Пише: проф. др Зоран Кинђић
Први дио можете прочитати овдје
Вујић с жаљењем констатује да је доситејско просветитељство однело превагу међу ученим Србима. То се кристално јасно види у неспретним настојањима неких наших историчара да објасне разлоге Растковог одласка на Свету Гору и Савиног враћања у своју земаљску отаџбину. Уздајући се искључиво у слабе пламичке свог разума, лишени властитог каквог-таквог духовног искуства, сматрајући да је светост напросто некаква „психопатолошка појава“, они у покушају да „осветле“ Савин лик пројектују мисли свог секуларизованог времена на Св. Саву, тврдећи да је Растко отишао међу монахе или вољом свог оца или зато што није могао да се нада да ће се као трећи син уздићи до владарског тона, па је ето желео да стекне моћ и славу црквеном влашћу. По некима од њих, Сава се убрзо „отрезнио од подвижништва и вратио политичком световном животу“. Тај Савин повратак Доситејеви следбеници позитивно вреднују као освешћујући повратак из занесењачког мистицизма у реалност. Али зашто се он, упркос својим политичким и дипломатским успесима, изнова враћа на Свету Гору или одлази на ходочашћа у Свету земљу, они себи зачудо не постављају. Да су то озбиљно учинили, можда су могли да наслуте у чему се састоји просветитељска улога Св. Саве у српском народу.
Пре свега, ваља истаћи да није било никаквог Савиног наводног отрежњења и напуштања подвижничког живота. И када се посвећивао организацији црквеног живота у свом отечаству, и када је предузимао дипломатске мисије, проповедао у народу, градио цркве и манастирске болнице, Св. Сава није престајао да буде истински подвижник. Молитва је била и остала темељ његове свеколике делатности. Напустивши карејску испосницу, он није суштински променио свој начин живота, јер је и у Србији наставио са тиховањем, повлачећи се повремено у студеничку испосницу. Следећи Христов пример повременог усамљивања ради молитве, Св. Сава се молитвом духовно оснаживао за своју просветитељску мисију. Могло би се рећи да је молитва обележила читав Савин живот, од самог почетка до краја. Наиме, њега су родитељи у поодмаклим годинама својим жарким молитвама измолили од Бога, од малих ногу поучаван је молитви, усавршавао се читавог живота у молитви, да би и умро са молитвама на уснама. Он се у толикој мери посветио молитви да је она срасла са њим, постала нешто тако природно и спонтано попут дисања. Усавршивши се у умносрдачној молитви, остварио је идеал непрестане молитве, те постао сасуд Духа Светог, из којег се изливају благодатни дарови на околину. Нема никакве сумње да без подршке Духа Светог не би успео у свом подухвату да просвети српске земље и српски народ духовно припреми за будуће историјске изазове.
Св. Сава је у два наврата напуштао Свету Гору да би помогао својој земаљској отаџбини, али никада није заборављао своју духовну отаџбину. Не треба заборавити да је његова духовна отаџбина била и остала Света Гора, да јој се он враћао кад год су то прилике допуштале. Упркос томе што се чинило да је политички целисходније приклонити се Западу (за чим као пропуштеном шансом већ два века жале следбеници западне просвећености, и за чим и данас лакомислено стреме), будући да су Латини завладали Константинопољом и самом Светом Гором, а васељенски патријарх се повукао у Никеју, Св. Сава се као светогорски монах непоколебљиво држао православља, провидећи духовним очима да истинска светлост долази са Истока. Додуше, био је свестан неопходности да се у политичком погледу балансира између Истока и Запада, да се усвајају западне цивилизацијске тековине, али будући да је духовност темељ једног народа а не економија, култура или војна моћ, инсистирао је на верности православљу.
