Пише: Стево Лапчевић
Након што је објавила и јавности на увид ставила готово све што је др Драгољуб Јовановић (1895-1977) оставио иза себе, породица је ове године објавила књигу унука Драгољуба Јовановића, Срђана Јовановића Идеологија Драгољуба Јовановића (2025). И мада сам аутор на почетку рада констатује да иста нема за задатак да буде комплетна научна студија, већ представља пре свега извесну ретроспективу, приказ оних Јовановићевић дела за које аутор сматра да су најважнија за разумевање његових политичких идеја представља вредан извор за изучавање мисли ове изузтено плодоносне и комплексне, на нашу жалост, недовољно познате и признате политичке фигуре.
Јединог актера на политичкој сцени међуратне Краљевине (а није много таквих било ни у читавој модерној политичкој историји српског народа) који је настојао, и у томе у доброј мери успео, да своју политичку идеју системски објасни и да је учини једном заокруженом целином, (Сељачки социјализам, Рурална и задружна култура, а том кругу могу се додати и Размишљања о моралу) а не да је разбаца по периодици и дневној штампи од чега истраживачи граде идејни круг.
Поред најважнијих радова, Јовановић издваја и неколико битних момената које оцењује као темељне принципе на којима почива идеолошки оквир мисли и дела Драгољуба Јовановића (сељаштво, социјализам, југословенство – о чему ће бити више речи касније) и тако указаује на једну личност, по много чему несвакидашњу у времену у којем је живела и радила, а више него потребну данас када се у политичкој науци мало пажње посвећује истраживању политичких идеја, а све више статистици као једином начину остварења конкретних, најчешће краткорочних и средњорочних политичких циљева.
Ова чињеница, последица је све већег занемаривања хуманистичких наука, свођења живота на кодове и алгоритме, а човека на индивидуу чији циљ није живот у складу са одређеним корпусом вредности, већ проста, машинска ефикасност, схваћена као постизање максималног остварења уз минимални растур ресурса.
Тај циљ, остварује се не сталним запиткивањем о исправности поступака и отуда трагањем за могућим алтернативним путевима, већ слепим потчињавањем трасираном путу за који се верује да осигурава успех.
Разбијање тог ланца представља једини могући излазак у слободу коју разумемо као могућност деловања упркос структури која се, за разлику од пређашње, још увек неоптерећене компјутерском логиком, неретко (ипак) гранала у више праваца, и која исказује јасну тенденцију смањења варијабли (као у сваком компјутерском коду) чиме се као базични предуслов „ефикасности“ у друштвеном животу јавља мањак избора, а тиме, посебно у политици, и мањак демократичности.
Питање позиције Драгољуба Јовановића у таквом свету, више је него упитно, (што је свакако трагедија света, али не и самог Јовановића) посебно ако узмемо у обзир да он не само да није прихватао никакву машинску прецизност у животу (отуда и стално повлачење, из угла света ограниченог на „ефикасност,“ читавог низа „погрешних“ одлука: одбијање да остане у Француској, да се у њу врати, губитак катедре и честе робије), већ ни у политици (отуда, на моменте, готово утопистичка вера у то да ХСС може бити боља него што јесте, те сукоби са бољшевицима у чијем „догматизму“ је налазио управо споменуту машинску логику смањења варијабли и предубеђеност у исправност задатог кода, који од човека очекује не да у своје кретање кроз историју угради личну слободу, већ спремност да се покорава простој вери да је „код“ правилно срачунат – што се на крају потврдило као недовољно прецизно), чиме је залажући не само своју каријеру већ и живот (свој и своје породице) сведочио да се ипак може ићи другим путем.
Успех подређен вредности
Уколико се сложимо са горе изнетом констатацијом да Јовановић у свом деловању није превише водио рачуна о „ефикасности“, о чему би, између осталог могла да сведочи и чињеница да је најпре унутар партије чији је члан био (земљорадничке) „терао контру“ сматрајући да успех може постојати само под условом да је подређен једном вишем систему вредности, а потом и да је у моменту када је ХСС Влатка Мачека уочи договора са Драгишом Цветковићем била заправо на врхунцу своје моћи, исту, иако партнер са њом, критиковао јер је „ефикасности“ подредила сваку могућу вредност ради које се у политику улази, (сељаштво националном хрватском интересу) постаје више него очигледно да најважнији елементи Јовановићевог идејног система, (Јовановић, 2025: 10) ипак долазе из сфере која је неполитичка.
То им даје на посебном значају не само када покушавамо да разумемо Јовановићеву „идеологију и акцију“ (Јовановић, 2025: 10) у историјском контексту, већ и када настојимо да са, условно речено, „вишег“ нивоа, теоријског, разјаснимо његово (само)одређење у домену друштвене акције.
