Дошло неко такво вријеме да ми аболиција Света Маровића више није страна.
Пише: Александар Живкоиић
Чуш, ђа’ола, да аболирамо Света?
Што, чоче, могао би Милу помоћ’ око мемоара. Писмен је.
И тако у круг расправљамо у Граду.Театру. Зналцима локалним упадам у ријеч, сјећајући се како нам је покојни глумац Пера Краљ описивао Маровићеву предреферендумску кампању у Грбљу: „Знам ја, Љубо, да си ти за заједничку државу, али учини мени, па гласај за независност.“
Ни сада не знам откуд би друго знао Пера Краљ ту кажу него из Града – Театра. Све се тамо закувало, лијепо је Киро Радовић „река’ овијем младијем“ да им не ваља работа.
И сада сви славе четрдесет година Града – Театра, само је Свето „тужним изгнаником“.
Године су почињале јануаром, Свето је ту на култној фотографији у средини, без машне. Смишља еколошку државу. Држао се средине до 1997. године, када је преломио за Мила. Напредовало је Светозарево на мору, у коме је остајало све мање простора за Град – Теаатар. Истовремено ишчезавао је сваки смисао из Устава Црне Горе, који је постао средство намијењено искључиво власти Господара. Да ли је имао масла око Светозарева на мору, он и породца, не знам. Ако и јесте, неко мора и то да ради.
Око дерогације Устава имао је доста масла, он мајстор дијалектике политиканства, ухватио се идентитетских питања, с ким било, па и са веселим Медојевићем, тако су то „добро оправили“ да се од „идентитеских питања“ ни дан данас не може живјети. А и у смрти те могу преиначити, шта тебе, но и ђеда и све тамо до старе Зете.
Киван сам на Маровића – потцјенио је моју, а прецјенио сопствену памет.
Но, зар је заиста заслужио да заврши „тужним изгнаником“, па макар не био срца Обилића?
Онај, што никада ништа није прочитао, „пише“ мемоаре, а овај као авет шета по Биограду.
Лијепо је река’ Киро Радовић.
А Град-Театар наставља програм.
