Пише: Наташа Анђелковић
Рано је остала сироче, први супруг је тукао, а она је засмејавала људе од „Вардара па до Триглава“ и била једна од најпознатијих српских и југословенских глумица између два рата, много пре телевизије и интернета.
За време немачке окупације у Другом светском рату играла је у позоришту и учествовала у радио емисијама, због чега је комунисти, одмах по доласку на власт 1945, хапсе и осуђују на казну осмогодишњег губитка националне части због наводне сарадње са окупатором и домаћим издајницима.
Тек шест деценија касније, рехабилитована је 3. марта 2009. одлуком Окружног суда у Београду, 62 године после смрти.
Њена прича је „најдирљивија и најстрашнија“, готово значајнија него цела каријера, сматра глумица Светлана Бојковић.
„То је парадигма како један режим може да уништи слободу, понизи човека и да му уради то што је урадио Жанки Стокић.
„Није она једина, али с обзиром да је била баш омиљена и вољена код народа, онда је најистакнутији пример“, каже Бојковић за ББЦ на српском.
Окружни суд констатовао је да је Стокић на почетку Другог светског рата била чланица Народног позоришта у Београду и да није била политички активна, те да је осуђена из политичких и идеолошких разлога.
Ипак, српско друштво се није одужило Жанки Стокић, додаје Бојковић.
„Односно, да кажем јесмо, али са тако великим закашњењем да она више ништа нема од тога.“
Последњих деценија играју се представе о њеном животу, установљена је глумачка награда са именом Жанка Стокић и јавност се полако поново упознаје са уметницом.
Бојковић је у више наврата играла Жанку Стокић, најпре у представи „O tempora, o mores – о времена, о обичаји“ аутора и редитеља Братислава Петковића, затим у играно-документарној емисији РТС-а и Александра Гаталице „Ни крива, ни невина“.
Објављена је и романсирана биографија Жанке Стокић „Позив на бис“ Гордане Влајић.
Ова књига за децу издавача „Пчелица“, настајала је у време пандемије, па је списатељица, каже, имала времена да зарони у живот диве, иако су многа документа о њој уништена у време док је „била државни непријатељ“.
„Нема много података, али сваки детаљ говори о апсолутној љубави публике према Жанки.
„Не чуди што је она одабрана за жртву новог режима, не би ли уплашила слободне уметнике да виде да нико није недодирљив“ каже Влајић за ББЦ.
Животни пут диве
Стасавала је у бурно време на прелазу векова.
Живана Жанка Стокић рођена је 23. јануара 1887. у Великом Градишту.
Остала је без оца кад је имала пет година, а мајка јој се касније преудала за сеоског свештеника Александра Николајевића, из села Раброва код Пожаревца.
У Раброву Жанка завршава основну школу која је имала четири разреда и већ тада почиње да глуми.
Рано је остала сироче. Мајка јој умире са 28 година и бригу о њој преузима ујак из Зајечара који је удаје за локалног занатлију, много старијег од ње.
У Зајечару упознаје путујућу глумачку трупу, где се најпре запошљава као праља.
Муж јој је то бранио и физички је малтретирао.
Три пута је бежала од њега, све док је није у заштиту узео глумац Аца Гавриловић, њен будући партнер.
На сцену је премијерно изашла са 15 година, 1902. у Књажевцу, у улози Терезе у представи „Брачна ноћ“.
Заједно са групом, они ће путовати и играти по различитим градовима на Балкану, а играће и у Осијеку и тамошњем Хрватском народном казалишту.
Ту је 1908. одиграла прву драмску улогу у комаду „Нада“, а затим су уследиле и друге значајне роле.
За време гостовања Осијечке позоришне трупе у Београду 1911, запазио је Милан Грол тадашњи управник Народног позоришта у Београду и понудио јој је посао, наводи се у биографији.
Понуду није одбила.
Каријера младе Жанке Стокић је у успону.
У Народном позоришту играће у десетинама представа.
Играла је драмски, а посебно репертоар карактерних и комичних улога по којима је постала популарна и цењена као највећа српска глумица између два рата, наводи се на сајту Музеја позоришне уметности.
Најзначајније улоге је остварила у драмама Бранислава Нушића „Ожалошћена породица“, „Пут око света“, „Власт“, као и чувена „Госпођа министарка“.