Док се Доситеј, заинтересован, попут својих западноевропских узора, превасходно за царство земаљско, вратио са својих путешествија по Западу међу своје сународнике да би им донео спољашњу светлост западне цивилизације, Св. Сава, усредсређен на царство небеско, Србима доноси нетварну светлост „из праве домовине своје, из вечне, чудесне, земље светости и завета новог склопљеног са Богом“. Он са жаљењем напушта пустињу, у којој је као исихаста био у најприснијем могућем односу са Богом , подстакнут како љубављу према роду тако и послушношћу према Богу, да би својим сународницима указао на прави пут спасења, да би их сачувао од погубног дејства богумилске и латинске јереси. Светлост коју највећи српски просветитељ доноси у своју отаџбину је заправо благодатна светлост Духа Светог, светлост којом он изнутра зрачи. Проходећи српске земље уздуж и попреко, проповедајући и поучавајући, а кад је потребно и чудотворећи, Св. Сава осветљава и освећује све око себе. Та светлост којом Св. Сава просвећује заправо је истински темељ српске културе, ма колико ми то понекад, заведени лажним сјајем материјалистичког Запада, заборављали. Да није било Св. Саве, његовог духовног вођства и примера, не бисмо данас могли да се дичимо светородном лозом Немањића, јединственом у светским размерама. Наиме, захваљујући управо духовном подстицају Св. Саве, његови родитељи Немања и Ана су се замонашили, поставши Симеон и Анастасија, баш као и брат Стефан на самрти, синовац Предислав – будући патријарх српски Сава II, и толики други. Не само што је Св. Сава постао духовни отац свом биолошком оцу Немањи него је он као први архиепископ аутокефалне Српске цркве постао духовни отац свим православним Србима. Савино просветитељство подразумева опредељење за Царство небеско, а оно је захваљујући крвљу посведоченој видовданској етици нераскидиво уткано у српско биће. Нема сумње да је Св. кнез Лазар настављач управо Савиног духовног пута, да је српски народ, упркос турског и латинског притиска, захваљујући светосавском темељу, успео у тешким годинама ропства да сачува свој духовни и национални идентитет.
Упркос велике, саможртвене љубави према свом народу, за Св. Саву би се ипак пре могло рећи да је свеправославни светитељ него националиста. Он се додуше у свет вратио пре свега због своје земаљске отаџбине, да би свој небески мир пренео на ближње, како на своју браћу тако и на своје племе. Као што је познато, непосредан повод за његово напуштање светогорског „раја“ била је мисија измирења завађене браће. Након што је ту мисију успешно обавио, Сава је намеравао да се врати на Свету Гору и настави са својим уобичајеним исихастичким начином животом. Међутим, дирнут мољењима брата Стефана и српске властеле да им помогне у опоравку и оснаживању државе, Сава је одустао од првобитне намере. Наиме, тадашње економске, социјалне, па и политичке прилике у српским земљама биле су прилично тешке, последице грађанског рата исувише видљиве, да би Сава, осетљив за страдања ближњих, могао тек тако да се „себично“ врати у своју карејску испосницу. Србијом је и даље харала глад изазвана ратним пустошењем, потенцијални непријатељи су вребали, отечаство је вапило за свеколиком помоћи, особито духовном. Суочивши се с једне стране са остацима паганског духа, са недовољном оцрквљеношћу српског народа, с друге са претећим хришћанским јересима, он се одважује на равноапостослку мисију просвећивање и оправослављивање Срба. Захваљујући његовој неуморној делатности, широм српских земаља подижу се цркве, а где за то још увек није било услова уздижу се велики дрвени крстови. Савина духовна и морална поука не ограничава се само на више друштвене слојеве него се шири и међу обичан народ. Он је попут апостола проповедао хришћанско учење не тек пуким речима људске мудрости, већ пре свега просвећујућим зрачењем властитог бића, личним примером, те је његова мисија вршена „у показивању Духа и силе“ (1. Кор. 2, 4). Када је то било неопходно, ради избављења отечаства од претеће ратне опасности, одважно је одлазио у дипломатске мисије, које је захваљујући својој светости успешно обављао. С правом се може рећи да је његова унутрашња светлост разгонила мрак. Пред снагом његове молитве зло би се или трансформисало или повлачило, а некад би, као у случају Стреза, услед своје тврдокорности Божијом вољом напросто било уништено. Да би обезбедио што повољније услове за продужетак просветитељског процеса, који је сам започео а затим пренео на своје следбенике, Св. Сава је, када су се за то стекле повољне историјске околности, успео у свом настојању да створи независну српску помесну цркве, која ће бити снажан духовни ослонац српске државности. Он је знао да ће се православље јаче укоренити у народу уколико свештенство буде потицало из истог тог народа, као и да је симфонија изеђу државне и црквене власти могућа само уколико носиоци обе ове власти припадају истом народу. Но иако је превасходно био усредсређен на помоћ свом отечаству, кад год је био у прилици, Св. Сава је чинио добро и другим народима, као што то уосталом показује пример његовог труда око поновног успостављања бугарске патријаршије. Познато је да су велико поштовање према Св. Сави, поред православних народа, гајили и иноверни, о чему сведочи податак да су не само римокатолици из Далмације него и Јевреји и муслимани, током српског робовања под Турцима, у великом броју походили Милешеву, молећи свеца за помоћ и обилно даривајући манастир. Они то свакако не би чинили да се нису и сами уверили у снагу његовог молитвеног заступања пред Богом.
