на бензинским пумпама буду наставиле да расту и можда ће на крају због њих Трамп бити принуђен да се кукавно повуче[1] али то је и даље врло ниска цена у поређењу са оном коју ће амерички напад нанети Ирану и остатку света. И, поврх свега, највећи део трошкова за Американце биће скровит. То је зато што ће иако ће већина Американаца проћи горе него што би прошла у контрачињеничном сценарију у којем САД и Израел нису напале Иран, они неће посматрати ту контрачињеничну стварност, нити ће о њој промишљати. Како је Фредерик Бастија (Frédéric Bastiat) забележио пре више од сто педесет година у књизи What is seen and what isn’t seen, коју би требало свако да прочита, људи се само усредсређују на видљиве последице политика и игноришу невидљиве последице, што је разлог због чега често пригрле погрешне политике. Осим виших цена горива, Американци углавном неће осетити цену коју намеће рат, барем не онако да би је непосредно приписали рату.
У пракси, непосредна финансијска цена рата имаће облик виших фискалних издатака, који ће највећим делом бити усмерени натраг у америчку економију. Наравно, ово ће имати велики опортунитетни трошак, због чега је аргумент да је војна потрошња добра за економију зато што се у њу враћа глупав .Али и даље случај потрошње хиљаду милијарди долара на рат са Ираном није дословце исто као уништење хиљаду милијарди долара вредности. Сада, проблем са опортунитетним утрошком је то што га, као што је Бастијат приметио, људи не виде. Медијални доходак Американаца може бити један одсто мањи него што би био без рата за пет године, али Американци то неће приметити, зато што осим уколико ствари не крену катастрофално лоше и даље ће њихов доходак бити виши него и неће размишљати о контрачињеничним могућностима. Чак и рат у Ираку, који се углавном сагледава као један од највећих америчких спољнополитичких промашаја, је имао само минималне последице по просечног Американца, упркос томе што је дестабилизовао читав Блиски исток током више од деценије и коштао више хиљада милијарди долара.
Ескандар Садегхи Борујерди: Иран – Суво и мокро горе заједно
Слично, чак и по најгорем могућем сценарију, Ирански рат ће имати малог утицаја на Американце сразмерно цени коју ће наметнути остатку света, да не спомињем Иран чија ће економија годинама трпети штету због овог рата без обзира да ли Иран буде кадар да принуди Трампа на кукавно повлачење или не. Такође не мислим, насупрот многим људима, да ће имати последице на амерички утицај у свету уопште и на Блиском истоку, специфичније. Неће окончати улогу долара и не мислим да ће заливске државе иступити из својих савеза са САД. Где би другде могле да се сврстају? Није да ће их Кина заштитити од Ирана или да им на располагању стоји много привлачне финансијске имовине исказане у јуанима у коју би могли да уложе своју зараду од извоза нафте и гаса. Искрено, мислим да би Американци срећно прошли уколико би ова авантура водила окончању њиховог војног присуства у региону (зато што им је присуство ретко било шта користи и уобичајено их увлачи у овакве лоше промишљене авантуре), али не мислим да ће се то десити без обзира како се тачно ово буде завршило. Републиканци ће бити тучени на изборима на половини председничког мандата и људи ће годинама спомињати колико је цела ствар била глупа, као што се десило и са инвазијом на Ирак, али на крају крајева Американци то неће проживети као личну недаћу и неће, осим само краткотрајно, из ње извући било какве поуке.
На крају фискална неодговорност ће вероватно притиснути Американце и мораће да умање своју војно потрошњу (осим уколико вештачка интелигенција не буде масивно повећала продуктивност тако да ће растом превазићи настало уско грло) – стога не кажем да су они нерањиви. Само не мислим да је тај тренутак [рањивости] већ наступио и није да су САД једина западна држава са тим проблемом.
Исто тако, када оркестар коначно престане да свира и када буду морали да срежу јавну потрошњу, економска криза неће претворити САД у државу трећег света. То ће бити скупо прилагођавање, али САД ће остати изузетно богата држава. Само против Кине, уколико САД буду деловале глупаво, то може да им наметне изузетно високу цену, али надајмо се да до тога неће доћи, јер чак и ако не бринете нарочито о Американцима, рат између САД и Кине би по свој прилици довео глобалног економског суноврата спрам кога би дуготрајно затварање Ормуског мореуза деловало као нехајан пикник. Критичари америчке спољне политике стално очекују да ће Американци претрпети неку штету због глупих одлука које доносе, али свет није поштен и истина је да су Американци углавном заклоњени од последица својих спољнополитичких промашаја, што је, заправо део проблема. У ствари, САД су толико богате и моћне да, изузев ношења са Кином, могу да ураде најглупљу замисливу ствар и да то у укупном поретку ствари не значи много Американцима, што је разлог због чега никада ништа неће научити. Ни овога пута неће бити другачије.
Извор: philippelemoine.com
[1] У америчком политичком жаргону, посебно на друштвеним мрежама, постала је широко прихваћена скраћеница TACO од почетних слова речи Trumu Always Chickens Out – Трамп се увек препадне (Прим. прев).