Нушић је за њу писао улогу министарке у „Госпођи министарки“, каже Светлана Бојковић.
„Нушић се, као позоришни зналац и писац позоришних комада, итекако разумео у позориште и глуму, а он је у њој препознао таленат.
„Она је министарку играла, они су били и пријатељи, и та представа је мислим доживела 100 извођења, што је за оно време било јако ретко“, додаје глумица.
Врхунац каријере између два рата
Одбор за прославу 25 година уметничког рада Жанки Стокић је од прилога њених обожавалаца купио кућу на Топчидерском брду.
Добитница је Ордена Светог Саве петог и четвртог реда.
Док је изучавала њен живот, Гордану Влајић је посебно одушевљавала Жанкина популарност, што поткрепљују различити извори.
„У време без телевизије, без медија, она је само захваљујући гостовању и оно што данас зовемо од уха до уха, уживала величанствену славу.
„Током турнеје по ондашњој Југославији дочекивали су је у колонама, поздрављали, обасипали цвећем, а магија коју је одашиљала у позоришним салама од Вардара до Триглава заиста ме потпуно фасцинирала“, каже списатељица.
Као пример наводи анегдоту када је у возу, током турнеје 1930-их, Стокић изгубила несесер са шминком који је пронашао неко од железничара.
Схвативши коме би несесер могао да припада, дали су све од себе да је сачека и пре него што је воз стигао на одредиште.
„Ти неки велики људи праве чуда и за живота и после живота“, додаје она.
Тридесетих година нова сенка пада на живот Жанке Стокић.
Лекари су јој рекли да је велики умор који осећа последица неизлечивог дијабетеса.
„Могли су ме звати слатка мала или слатка Жанка“, шалила се глумица на рачун сопствене шећерне болести коју су само ампуле инсулина могле да бар мало држе под контролом.
Оно у чему је дотад уживала – пиће и будне ноћи у Скадарлији – требало је да заборави, на шта она није пристала, наводи се у филму „Ни крива ни невина“.
Не само да је наставила да „пева гласно и пије страсно“, опробала се и у коцкању.
Тело јој је ослабило, изгубила је на тежини, али је њена животна драма добила нови заплет.
Пред Други светски рат заљубила се у младог Јеврејина Мориса Пијаду.
Везу су започели 1940, а већ 1941. Немци Мориса Пијаду и читаву његову породицу интернирају најпре у Београду да рашчишћавају рушевине, а затим га одводе у логор смрти.
Упркос тмурним временима и животним изазовима, Жанка Стокић је „зрачила“, напомиње Влајић.
„Њој је позориште било бекство.
„Она је тугу преточила у бескрајну креативност“, каже ауторка биографије.
Живот у Београду у време окупације
Немачка окупација Србије трајала је од 1941. до 1944. године, а за то време непосредну власт вршила је марионетска влада Милана Недића.
Непосредно после бомбардовања 6. априла 1941. и кратког Априлског рата Немачке и Краљевине Југославије који је завршен поразом, нове нацистичке власти тежиле су да живот доведе у нормалу, каже историчарка Наташа Милићевић.
„Желели су да успоставе нову нормалност, јер и после окупације свакодневни живот захтева да се настави, мада добије друге облике“, каже сарадница Института за новију историју Србије.
Та нова нормалност огледала се у томе да је постојао полицијски час, људи нису могли да се крећу кад и како желе, путовања су била ограничена.
Тешко је било набавити храну, држава је била недовољно припремљена, јер је све почело у пролеће 1941. па ни сетва није спроведена до краја.
Истовремено, оснивају се логори, попут оног на Бањици у ком су смештени Јевреји, Роми, као и припадници покрета отпора.
Кроз логор је, према званичним проценама на основу сачуваних књига, прошло близу 24.000 људи, највише Срба, док је убијено око 4.200 затвореника.
Јевреји су одвођени и у логор у Топовским шупама на Аутокоманди, а касније на Сајмиште или у Немачку.
Ипак, већина људи покушавала је да задржи посао, како би зарадили за живот.
„У те дане не радити значило је за појединце велики проблем, јер су сматрани беспосличарима, а власти су јуриле беспосличаре.
„То је ствар идеологије, сви морају да раде, посебно ако су у најбољим годинама, многе шаљу на принудне радове“, каже Милићевић.
