Piše: Boško Jakšić
Rat protiv Irana je do sada najveći Trampov spoljnopolitički promašaj. Potcenio je snagu Islamske Republike. Narušio je savezništvo sa zemljama Zaliva, koje su kroz gorku lekciju utvrdile da Amerika ne može da im garantuje bezbednost. Pokvareni su odnosi sa Izraelom. Svet je zbog intervencije plaćao dramatično višu cenu nafte. Mnogi iranski zahtevi su iznenađujuć lako uvaženi, što potvrđuje da se Trampu žurilo da što pre izađe iz rata u koji uopšte i nije trebalo da uđe.
Američki i iranski pregovarači našli su se pod teškom senkom izraelskih operacija na jugu Libana, ali su posle početne razmene salvi međusobnih pretnji uspeli da ostvare “značajan napredak” u razgovorima koji bi tokom dva meseca trebalo da vode trajnom rešenju njihovog decenijskog konflikta. Vašington i Teheran spotakli su se oko Libana, a izraelski premijer Benjamin Netanjahu je, barem nakratko, svojom militantnošću “ukrao” šou Donaldu Trampu i sprečio da se u švajcarskom planinskom odmaralištu Burgenštok kod Lucerna razgovara o iranskom nuklearnom programu i sudbini stokova obogaćenog uranijuma – nominalnih povoda napada na Iran.
Iako start pregovora nije delovao obećavajuće, libanska prepreka ubrzo je preskočena. Razgovori su postavili “veoma dobre temelje za uspešan finalni dogovor i završetak rata”, izjavio je lider američkog pregovaračkog tima, potpredsednik DŽ. D. Vens. Šef iranske diplomatije Abas Aragdži, koji je u pregovorima učestvovao uz predsednika Parlamenta Mohameda Bager Kalibafa, potvrdio je da je tokom intenzivnih razgovora koji su trajali do duboko u noć ostvaren “značajan progres”, posebno oko Libana.
Fajnenšel tajms: Kako se došlo do američko-iranskog dogovora?
Memorandum o razumevanju, koji su prošle nedelje odvojeno potpisali predsednici Donald Tramp i Mesud Pezeškijan, u prvoj od 14 tačaka predviđa prekid vatre na svim frontovima, uključujući Liban, gde je primirje između Hezbolaha i Izraela sklopljeno u aprilu, a posle eskalacije sukoba potvrđeno u petak.
Teheran je tvrdio da je kao odgovor na kršenje dogovora ponovo zatvorio moreuz Ormuz i blokirao flotu od oko 1800 tankera koji su ukotvljeni po zalivu. Na drugoj strani, Tramp obnavljanje plovidbe kroz tesnac kojim prolazi petina svetskog izvoza nafte i tečnog gasa slavi kao veliki uspeh, ali Ormuz ne bi ni bio zatvoren da nije bilo američko-izraelske agresije. Rešavaju se problemi koji nisu postojali pre tri meseca.
Tramp je zapretio da će obnoviti bombardovanja. Iran je uzvratio da je spreman na novu konfrontaciju. “Zar ne razmišljaju o tome da se danas ne bi nalazili u ovoj očajnoj situaciji da su njihove pretnje imale ikakav efekat?”, poručio je Kalibaf.
Očito ohrabren otmicom bivšeg predsednika Venecuele Nikolasa Madura, Tramp je zapretio da će kidnapovati iransku pregovarački tim ukoliko se tesnac odmah ne deblokira. “Ako ga zatvorite, vi nemate zemlju. Vi čak nećete moći da se vratite u svoju jebenu zemlju”, saopštio je Tramp u svom prepoznatljivom stilu.
Vodeći iranski pregovarači, Kalibaf i Aragdži, u znak protesta su napustili salu luksuznog hotela u vlasništvu Katara, gde su pregovarali sa Vensom i omiljenim Trampovim tandemom, Džaredom Kušnerom i Stivom Vitkofom. Posle prve runde vratili su se za Teheran, ali pregovori o nuklearnom programu i implementaciji Memoranduma nastavljeni su na nižem nivou, uz pomoć posrednika iz Pakistana i Katara.
