Пише: Вали Наср
Превод: Милош М. Милојевић
Техеран верује да би увлачење САД у сукоб могло да испослује повољнији договор од онога који Трамп сада нуди
САД су изгледа намериле да изведу велики војни напад на Иран. Последња рунда разговора између две земље била је прилика да Иран избегне рат али је Техеран Вашингтону мало шта понудио. То није зато што су ирански владари превише тврдоглави или ограничени пређашњим обрасцима размишљања. Пре ће да полажу мало у дипломатију и све више рат виде као неизбежност. Они сагледавају разговоре више као замку него као решење и изгледа да виде рат који се не да избећи као ослобађајући догађај, за разлику од спутавајућег слабог договора. Они су усредсређени на то како да га воде – и чак како да га преусмере у своју корист.
Ирански врховни вођа ајатолах Али Хамнеј гаји дубоко неповерење према америчком председнику. Управо се Доналд Трамп повукао из нуклеарног договора постигнутог 2015. године и наметнуо казнене санкције, изазивајући валутну кризу коју Техеран оптужује за унутрашње нереде; онда је, прошлог лета, дао зелено светло Израелу да нападне Иран усред текућих преговора о нуклеарном питању, а затим је бомбардовао ирански нуклеарни програм.
Када су демонстранти изашли на улице у децембру и јануару, Трамп их је охрабривао да збаце исламску републику и обећавао је америчку војну помоћ како би остварили тај циљ. Иранска влада се брутално обрачунала са демонстрантима како би избегла смену режима. Након обрачуна, САД су захтевале нови нуклеарни споразум. Лидери у Техерану стога нису уверени да је Трамп озбиљан око договора и страхују да и даље настоји да их збаци.
Афшон Остовар: Како је иранско-израелски рат иступио из сенке
Лакмус тест за Техеран јесте да разговори и било какав потоњи договор морају осигурати да Иран неће бити нападнут; да ће се САД држати договора и уклонити уведене санкције, и да неће инсистирати да Иран одустане од обогаћивања уранијама у цивилне сврхе. Ипак ниједан од ових компромиса изгледа да није понуђен у последње две рунде разговора. Уместо тога, САД захтевају да Иран преда не само свој нуклеарни програм већ и своје ракете као и регионалне милитантне испоставе.
Саглашавање са овим захтевима учинило би промену режима вероватнијом. Укратко, САД настоје да у потпуности разоружају Иран а да не промене неповољне прилике са којима се држава суочава: жестоки економски притисак и сталну претњу ратом. Иранска влада страхује да је суочена или са брзим сломом или са спорим одумирањем – што је била судбина Садамовог Ирака након Заливског рата.
Циљ иранске дипломатије стога није само да избегне рат него и да промене ове околности. Све је снажнији консензус у Техерану да Иран ништа не може да испослује за преговарачким столом. Уместо тога мораће да прихвати рат, припреми се да се са њиме носи уз наду да ће сукоб на крају можда довести до промена које очекује – исцрпљивања САД до оне тачке после које више неће настојати да изводе нападе у будућности и након које ће се сагласити са повољнијим нуклеарним договором.
Устанак који је захватио земљу и његово насилно гушење који је довео до дубоког јаза између исламске републике и њеног бесног грађанства – је исто тако део режимске рачунице. САД очекују да народ поново устане и збаци своје вођство. Иранске вође надају се обратном: да ће рат распалити патриотски пламен и да ће национализам однети превагу.
Опклада на рат је опасна и ирански владари можда опасно погрешно процењују ситуацију. Али режим који је сатеран у ћошак је најсклонији ризичним потезима. Са техеранске тачке гледишта прошлогодишњи Дванаестодневни рат није био пораз; успели су да приволе надмоћне војске на примирје а да ове нису у потпуности успеле да остваре своје ратне циљеве. Упркос почетном шоку, Иран је био кадар да претрпи разарајуће израелске ударце и да онда узврати. На крају, САД су биле те које су затражиле примирје. Иранска Револуционарна гарда није била склона да се у том тренутку рат оконча зато што су осећали како би Техеран на крају могао да има користи уколико се сукоб одужи и уколико се израелска одбрана исцрпи, што би знатно повећало тамошње жртве.
Џек Расмус: Како Америка иде у рат – Ирак, Украјина и сада Иран
Овога пута Иран се припрема за дуготрајни рат – одужити сукоб и повисити његову цену како би последице претрпели амерички савезници и амерички интереси широм региона. Али чак и уколико САД покрену масивне ударе и успеју да наруше иранску способност за узвратне нападе против америчких снага или Израела, Техеран и даље може бити у прилици да употреби своје регионалне испоставе и да напада нафтна постројења и руте снабдевања енергентима. Може чак и да одлучи да лансира већину свог арсенала против САД и њихових савезника пре него што САД буду кадре да тај арсенал униште, што би водило брзој ескалацији сукоба.
Техеран можда рачуна да што дуже рат потраје и што улози постану виши, да ће САД вероватније трагати за начином како га окончају. Преговори тада могу да донесу другачије – и пожељније – исходе по Иран него што је то сада случај. Много на Западу сагледаваће овакво расуђивање као катастрофални промашај који ће се завршити разарањем Ирана и падом исламске републике. Али било би неопрезно, без обзира колико га погрешним сматрају, да га занемаре.
Аутор је предавач на Универзитету Џон Хопкинс и аутор књиге ‘Iran’s Grand Strategy: A Political History’
Извор: Financial Times