Зато, сматрамо, није погрешно поставити питање, да ли је Драгољуб Јовановић идеолог, чак и када знамо да је он сам за себе изричито говорио да то јесте. (Јовановић 7, 1997: 105) То што се ово питање можда чини погрешним, заслуга је, како у свом раду Политичке идеологије: од истине до тираније пише Бојан Вранић (2024) искључиво ограничености језика, односно наше немогућности да за одређене појаве, радње и феномене пронађемо потпунији израз од оног који нам објективне, чак биолошке могућности нуде.
Ломпар: Комунизам није знао за фер-плеј (Фељтон, шах и књижевност; 1. дио)
Јер, како то коначно потврђује и Срђан Јовановић, јединство идеологије и акције за Драгољуба Јовановића било је не само од прворазредног значаја, (Јовановић, 2025: 10) већ, сматрамо, акција, у смислу ангажмана унутар заједнице (отуда и толика Јовановићева љубав према социологији) представља једину истинску политичку вредност. У томе се Јовановић не одваја много од левог политичког спектра којем је припадао, а у оквиру којег је политички делатник позван не (само) да тумачи свет, већ да га превасходно мења.
Као политички делатник левог идејног усмерења, Јовановић је склон да разликује два света. Један је лажни, који настаје простим тумачењем, сталним умотавањем живота у унапред смишљене идејне калупе који имају вредност идеологије, схваћене, по речима Карла Манхајма, као, ако не искривљена, а оно свакако непотпуна свест, (Манхајм, 1978).
Други је стварни, који тек долази из простора живота, који, сходно чињеници да се налази у сталном покрету, не само да није до краја објашњен, већ то, бивајући динамичан (левица увек има своју левицу, говорио је Јовановић) ни не може бити. Због тога, коначно, Јовановић стално дела. Он је увек у покрету. Презирући грч, он импулсиво, како је једино могуће, реагује на сигнале који долазе из простора живота, полазећи им у сусрет чак и не промишљајући превише о њима (у филозофском смислу речи), већ осећајући њихове вибрације.
Чинећи тако, Јовановић није и не може бити идеолог, уколико под идеологом подразумевамо некога ко настоји да, уз мању или већу дистанцу према објекту који посматра, понуди филозофско објашњење света (Манхајм, 1978.).
То, чини нам се, а овде се поново треба вратити горе изнетој констатацији да је проблем идеологије пре свега проблем језика, осећа и Срђан Јовановић који нуди једно, испоставиће се, за наше настојање да покажемо пуни смисао Јовановићеве природе, сасвим погодно одређење идеологије као организоване, структуриране и логички повезане скупине идеја, чији је циљ „да мобилише јавно мњење, одређену скупину људи или само одабране појединце“. (Јовановић, 2025: 19)
Књижевност, историја и СССР: Писци који су пркосили комунистичким цензорима
Један покушај одређења
Јовановићево одређење идеологије Драгољуба Јовановића је, уз сва ограничења језика, техничко, оперативно. Из њега избија готово акцијашка природа онога ко се на њу ослања. У њој је све подређено непосредном уласку у свет и трајном боравку у њему.
Она, стиче се утисак, не објашњава много тога (ако то уопште и чини) већ указује на нешто, чиме се од система који вреднује заправо помера ка ономе што вреднује, а што се суштински налази изван идеолошког оквира. Јер, за Јовановића, идеологија не даје ничему вредност, она ништа не објашњава до тачке у којој то објашњење прераста у (једини) смисао (као код бољшевика), већ управо супротно, окупља, групише, мобилише, покреће на акцију чији је једини циљ кретање окупљених, груписаних и мобилисаних ка вредности, ка смислу.
Отуда нам се чини не погрешном, већ пре непотпуном, констатација Срђана Јовановића да је идеологија била „везивно ткиво којим се могу објаснити разне битне одлуке и потези“ које је Драгољуб Јовановић повлачио. (Јовановић, 2025: 19) Да би ова претпоставка била до краја коначна, Драгољуб Јовановић би био готово у обавези да промишља о „ефикасности“, односно о остварењу свог политичког или пак личног циља.
А у његовом случају, као што смо навели, ствар стоји сасвим супротно. Он не само да о томе не мисли, већ, стиче се утисак, он све чини како тај „успех“ не би дошао, уколико се до њега може доћи само под условом напуштања одређеног корпуса вредности који надилази идеолошку свест, који не настаје унутар идеолошког круга, већ је у њега унет, „споља“ те као такав представља аутономну целину којој се идеологија уподобљава.
Ова наша претпоставка може се пратити и кроз, како Срђан Јовановић правилно запажа, три фундаменталне целине Јовановићеве политичке идеје: „сељаштво, социјализам и југословенство“. (Јовановић, 2025: 20)
Важно је правилно уочити да ни сељаштво, у којем је Јовановић видео веснике промена, ни социјализам као идеја која је требала да укине неморалну и нехуману владавину капитала у свету и коначно југословенство схваћено као наднационално заједништво три народа у федералној и демократској републици (Јовановић, 2025: 20) нису вредности саме по себи, већ еманација управо оног корпуса вредности у којима је Драгољуб Јовановић проналазио основ сопствене егзистенције.