“Diskusuje su održane u pozitivnoj i konstruktivnoj atmosferi i ostvarile su ohrabrujući napredak”, napisao je na mreži Iks pakistanki premijer Šehbaz Šarif.
HLADAN TUŠ ZA NETANJAHUA
Visok nivo pregovarača potvrđuje ambiciju Vašingtona i Teherana da se reši poblem izazvan tvrđenjima Zapada da Iran želi da proizvede atomsku bombu, što teokratska vlast istom upornošću godinama demantuje. Tramp je pokušao da odgovornost prebaci na Teheran, od koga očekuje da utiče na svoje libanske saveznike Hezbolah, ali je svoje pregovarače oprezno savetovao da “okrenu novi list” kako bi se izmenio odnos prema iranskom narodu. Vens je insistirao da i Izrael i Liban imaju pravo na sopstvenu bezbednost.
Razmena optužbi potvrđuje da je diplomatski proboj titanski zadatak, imajući u vidu da decenije američko-iranskih odnosa obeležava duboko nepoverenje još od vremena islamske revolucije 1979, talačke krize, američke podrške Sadamu Huseinu tokom rata 1980–1988 ili likvidacije iranskog generala Kasema Solejmanija 2020. Tramp je pobesneo kada je premijer Netanjahu u subotu, neposredno posle potpisivanja Memoranduma, minirao njegov mirovni napor naredbom da se izvrši nov napad na Liban, u kome je stradalo najmanje 67 ljudi. Iako je direktan akter agresije na Iran, Izrael nije bio uključen u pregovarački proces i nije bio upoznat sa konačnom verzijom Memoranduma, mada američki zvaničnici tvrde da je premijer bio konsultovan.
Netanjahu je pod pritiskom koalicionih partnera sa ekstremne desnice, opozicije i znatnog dela izraelske javnosti, dakle svih onih koji Iran i Hezbolah doživljavaju kao egzistencijalnu pretnju jevrejskog državi.
“Memorandum produžava život ubilačkom režimu u Teheranu. Sporazum nas ne obavezuje”, kaže ministar za nacionalnu bezbednost Itamar Ben-Gvir. “Cenim napor potpredsednika (Vensa), ali sam više posvećen našim vojnicima i građanima. Ko god da odabere rat protiv Izraela, mora da snosi posledice. Moja pozicija je da ne možemo da tolerišemo jednu suzu izraelske majke, čak i ukoliko ima na hiljade suza libanskih majki”.
Ovo je “katastrofalna kapitulacija”, piše David Horovic, urednik u listu “Tajms of Izrael”.
“Bez SAD ne bi bilo Izraela. Bez mene ne bi bilo Izraela jer nijedan drugi predsednik nije bio spreman da učini ono što sam ja učinio”, uzvratio je Tramp, misleći na preseljenje američke ambasade iz Tel Aviva za Jerusalim ili priznavanje izraelskog suvereniteta nad okupiranim sirijskim Golanom. Američki predsednik se ozbiljno angažovao da deaktivira Netanjahuovu nagaznu minu i dijalog vrati na stari kolosek. Svog prijatelja Bibija nazvao je “jebeno ludim” stavljajući na ispit najbliže strateško savezništvo koje SAD i Izrael imaju u ovom vremenu.
“Da sam ja u kabinetu izraelske Vlade, ne bih napadao jedinog moćnog saveznika koji mi je preostao u čitavom svetu”, oštro je komentarisao i potpredsednik Vens, koji je u startu bio skeptičan prema vojnoj intervenciji.
Nastavak okupacije delova Libana, kao i Gaze, preti da produbi dosad neviđeni raskol između SAD i Izraela, ali nezapamćeno oštre Trampove kritike očito daju rezultate. U nedelju na libanskom frontu nije zabeležen nijedan incident, prvi put od 2. marta, kada je pokrenuta izraelska vojna operacija tokom koje je ubijeno više od 4.100 Libanaca, a milion ih je prisiljeno da napusti domove.
