Журнал.ме од наставља фељтонско објављивање студије „Процеси развоја етничког самосазнања у Србији и Босни у XII–XIV вијеку“, једног од најзначајнијих радова совјетског историчара Евгенија Павловича Наумова (1932–1990), дугогодишњег сарадника Института за славистику Академије наука СССР-а у Москви. Наумов је био међу најугледнијим истраживачима средњовјековне историје Јужних Словена, а његови радови о Србији, Босни, етничким процесима и друштвеном развоју Балкана и данас представљају неизоставну литературу у научним расправама. Студија коју доносимо, први пут објављена 1989. године, представља покушај да се на основу средњовјековних извора реконструишу облици етничког самосазнања становништва Србије и Босне у раздобљу од XII до XIV вијека. Без обзира на протек времена и каснији развој историографије, ријеч је о дјелу које и даље заслужује пажљиво читање, како због богатства анализиране изворне грађе, тако и због методолошких питања која остају актуелна и у савременим научним расправама.
Управо стога, образовање јединствене српске државе, која је крајем XII – почетком XIII вијека под окриљем Стефана Немање и првих Немањића обухватила Рашку, Дукљу (Зету), Захумље, Требиње и друге области, као и истовремено учвршћивање самосталне босанске државе (за вријеме бана Кулина, 1180-1204), уз постепено сузбијање сепаратизма локалне властеле и кнежева, налазе се у непосредној вези са дубоким промјенама у етносоцијалној структури ових простора (1, стр. 212-215; 3, стр. 46 и даље; 5, стр. 177 и даље).
Овај период представља једну од преломних етапа у политичком и социјално-економском развоју Србије и Босне, истовремено означавајући почетак нове историјске фазе обиљежене значајним помацима у међусобном односу различитих нивоа етничког самосазнања. Ријеч је о преласку од ранофеудалних етничких заједница ка народностима развијеног феудализма. На темељу јединствене (мада и даље у извјесној мјери растресите) старосрпске народности постепено се обликују двије феудалне заједнице, које се учвршћују у оквирима двију држава – Србије Немањића и Босне.
Фељтон: „Процеси развоја етничког самосазнања у Србији и Босни у XII–XIV вијеку“ (Први дио)
Обликовање српске феудалне народности, судећи по подацима сачуваних извора с краја XII и из прве половине XIII вијека – прије свега аката државне канцеларије и житија Немање и његових потомака – одвијало се под снажним утицајем идеологије династије Немањића, уско повезане са догматским и институционалним оквирима православне аутокефалне цркве у Србији (5, стр. 188 и даље; 8, стр. 505). Усмјерена политика Стефана Немање и његових синова – Стефана Првовјенчаног и првог српског архиепископа Саве – ка уједињењу српских земаља и превазилажењу раздробљености кнежевина и удеоних области јасно се огледа како у званичној титулатури владара нове српске државе, тако и у раним наративним представама о борбама и насљеђу Немањића, насталим већ почетком XIII вијека.
Стога није случајно што се у наративним и актовним изворима из првих деценија постојања немањићке државе са посебном досљедношћу наглашава чињеница да су управо Немања и његов син Стефан објединитељи свих српских земаља, те да им по праву припада пуна власт над тим простором. Ово наглашавање државног јединства српских земаља и легитимитета нових владара испољавало се у различитим формама, али је у свима њима уочљива иста тежња: да се у свијести поданика династије Немањића учврсти представа о српској заједници као јединственој политичкој и етничкој цјелини, утемељеној на идеји неупитног државног јединства.
Потреба за оваквим наглашавањем јединства српских области и самодржавне власти Немањића, како се може уочити, морала је наћи одраз и у сфери етничке терминологије. У том смислу је показатељно да се у изворима с краја XII и из прве половине XIII вијека сам назив народа – „Срби“ – јавља релативно ријетко, те да је често замјењен описним и недовољно прецизним изразима црквеног и општекњижевног карактера.
