Пише: Младен Мрдаљ
Први дио можете прочитати овдје
Можда се на примеру статуса Босне и Херцеговине најбоље види да су обзири етничког баланса потисли идеолошку чврстину, јер босанско-херцеговачки муслимани тада нису били признати као посебна нација, па је било упитно да ли Босна и Херцеговина уопште заслужује статус републике.
Скоро 50 година касније, 5. 6. 1992, Ђилас ће противречно записати: “У праву су Алекса и Стојан – да једино либерали могу да реше међунационалне односе и да смо ми комунисти то питање једино и решили.” Нешто раније, у интервјуу загребачком “Старту” почетком 1989, Ђилас је био скромнији, али ништа мање противречнији, рекавши да су комунисти решили национално питање “…у једној етапи, на нивоу оних снага које су се бориле у рату (усташе, четници, домобрани, партизани), али га нису решили ни заувек, ни дефинитивно, а у неким детаљима ни добро.”
Парадоксално, политичка цена Срба с подручја некадашње Војне Крајине је падала жестином њихове борбене оданости комунистичком вођству. Она је до пада Италије пропорционално далеко надмашивала хрватско учешће. Како се без Хрвата није могла замислити Југославија, њихова политичка цена је, такође парадоксално, расла с њиховим одбијањем, или оклевањем, да приђу партизанима.
У таквом контексту, упадљив скок броја Хрвата у партизанским редовима након пада Италије у јесен 1943, баш пред Друго заседање АВНОЈ-а, имао је огроман политички значај за уверљивост комунистичке пропаганде према хрватским масама. Компромитовати хрватске границе би значило компромитовати и југословенски пројекат и револуцију. Оптимални курс је налагао да се Срби задовоље обећањима равноправности, симболиком признања српског идентитета, и постојаношћу Југославије, а Хрвати конкретношћу републичких граница и федералног уређења.
Ђилас се у дневнику јетко осврће на питање српско-хрватских граница, али се никад не враћа на питање српске територијалне аутономије у Хрватској у контексту легитимности граница током распада СФРЈ. Тако 4. 9. 1991. на критике легитимности граница међу републикама даје “…изјаву о ратовању у Славонији као неправедном… Нисам могао мирне памети да слушам и гледам на тв. приче о тим земљама као српским, кад знам да су већином хрватске”. Касније критикује изјаву Добрице Ћосића да су Срби у ситуацији сличној 1813. (слом Првог српског устанка): “Не бих се сложио… Ко су Турци из 1813? Да нису и српске вође криве за данашњу 1813? и каква је у томе одговорност водећих интелектуалаца?” (19. 5. 1992) Опет у критици Ћосића примећује: “…зар принц Павле споразумом с Мачеком није ‘раскомадао’ Србе и дао Хрватској неупоредиво више него комунисти” (24. 9. 1992).
Ђилас је најжешћу критику Ћосићу записао 18. 4. 1993: “…један од главних, ако не и главни, кривац за распад, разбијање Југославије и за несреће у које је гурнут српски народ.” Ипак, Ћосића нема на Ђиласовом видику док четврт века раније пише о тешким међунационалним проблемима у Југославији.21 Држећи се чврсто својих уверења о штетности партијске монолитности, али и неопходности Југославије, Ђилас пише Брозу почетком 1967, током “маспоковске” кризе, само три дана након објаве “Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика”:
Природне тежње народа к самосвојности није могућно обуздати, а камоли угушити. Односи се крећу у том правцу да многи људи већ сматрају да треба бирати између Југославије и слободе. Бојати се да ће се многи приволети искључиво својој ужој националној заједници, у нади, а можда у илузији, да ће тим путем доћи до слободе… Југославију је могућно одржати једино у новој – у таквој слободи њених грађана и народа коју би слободно израженом вољом одређивали они сами. Самим тим што су још на снази понижавајуће и насилне мере надамном – ја нисам у прилици да предлажем конкретна решења, чак и када бих њима располагао.
Ако прве реченице постављају тачну дијагнозу југословенског проблема, последња реченица открива никада превазиђени Ђиласов (и не само његов) раскорак између праксе и идеала: којим “конкретним решењима” омогућити свим Југословенима да не морају бирати између народне “самосвојности” и југословенске државе? Ђилас ће и на заласку живота који је посветио мишљењу и писању о људима, борбама и политикама лако критиковати туђа решења, али ће слабо конкретизовати своја, западајући неретко у раскораке.
Тако Латинка Перовић примећује: “Када му је једном Матија Бећковић рекао: ‘Ви сте за неку небеску Југославију’, Милован Ђилас је то потврдио: ‘Па да – ја сам против карађорђевићевске, титовске, милошевићевске Југославије – за оно што је непролазно и што ће се увек рађати и обнављати као заједништво између Јужних Словена”. Она је и сама у раскораку: “Имао је увек у виду Југославију као сложену државу, демократски организовану, без ичијег права на хегемонију.” Јер, ако се хегемонија препозна у свакој владавини већине, онда нема разлике између демократије и хегемоније.