Netanjahu insistira da izraelske trupe nastave da pod okupacijom drže oko pet procenata teritorije južnog Libana kako bi zaštitile sever Izraela. Ministar odbrane Izrael Kac potvrdio je da neće biti povlačenja iz “zone bezbednosti”, dok lider Hezbolaha Naim Kasem uzvraća da će njegove snage nastaviti da se suprotstavljaju okupaciji.
Suočen sa perspektivom da Tramp preživi rat u koji je ušao bez izlazne strategije a onda na jesenjim izborima za Kongres plati cenu konfrontacije sa “najvećim prijateljem kog je Izrael ikada imao u Beloj kući”, Netanjahu je donekle reterirao. Izraelska vojska razmatra povlačenje sa delova okupirane teritorije, koja bi bila stavljena pod kontrolu regularne libanske armije.
SAD, Iran i Liban – uz upadljivo odsustvo Izraela – dogovorili su se o uspostavljanju “mehanizma” koji treba da obezbedi prekid vojnih operacija u Libanu. Iranski ministar Aragdži je to nazvao “prvim pravim testom”, ali je, uprkos incidentnom startu prvog dana, mogao da kaže da su razgovori u Švajcarskoj ostvarili “značajan napredak za okončanje libanskog rata”, prenose posrednici.
JASTREBOVI I CENA BENZINA
Otpora sporazumu ima i u Islamskoj Republici. Iranski vrhovni vođa Modžtaba Hamnei, koji se nije pojavio u javnosti od preuzimanja funkcije u martu, nakon ubistva njegovog oca, oglasio se pisanom izjavom da je dao saglasnost na Memorandum nakon uveravanja predsednika Pezeškijana da će nacionalni interesi ostati zaštićeni, iako lično nije delio isti stav. Ultrakonzervativci okupljeni oko Fronta Pajdar smatraju da se radi o predaji. Glavni pregovarači, Kalibaf i Aragdži, izdvojeni su kao mete militantnih krugova okupljenih oko Islamske revolucionarne garde, koji su protiv sporazuma i zastupaju tezu stalne konfrontacije sa SAD.
Tramp će imati poteškoća da obezbedi podršku Memorandumu i kod kuće, gde je ovaj rat veoma nepopularan. Demokrate glasno protestuju.
“Znao sam da će dogovor verovatno biti ponižavajući po SAD, ali nisam znao da će biti ovako ponižavajući”, izjavio je senator demokrata Kris Marfi. Čarls Šumer, lider demokratske manjine u Senatu, smatra da je dil “toliko loš da čak i republikanci koji se zgrče pre nego što kritikuju Trampa nemaju izbora osim da kažu koliko je sporazum loš”.
Republikanci takođe kritikuju. Memorandum je “najgora spoljnopolitička greška poslednjih decenija”, procenjuje senator Bil Kasidi. Tom Koton, predsedavajući senatskog odbora za bezbednost, zabrinut je što su “određeni aspekti sporazuma korak u pogrešnom pravcu”. Posebno ga brine to što se Iranu dopušta izvoz nafte, od koje će dobiti od četiri i po do šest milijardi dolara mesečno.
Plan da se ukinu američke sankcije Iranu mora da prođe kroz Kongres, pa Trampu predstoji još jedna borba. Šef Bele kuće računa da će u Teheranu preovladati umereni tonovi, da će obuzdati nepoćudnog Netanjahua i da će nezadovoljstvo američke javnosti brzo splasnuti padom cena benzina. Galon je posle nekoliko meseci prvi put ispod četiri dolara.
Bez obzira na repertoar Trampovih pretnji, koji je od početka marta propraćen proglašavanjem mira 39 puta, u Švajcarskoj je usaglašen nacrt sporazuma po kome SAD na 60 dana ukida Iranu sankcije i omogućava mu da izvozi dva miliona barela nafte dnevno, što je bio jedan od uslova Teherana da prihvati razgovore o nuklearnom programu. Olakšavaju se bankarske transakcije i transport – sve što je Tramp osujetio u prvom mandatu, u sklopu svoje politike “maksimalnog pritiska”. Previđa se i plan obnove Irana vredan 300 milijardi dolara. Kao u slučaju Zalivskog rata, SAD finansijski trošak prebacuju na druge, pre svega bogate zemlje Zaliva.
