Пише: Туфик Софтић
На подручју Горњег Полимља, односно три општине – Беране, Плав и Андријевица, до почетка педесетих година прошлог вијека и масовне електрификације, постојало је чак 35 малих хидроелектрана, од којих данас ни једна није сачувана.
Према ријечима водопривредног инжењера и истраживача у овој области, Мидрага Барјактаровића, за њима је престала потреба изградњом хидроелектране на Мушовића ријеци код Колашина, када је електрична енергија у Горње Полимље доведена далекодовом са ове хидроцентрале.
Овај човјек је читаву деценију прикупљао материјал за своју књигу »Прве хидроелектране Горњег Полимља« која је доживјела и друго допуњено издање, а у којој је сабрао и сачувао документацију о пионирима електрификације на овим просторима.
Барјактаровић за Портал РТЦГ објашњава да су те ходроелектране из садашње перспективе биле примитивне и веома мале, али да су неке од њих у то вријеме биле врло значајне.
»То су биле централе снаге од једног до четрдесет киловат сати. Од укупно 35, шеснаест их је било које су снабдијевале струјом по једну кућу, пет које су снабдијевале по неколико кућа, и 14 са којих су се струјом напајала читава насеља« – прича Барјактаровић.
Он додаје да су мини елетране грађене обично на мјестима гдје су постојале воденице и да су прављене од динамомашина од камиона и примитивних дрвених турбина. Прва је, остало је записано, саграђена на Муринској ријеци 1926. године.
»Њену изградњу финансирао је тадашњи капиталиста Гаврило Ђорђијевић да би са ње струјом напајао свој хотел у Мурини, продавницу, пилану, млин и неколико кућа. Гаврило и његов отац радили су својевремено у Русији, вратили су се са новцем и уложили га овдје. Гаврилов син Драго је био сорбонски студент и наставио је породичну традицују изградње хидроцентрала« – објашњава Барјактаровић.
Муринску хидроцентралу за Ђорђијевиће је конструисао Словенац Михаило Кладник, чији рођаци и данас живе у Плаву.
Туфик Софтић: Пијемо увозне, наше најквалитетније отичу неповратно
»Тај Словенац је 1938. године направио и плавску хидроелектрану снаге осам киловат сати, на Ђуричкој ријеци« – каже Барјактаровић.
Експанзија изградње малих проточних хидроелектрана у Горњем Полимљу почела је послије Другог свјетског рата.
»Већ крајем рата на манастирском врелу код Ђурђевих ступова у Беранама калуђер Милан Ђуровић је иницирао градњу хидроцентрале за потребе манастира, парохијске и још неколико кућа. У првим поратним годинама одмах до ње изграђена је и хидроцентрала среског одбора Иванграда, са које су се струјом напајале зграде среског одбора, поште, милиције, апотеке и беранске болнице. Прву је конструисао један инжењер, италијански заробљеник, док је среску, као и многе друге у околини Берана направио несвршени машински инжењер Томо Димић« – каже Барјактаровић.
Барјактаровић подсјећа и на многе друге конструкторе и мале хидроелектране о којима се данас ништа не зна, као о оној у Петњици на ријеци Попчи, затим у селима Лужац, Буче, Забрђе, Шекулар, Калудра, Праћевац, Доње Заостро, Виницка, Кути, Грачаница, Цецуни…
»Неке су биле веома мале и домаћини су их градили за своје потребе. Највећа у то вријеме, једина која је производила индустријску струју, саграђена је 1946. године на ријеци Злоречици код Андријевице. Имала је снагу 40 киловат сати и струјом је снабдијевала машине за један столарски погон. Конструисали су је Њемац Јозеф Хоцнект и Драго Ђорђијевић. Ђорђијевић је конструисао и централу за среску фарму у Андријевици на планини Зелетин. Централу на ријеци Дољи, у плавској општини, направили су 1943. године Ника и Ђељош Никач, на самој граници са Албанијом« – прича Барјактаровић.
Он сматра да је неке макар требало сачувати као споменике и примјере неимарства, прегалаштва и пожртвовања појединаца и људи из тог доба.
Од оне у мјесту Мушовића Ријека, за то вријеме врло велике хидроцентрале, која је угасила све мале електране у Горњем Полимљу, наредних шест-седам деценија настао је потпуни вакум.
Није да није било интересовања. Напротив. Многе иницијативе за градњу малих електрана својевремено су пропале због велике бирократске процедуре у погледу добијања концесија и дозвола.
Све до тренутка док се нијесу појавили тајкуни. Ствари су постале јасне. Тај посао је за њих добро чуван. Одједном су, практично преко ноћи, формиране разне хидроенергије, игмаенергије, бемакси и сличне компаније које су почеле да поробљавају водотоке на сјеверу.
И то највише у Горњем Полимљу, неријетко управо на оним мјестима гдје су некада почињали пионири електрификације.
Извор: РТЦГ