Почетком 1989. Ђилас се слаже с Игором Мекином да је најбоље: “федералне јединице аутономне у својим плурализмима, савезна влада ефикасна у својим компетенцијама” (2. 2. 1989). Али, ко бира савезну владу? Има ли плурализма на федералном нивоу? Ко суди у спору савезне и републичке владе? Раскорак између писца и уставотворца, демократе и Југословена, замишљеног и конкретног.
Уз сву критику Милошевићеве политике, Ђилас се некада слаже с њим. На пример: “…рушење оних бирократија по Војводини и ЦГ, (је) било позитивно” (20. 4. 1993). Након састанка републичких лидера у Брду код Крања, Ђиласу се више свиђа “…Милошевићева концепција ‘савезне државе’, уместо ‘савеза држава’” (13. 4. 1991). Ово је практично једино место на коме Ђилас донекле конкретизује свој став, јер савезна држава је федерација, а савез држава је конфедерација. Два месеца потом, Ђилас подржава Милошевићево “прихватање” нацрта Глигоров–Изетбеговић и противљење деоби БиХ “коју жели Туђман” (25. 6. 1991). Десет дана касније критикује Анту Марковића због изјаве да ће против словеначке сецесије употребити сва законска средства, осим силе: “Откад то, за кога то, сила није законско средство: изгледа да је тај велики Југословен на крају изгубио сваку моћ и капитулирао као мали шовиниста.” Након четири дана опет одобрава Милошевићу и упада у раскорак у расподели кривице за распад СФРЈ: “У овој ситуацији Сл. Милошевић се поставио тако да бар не може бити оптужен као разбијач Југославије: и без његових ранијих наглости све би мање-више било како јесте: словеначки и хрватски националисти би гурали своје, мада с мање разлога.”
Да ли би све било како јесте и без Ђиласове интервенције против српске територијалне аутономије у Хрватској у Јајцу 1943? Да ли би, најзад, све било исто и да комунисти нису дошли на власт, погрешно верујући да је национално питање у суштини класно и да на социјалистичким основама неће бити националистичке разградње? У најдраматичнијим сценама ратних мемоара, одмах након “сусрета” с Христом у паклу Сутјеске, Ђилас наговештава најдубљу пукотину (његове) комунистичке идеологије:
Зашто су доктори из Берлина и професори из Хајделберга убијали балканске сељаке и студенте у овим провалијама? Мржња према комунизму није била довољна. Нека друга страшна и неумољива сила их је гонила у лудачку смрт и срамоту. Нагонила је и нас, исто, да им се одупиремо и светимо. Можда Русија и комунизам могу ово донекле објаснити. Али ова страст, ова издржљивост која је превазишла патњу и смрт, ова борба за сопствену људскост и народност упркос сопственој смрти, сопственом смрћу као зовом и надахнућем – ово није имало никакве везе са идеологијом или Марксом или Лењином. Када сам ове тамне мисли, јер сам осетио колико су штетне за идеје и организацију којима сам се предао.
Милован Ђилас, човек који је жртвовао скоро апсолутну моћ зарад оданости својим принципима, ипак није имао храбрости да остане надвијен, замишљен, над понором страсти коју у људима изазива национализам. Зато је до краја остао у раскораку између стварног и могућег, покушавајући да поправи социјализам и докаже неопходност Југославије, не признајући себи да нема конкретне алтернативе, чак ни када се опраштао и од социјализма и од Југославије.
Услед тог идеолошког раскорака Ђиласа и стваралаца социјалистичке Југославије, Срби у Хрватској су њен крај такође дочекали у раскораку, само је он био практично-политичког карактера: шта да се ради? На овом месту ћемо се вратити Ђиласовом дневнику и његовим растрзаним размишљањима о потезима Срба у Хрватској. Њихова размишљања нису била ништа мање растрзана, али, за разлику од њега, они нису дешавања пратили из безбедног стана у центру Београда.
Дневник отвара почетком 1989. тврдњом да су Срби “с разлогом увређени и понижени” и проценом да Милошевићева политика води Србе у катастрофу, губитак 2.5 милиона Срба ван Србије, али и Косова (1 — 8. 1. 1989). Плаши се да би демонстрације у Црној Гори могле да се десе и у ХР и БиХ, али “на хрватској основи”, јер Муслимани и Хрвати неће прихватити српског вођу. Сматра да напади из Србије на Стипу Шувара изазивају сукобе који се “преносе и на народ”
Следећег месеца брине пред Славком Голдштајном да “подређивање Срба у Хрватској… може изазавати код њих покрет, повезан са Србијом”. Голдштајн се не слаже, јер су Срби у Хрватској “по свему задовољни”, али није убедљив. Крајем месеца примећује “коло студената из Книна (Срби?)”. Скандирање Југославији “с ауторитарном националистичком влашћу као основом… нико изван Србије не може схватити него као српски партијско-бирократски унитаризам и хегемонизам”. Радило се, наравно, о великим демонстрацијама на којима је Милошевић обећао хапшење Азема Власија (28. 2. 1989).
Извор: Трагови – часопис Архива Срба у Хрватској, год 7, бр 1(2024)