Све оно што је речено вероватно је, чак и нама који смо васпитани у духу модерног просветитељства, довољно да створимо макар приближну представу о светитељском, а самим тим и о просветитељском лику Св. Саве. Но да бисмо ту представу оснажили, да бисмо схватили у којој мери је он наш потенцијални духовни светионик и оријентир, колико му дугујемо и каква је наша одговорност према њему, није на одмет обратити пажњу на мудре речи Св. Николаја Српског. На питање ко је заправо био Св. Сава, српски Златоуста одговара: „Најлепши узор живота српском народу, ватрени бранилац српског народа пред другим народима, али и тужилац српског народа пред Богом.“ Самим тим што је толико труда уложио у просвећивање српског народа, што „нас је духовно препородио, с правом се може тужити на нас“. Због чега? Због тога што је временом ослабила духовност и моралност међу Србима, што су се неки Срби у невољи одрекли своје вере и временом чак постали душмани сопственог народа, а други у миру одрекли сваке вере и „лако поклонили идолима европским“.
Својим животом Св. Сава је свима нама осветлио пут којим треба да идемо. Уместо да расипамо снаге на сувишне и неважне бриге, које нас заправо одводе од нашег истинског назначења и заводе на странпутице, ваљало би, попут Св. Саве бринути следеће четири бриге, и то овим редом: за спасење своје душе, за спасење своје породице, за спасење свог народа, за спасење свих православних народа и читавог човечанства. Као што с правом истиче Св. Николај Српски, редослед наведених брига је природан и логичан. Уколико обратимо пажњу на живот нашег највећег светитеља и просветитеља, уочићемо да се све ове бриге током човековог живота постепено „развијају у концентричним круговима. А у центру је Христос Спаситељ. Јер без Христа Спаситеља нико не може ни говорити о спасењу, било свом било чијем. Нити пак неко може без штете прескочити један круг бриге па прећи на други“. За разлику од већине људи који се брину тек за понеку од ових брига, Св. Сава је у старости на својим плећима „носио једновремено све четири бриге“, и тиме нам пружио образац истинског живљења. Стога уместо да лутамо беспућем западног просветитељства, на нама је да следимо духовну светлост нашег највећег просветитеља.
Да ипак не би било неспоразума, да нас не би неправедно оптуживали за мрачњаштво и регресију, ваља истаћи да натприродна, духовна светлост није непријатељски усмерена према научном духу, односно према природном светлу људског разума. Напротив, као што сведочи пракса средњовековог просветитељства, наука и техника су итекако неговани у манастирима. Штавише, тада су управо манастири били жаришта просвете. У тим духовним центрима се развијало проналазаштво, у њима су се успешно обављале чак и веома сложене медицинске операције. Да светосавско просветитељство није против науке показује и Пупинов пример. Овај наш велики научник, сећајући се свог детињства, тврди да су му, захваљујући подршци Св. Саве, омогућени предуслови за будућу научну каријеру.
Петар Д. Шеровић: Историја и традиција о Св. Сави у Боки которској
Опредељивање за просветитељство Св. Саве, дакле, не значи одбацивање науке и залагање за ирационалистички приступ стварности, већ само поштовање хијерархијског поретка. Будући да је људски разум деформисан првородним грехом, његова природна светлост није у стању да расветли тајну постојања и пружи нам одговор на фундаментална животна питања. Самим тим што је надумна сфера изнад умне сфере, а натприродна светлост супериорна у односу на природну, темељ просвете мора бити духовност а не пуко научно знање. Ипак, то не значи ниподаштавање, а поготово не одбацивање разума, већ само оспоравање његове претензије да просуђује оно за шта није способан. Наиме, уколико желимо сигуран и поуздан темељ за морално, научно и културно здање једног народа, темељ мора бити, као што је то добро знао Св. Сава, духован а не интелектуалан. Уколико бисмо пошли од погрешне антропоцентристичке поставке да је природно светло људског разума довољно за наш живот, уколико бисмо постали слепи за натприродну благодатну светлост, лишили бисмо се не само духовне већ и у великој мери и моралне димензије нашег постојања.
Као што је на то увек изнова подсећао Св. Јустин Ћелијски, пред свима нама је избор да ли ћемо се определити за светосавско или модерно просветитељство, за Богочовека или човека, за теохуманизам или хуманизам, за Христа или против њега. Свети Сава нам је као истински просветитељ показао и осветлио спасоносни, христоносни пут. Упркос тами који се све више шири, упркос прелешћујуће светлости модерног просветитељства, бројним замкама која нас маме на странпутице, постојана нетварна божанска светлост довољно је јака и поздана за све оне у чијој души још увек није згасла макар искра унутрашње светлости. Будући да духовни оријентири постоје, од нас зависи хоћемо ли следити пут који нам је утро Св. Сава, хоћемо ли, следећи светосавско просветитељство, изнутра постајати светлији, или ћемо се препустити инерцији модерне просвећености и неприметно утопити у тами.
Рад је објављен у „Црквене студије 16/1„, 2019. Ниш
Извор: Живот Цркве