Amerikanci su prihvatili da se odmrznu znatna finansijska sredstva Irana blokirana na Zapadu i po Zalivu. Govori se o prvoj tranši od 12 milijardi dolara, koja će biti ubačena u iransku ekonomiju u teškoj krizi, umnogome zbog raznih kaznenih mera. Pošto je nesumnjivo bolji u biznisu nego u diplomatskim projektima, Tramp je ponudio da se dolari iskoriste za kupovinu američke soje, kukuruza i žita.
KAKO JE POČELO I KAKO SE ZAVRŠILO
Kada su 28. februara počele vojne operacije, druge posle juna prošle godine, u Vašingtonu i Tel Avivu verovali su da će efikasnom akcijom svojih superiornih armija brzo ostvariti proklamovane ciljeve: uništavanje iranskog nuklearnog programa, razaranje kapaciteta za proizvodnju balističkih raketa, onemogućavanje Teherana da finansijski i vojno podržava bliskoistočne saveznike iz Osovine otpora – libanski Hezbolah, palestinski Hamas, jemenske Hute i mrežu šiitskih milicija po Iraku – kao i stvaranje uslova za pad teokratskog režima.
Trampov “Epski bes”, kako se zvala operacija protiv Irana, popustio je posle tri meseca rata kada je, suočen sa realnostima, shvatio da ne može da ostvari ono što je konfuzno planirao. SAD je prisiljen na povlačenje. Crvene linije padale su jedna za drugom. Ključni Trampov adut proglašavanja pobede jeste tačka 8 Memoranduma, po kojoj se Iran obavezuje da ne širi ili nabavlja nuklearno oružje, što je posredno priznanje da nuklearni program nije uništen. Suštinski, ništa tu nije novo, niti se radi o nekom proboju. Teheran godinama ponavlja da nema ambiciju da proizvodi atomsku bombu, ali da mu je mirnodopski nuklearni program neophodan radi električne energije i postrojenja za desalinizaciju vode.
Pošto je dugo zahtevao potpunu obustavu nuklearnog programa, Tramp je sada Iranu potvrdio “suvereno pravo” da nastavi sa niskoprocentnim obogaćivanjem urana u mirnodopske svrhe, a finalni sporazum trebalo bi da bude utanačen u roku od dva meseca, uz mogućnost produženja. Deluje suviše ambiciozno imajući u vidu stepen međusobnog nepoverenja.
Pregovori uoči nuklearnog sporazuma Irana i šest svetskih sila – pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN plus Nemačka – iz 2015. trajali su 18 meseci. Da Tramp nije tri godine kasnije jednostrano raskinuo dogovor koji je postigla administracija Baraka Obame, međunarodni inspektori kontrolisali bi iranski nuklearni program, Iranu bi bile ukinute sankcije, ne bi bilo ekonomskih kriza, unutrašnjih nereda i potrebe da se posle ratnih razaranja stvara fond za rekonstrukciju Irana od 300 milijardi dolara.
Tramp je u prvom mandatu podlegao pritiscima Izraela koji se, kao i sada, protivi bilo kakvom sporazumu. Za razliku od četvorice američkih predsednika sa kojima je Netanjahu sarađivao, samo je Tramp prihvatio vojne intervencije juna prošle i februara ove godine. Pregovori su sada vraćeni za Švajcarsku i počinju od tačke na kojoj su se nalazili 28. februara u Ženevi. Tramp je tada znao da slede vazdušni udari na Iran, koji će u prvom danu desetkovati liderstvo Islamske Republike, uključujući likvidaciju vrhovnog vođe ajatolaha Ali Hamneija. Sve deluje cinično i ostavlja ozbiljnu mrlju na kredibilitetu Trampove administracije. Ovo je još jedna od cena koju Tramp plaća što je olako ušao u rat po Netanjahuovom nagovoru.