Меша Селимовић: Седам мање познатих детаља из биографије славног писца
У тој нормалности, диригована духовност је имала важну улогу, али као део пропаганде окупатора и колаборационистичких власти, додаје.
Када се чита тадашња штампа, каже, стиче се утисак о просперитетном времену, где долазе немачке инвестиције, игра се фудбал, али то су само делићи ратног мозаика, којим је требало створити „Нову Европу“.
„Позориште је у функцији немачке политике, прегледају се планови, репертоари, они одређују ко може да ради од глумаца“, наводи историчарка.
Једна од таквих била је и Стокић, која је учествовала у представама и слушаним радио скечевима.
„Она је и пре рата била велика глумица која је само у току рата наставила да ради оно што су и други радили“, напомиње историчарка.
Стокић је играла на позоришним сценама „Весељаци“ и „Централа за хумор“, као и у емисији „Шарено поподне“ Радио Београда, што су касније комунисти осудили наводећи да је на тај начин културно и уметнички сарађивала са окупатором и домаћим издајницима.
Иначе, Немци су од доласка користили таласе Радио Београда, који су звали „радио европског војника“, како би војницима читали вести с фронта, а касније су увели и српске емисије.
Колико им је то било важно, показује и наредба одмах по доласку да сви који имају радио апарате донесу на баждарење како би могли да слушају само одређене станице.
Чувена песма „Лили Марлен“ постала је популарна међу немачким војницима, захваљујући Радио Београду.
Српским прича 84 одсто људи, атеиста у Србији око један одсто
„По правилу, од 14 до 16 часова на радију је читан извештај немачке Врховне команде и вести за немачку војску.
„А одмах затим, од 16 до 18 ишло је ‘Весело српско поподне’ или ‘Шарено поподне’ чија је главна звезда била Жанка Стокић. Наравно, уз десетине других глумаца и певача“, наводи се у тексту историчарке Оливере Милошевић.
Она је за сајт Пешчаник 2009. у тексту „Колаборација: текст без контекста“ истакла да морбидно време, какав је рат, не може да се посматра као нормално стање у коме је „свако радио свој посао“.
„Ништа не мора да значи ни то што док се тела клате са бандера, чују крици из оближњих логора, а јаме пуне невиним људима, глумци забављају егзекуторе“, истакла је Милошевић.
Историчарка је то писала када је Окружни суд, доносећи одлуку о рехабилитацији, констатовао је да је Жанка Стокић на почетку Другог светског рата била чланица Народног позоришта у Београду и да није била политички активна, те да је осуђена из политичких и идеолошких разлога.
Рехабилитација
Како Жанка није имала потомака ни блиских рођака, поступак рехабилитације покренула је Лига за заштиту приватне својине и људских права.
Када је 1995. ова невладина организација основана, главни циљ јој је био реституција – повраћај имовине одузете током национализације и конфискације у време комуниста.
Међутим, пошто деценију касније 2006. закон о реституцији још није био донет у Србији, а јесте Закон о рехабилитацији, они су се посветили тим процесима, па су тако поднели и захтев да се рехабилитује Жанка Стокић.
Њихову иницијативу брзо је прихватило Народно позориште у Београду.
„Хтели смо да помогнемо да што више људи, који су неправедно осуђени на тим монтираним процесима из идеолошких разлога, покрене поступак и буду рехабилитовани.
„Покренули смо и један јавни процес, како би то био подстицај за остале, а хтели смо да то буде позната личност, а чиста, у смислу да нема шта да јој се нађе и тако смо смо одабрали Жанку Стокић“, каже Пожаревљанин Драган Илић из Лиге за заштиту приватне својине и људских права.
Додаје да је „она оставила печат и у Пожаревцу и у целој Србији“, а није могло да јој се замери било какво учешће у борбама.
„Осуђена је за колаборацију која уопште није конкретизована, једино што су могли да извуку јесте да је она глумила у представама док је трајала окупација.
Србија и књижевност: Како је виски спојио Борислава Пекића, Винстона Черчила и ББЦ
„То је као да кажете пекару ‘пекао си хлеб док је трајала окупација’, а то је његов позив, није никаква сарадња“, додаје Илић.