У извјесној мјери, овакво стање може се објаснити специфичностима саме изворне грађе, као и чињеницом да у појединим случајевима није постојала потреба да се наглашавају разлике унутар становништва које је било у великој мјери језички и обичајно сродно, нарочито у односу према другим етничким групама. Ипак, не може се искључити ни претпоставка да је, услед етничке разноликости становништва српске државе (Срби, романски Далматинци, Власи, Албанци и др.), средњовјековним српским писцима било прикладније да говоре у општијим категоријама – о „стаду отачаства Немањина“, „људима својим“ или „стаду самога Немање“ – избјегавајући јасно етничко разграничење и директно супротстављање једног народа другом (29, стр. 171; 31, стр. 31, 57)
Као и у наративним изворима, ова уочљива неодређеност у терминологији за означавање становништва под влашћу Немањића присутна је и у српским повељама, и то чак и у оним случајевима када је било потребно јасно разликовати сопствене поданике од странаца или издвојити поједине категорије становништва унутар саме државе. Тако се, на примјер, у уговору Стефана I са Дубровником (око 1214-1217) под називом „Србин“ подразумијева припадник словенског становништва немањићке државе, у супротности према романском далматинском елементу (односно Дубровчанима), који се означавају као „Власи“ (30, стр. 16-17). Међутим, када је ријеч о унутрашњој диференцијацији становништва Србије, у актима тога доба чешће се помињу „Власи“ (под чиме се, у конкретном контексту, подразумијевају сточарске заједнице романског поријекла), док се остало становништво означава веома општим терминима, као што су „земски људи“ или „манастирски људи“ (у случају даровница манастирима) (30, стр. 14, 21, 22).
С обзиром на то да термин „Власи“ у српским изворима овог раздобља заузима посебно мјесто – како у односу на романске Далматинце (првенствено становнике приморских градова), тако и у односу на шире распрострањене сточарске групе у унутрашњости Рашке – неопходно је посебно размотрити питање њихове етничке припадности. Ово питање је од значаја утолико више што је уско повезано са процесом формирања српског народносног самосазнања. При томе треба имати у виду да је у историографији и даље присутна извјесна недореченост у погледу степена славенизације (односно србизације) ових група, као и у погледу значаја српско-влашких контаката и међусобних утицаја у процесу консолидације српске феудалне народности.
Насупрот ранијој тези о потпуној славенизацији српских Влаха (која се, у сваком случају, смјештала у раније раздобље, најкасније до XIII вијека), а коју је заступао С. Новаковић, у савременој југословенској историографији износе се и другачија гледишта. Говорећи о етничком обличју ове категорије становништва, С. Ћирковић истиче: „Иако су Власи прихватили језик и имена свога словенског окружења, иако су (додуше прилично површно) били обухваћени организацијом владајуће цркве, они се нису поистовјећивали са својим окружењем као припадници исте друштвене и етничке заједнице“ (32, стр. 66), односно српске народности.
Према нашем мишљењу, конкретна анализа влашких антропонима и других података садржаних у повељама с краја XII-XIII вијека у цјелини потврђује овакав закључак и омогућава да се прецизније сагледају процеси формирања и развоја свијести о етносоцијалној припадности становништва немањићке државе, као и промјене у међусобном односу различитих нивоа етничког самосазнања (12; 13; 15).
Нема сумње да су, упркос постепеном јачању процеса политичког уједињавања и културне консолидације, у оквирима српске државе опстајале разлике како унутар словенског становништва (односно српске заједнице), тако и између словенског и несловенског становништва. Управо су Власи – за разлику од романских Далматинаца и Албанаца – по свему судећи представљали најхетерогенију компоненту, будући да су у њихов састав улазиле различите групе, укључујући и оне које су биле у различитом степену славенизације (или су задржавале елементе грчког утицаја из византијског окружења), као и оне које су се постепено укључивале у словенски културни и друштвени оквир под утицајем словенске средине или далматинског елемента, а можда, у извјесној мјери, и Албанаца
Сачувани извори омогућавају да се стекне релативно потпуна представа о карактеру српско-влашких односа. Они посредно указују и на дубље процесе консолидације српске народности, односно на постепено усклађивање и прожимање различитих компоненти словенског и несловенског становништва унутар српске државе, које је услиједило након укидања самосталних кнежевина и слабљења регионалних подјела. Како показују повеље XIII вијека, многи Власи већ тада носе словенска (српска) лична имена, а у појединим случајевима биљеже се и словенска очинска имена, што указује на постепени прелаз дијела овог становништва у двојезичност и њихово укључивање у оквире српске народности.
Наставиће се…