Šta će biti sa nekih 640 kilograma uranijuma obogaćenog do 60 odsto – mnogo više od 3,67 procenata predviđenih sporazumom iz 2015. – tek će se videti. Teheran je spreman za dogovor. Inspektori Međunarodne agencije za atomsku energiju trebalo bi da se vrate za Iran kako bi identifikovali lokacije na kojima se čuva obogaćeni uranijum. Dve strane su se obavezale da u međuvremenu održavaju status kvo.
Memorandum ne pominje rakete. “Ukoliko ih imaju druge zemlje, bilo bi donekle nefer da ih nema Iran”, pomirljivo je izjavio Tramp, čiji su ratoborni kapaciteti naglo nestali. Ne pominju se ni iranski bliskoistočni saveznici. Teheran je primorao Trampa da u Memorandum uključi Liban i sada može da se predstavi kao jedini koji donosi mir koji nije bila u stanju da obezbedi vlast u Bejrutu.
Iran nije kapitulirao, a brzo posle likvidacije svog političkog vrha dobio je nove, ne manje konzervativne lidere. Umesto rušenja iranske vlasti, Vašington se obavezuje da će se suzdržavati od mešanja u unutrašnje poslove Islamske Republike, na veliko nezadovoljstvo Izraela i iranskih disidentskih grupa po Americi.
STRATEŠKI PREOKRET
Rat protiv Irana je do sada najveći Trampov spoljnopolitički promašaj. Potcenio je snagu Islamske Republike. Narušio je savezništvo sa zemljama Zaliva, koje su kroz gorku lekciju utvrdile da Amerika ne može da im garantuje bezbednost. Pokvareni su odnosi sa Izraelom. Svet je zbog intervencije plaćao dramatično višu cenu nafte. Mnogi iranski zahtevi su iznenađujuće lako uvaženi, što potvrđuje da se Trampu žurilo da što pre izađe iz rata u koji uopšte i nije trebalo da uđe. Hoće da izbegne da bude optužen za izazivanje svetske recesije u vreme kada se globalne rezerve nafte brzo smanjuju.
Majstor dilova, kako sebe opisuje, pokazao se neočekivano spreman za ustupke. Vešti iranski pregovarači sedeli su u Islamabadu naspram Trampovog omiljenog pregovaračkog dueta – njegovog zeta Kušnera i biznis partnera Vitkofa – koji je bez ikakvog diplomatskog iskustva.
Tramp demantuje prevelike ustupke. “Ukoliko se ne ponašaju kako treba, SAD bi se odmah vratile da bacaju bombe posred njihovih glava”, saopštio je svojim uobičajenim (ne)diplomatskim rečnikom. “Ovo nije konačno. To je Memorandum o razumevanju i ukoliko mi se ne dopada, vratićemo se i gađati ih”.
Ekonomski benefiti obećani Teheranu nagrada su za uspešne pregovore sa Trampom, koji je odlučio da ograniči gubitke zbog ulaska u rat. U naredna dva meseca biće bitnije šta će reći Teheran nego Vašington, ali ključni problemi Bliskog istoka ostaju nerešeni. Memorandum je izlaz iz skupog i nepopularnog konflikta, ali je privremeno rešenje.
Persijanci su umeće diplomatije iskoristili da u zamenu za deblokadu Ormuza dobiju ono što nisu uspevali tokom nuklearnih pregovora. Ostvareni strateški rezultat Teherana u tome je što je Iran na putu da se u međunarodnu zajednicu vrati kao legitimna i suverena sila. Sat je počeo da odbrojava 60 dana, koliko dve strane imaju na raspolaganju da, uz moguće produženje, postignu finalni sporazum. Pitanje je da li je rok od dva meseca dovoljan da poravna štete koje su se nagomilavale decenijama. Pregovori su i dalje borba.
Izvor: Vreme