Према наводима суда, Жанка Стокић је током поступка сведочила да је добровољно ступила у „Весељаке“ и „Централу за хумор“ јер јој био потребан новац за лечење, док је на радију радила под принудом главног немачког радио-аранжера.
„Тражили смо да се испита цео поступак њене осуде, јер смо знали да има мањкавости и били смо сигурни да није вођен у складу са законом.
„Она се бранила сама и то врло аргументовано, чак је помагала антифашистичке покрете и то је доказала, иако није било предмет самог процеса“, описује Илић како је изгледало јавно суђење глумици.
Глумица се тада поново нашла на сцени, али су улоге биле другачије подељене.
Била је изведена на партијски суд комунистичких власти, док су четворица осталих глумаца који су с њом ухапшени, стрељани.
Судило се само највећој диви.
„Суђење је било неправично, са унапред договореним исходом.
„Тај судски процес у коме је осуђена на губитак части потпуно је поништен и све последице које је имао, практично су поништене“, описује Илић поступак рехабилитације.
Жао му је, додаје, што су бројни поступци рехабилитације који су скинули „љагу са имена“ часних појединаца, остали у сенци спорних покушаја рехабилитације попут случаја Милана Недића, српског премијера у време окупације.
То је „одвратна прича, кад је реч о власти“, каже Светлана Бојковић, јер су је упркос болести лишили свих права и части.
Није примала никакве приходе, многи су је избегавали, преживљавала је захваљујући обожаваоцима и пријатељима, додаје.
Председништво тадашње Народне Скупштине је одбило молбе за помиловање Жанке Стокић.
„Гушење слободе, уметничке слободе, то је оно што је најтрагичније“, каже глумица, додајући да је важно да се тога сећамо „увек, увек и увек“.
„Ствари се кроз историју понављају, човек нажалост ништа не научи, према томе свако понављање је могуће, па и ово“, закључује Бојковић.
Две године је живела обесправљена, да би 1947. захваљујући пријатељима и колегама, а на молбу Миливоја Живановића и Бојана Ступице, Жанки Стокић било допуштено да игра у новоотвореном Југословенском драмском позоришту,
Три дана касније, 21. јула 1947. преминула је.
„Срце јој је препукло, кажу, од среће“, напомиње Влајић.
Ковчег је до Топчидерског гробља вожен воловским колима, украшен цвећем и испратиле су је стотине људи.
Ипак, и мртва је била у немилости.
По неким сведочењима, током комеморације у Народном позоришту један од колега је поцепао умрлицу.
Награда, улица, филмови, представе
Светлана Бојковић је својевремено и добила награду „Жанка Стокић“.
„Много ми је значила, јер је управо она симбол глумице, српске глумице“, каже великанка српског глумишта.
Награда „Жанка Стокић“ или Велика Жанка додељује се, на иницијативу Мире Ступице, од 2003. године најистакнутијим глумицама српског позоришта.
Досадашње добитнице и Милена Дравић, Радмила Живковић, Ђурђија Цветић, Ружица Сокић, Јелисавета Саблић, Гордана Ђурђевић Димић, Дара Џокић, Мирјана Карановић, Љиљана Благојевић, Љиљана Стјепановић, Мира Бањац, Анита Манчић, Јасна Ђуричић, Олга Одановић и Наташа Нинковић.
Једна улица у београдском насељу Сењак носи њено име.
Ипак, списатељица Влајић сматра да се српско друштво, поред филмова, представа, изложби о животу Жанке Стокић и даље није довољно одужило великој уметници, јер младе генерације не знају довољно о њој.
Предлаже да јој се подигне споменик, налик на онај у Стокхолму испред Краљевског народног позоришта – скулптуру у природној величини њиховој најпознатијој глумици.
Како каже, Маргарета Крок била је „њихова Жанка Стокић“, која је волела да ту стоји кад пуши и тако је приказана – уза зид позоришта.
Скулптура је урађена од бронзе, а унутра су грејачи, тако да увек има температуру људског тела на коју се огреју пролазници и туристи у овој хладној земљи.
„Мени је то толико дирљиво и лепо да се направи да се неко и даље греје о културу и уметност, о такве неке велике уметнике.
„Мислим да је то најмање што Жанки дугујемо да је неко и сад додирне, види и сазна ко је“, закључује Влајић.
Извор: ВВС