Тако, сељаштво које Јовановић ставља у први план није било какво сељаштво, већ оно свесно нужности заједништва, високоморално, солидарно. То је пре оно сељаштво које може бити, него оно које јесте. Социјализам који Јовановићу треба, није бољшевизам са својим тоталитраним тенденцијама који, гушећи сваку слободу и реалност, себе своди на неограничену власт у почетку једне класе, а потом једне мале групе унутар те класе.
Питање етике
То је пре социјализам којим доминира етика, чија је основна брига морално поправљање човека и кроз њега заједнице у смислу стварања предуслова за настанак праведнијег политичког и економског оквира живота. Коначно, југословенство са којим Јовановић рачуна није ауторитарно југословенство ОРЈУНА, монахристичко и конзервативно југословенство Љотићевог Збора, али ни југословенство које ће бити демократско, самоуправно и федерално само на површини, док ће у дубини бити подређено бољшевичкој (по свом фингирању слободе, фашизму и нацизму, сматра Јовановић, сличној) власти.
То је југословенство најближе идеалима Јована Скерлића или Милоша Ђурића описано још 1914. у Видовданској етици као високо морална и културна идеја без унапред датих оквира, нова не само за Јужне Словене већ и за читав свет који се кроз њу у једном захвату моралне револуције изображава у ново човечанство.
То што би због овакве мисаоне поставке Драгољуб Јовановић могао бити лако окарактерисан просто као „идеолог-утописта“, нас нимало не оптерећује. Као уосталом што није ни Јовановића у његовом времену.
Два су разлога за то: први је тај што у свођењу живота на материју проналазимо само један у низу идеолошких покушаја објашњења живота, али не и живот сам, и други који се открива у нашој решености да, за разлику од оних који имају потребу за покоравањем доминантно материјалистичком и рационалистичком наративу, укинемо свако дрхтање пред могућим именовањем за „утопизам“, одбацујући чак и претпоставку да „утопизам“ сам по себи носи било какво негативно одређење.
Констатујући и сам да су настојања политичких опонената да га сврстају у неку унапред одређену категорију тек „идеолошки“ покушаји да се, уз сво ограничење језика објасни његова позиција, Јовановић ће и сам одбацивати не само оптужбе за „утопизам“, сматрајући их непотпуним, већ и негативно одређење истог, сматрајући да се у чињеници да материјални свет ефикасности и даље активно ратује против вредности може и мора пронаћи разлог за љубав према ономе што се у таквој реалности одбацује.
Коначно, Јовановић и сам, са једне стране могућност искривљеног разумевања света и отуда једнако погрешног промишљања о његовој будућности, што су два основна предуслова који се, макар у свести доктринара, (Светозар Марковић користи термин „педант“) морajу нужно испунити за бивање „утопистом“ (Јовановић, 2025: 197), проналази како у либерализму, чему највише сведочи истина да се идеали из 1789. нису остварили у грађанским, буржоаским друштвима (отуда и појава и јачање социјализма као реакција на ту истину), тако и у бољшевичкој визији друштва за које је убеђен да не може доћи без претходне потпуне демократизације (дуг Јовану Скерлићу и његовој идеји социјализма као радикалне дамократизације друштва) као израза духовне обнове човека, на трагу вредности заједништва и солидарности. (Гласник југословенске омладине 4.2.1919)
Уз то, Јовановић ће свој идејни систем попут начина на који је у свом Некрологу из фебруара 1875. о Светозару Марковићу писао његов новосадски имењак, Светозар Милетић, одредити као својеврсни „идеални реализам“, као идеју која полазећи од „идеала“ користи реалне, „научне“ претпоставке за њихово остварење, никада не испуштајући из вида да су „идеали“, односно вредности те које стоје изнад сваке могуће ефикасности доживљене искључиво као логика којом оперише материјална стварност.
Решење је у субверзији
Из ове тезе, сматрамо, постаје више него јасно да Драгољуб Јовановић решења савремене кризе човечанства, за коју је и сам констатовао да је пре свега морална, етичка, а тек онда последично, економска и политичка нуди ван политичког домена.
Јовановић овде заузима дијаметрално супротну позицију и од либерализма и од бољшевизма, чиме сведочи да се у случају ове две идеологије суштински ради не о радикалним опонентима, већ више о дисидентима у оштром сукобу, пошто и једни и други и кризу и њено разрешење налазе унутар материјалног простора у којем се рад вреднује пре свега као роба. Ова чињеница, а ми смо спремни да је таквом сматрамо, можда и највише проблематизује његову позицију као „идеолога“, или у најбољем случају проширује ову одредницу у теоријском смислу, будући да је у пракси тешко пронаћи идеолога са таквим одређењем сопственог звања.
Тражећи извор проблема света изван економско-политичких односа, проналазећи га у домену етике, Драгољуб Јовановић својој идеји даје суштински субверзивни карактер. Он као да покушава да покаже да живот није политика, није њена кратковидост, а још мање унапред трасирани путеви чији творци, иако тврде да су они суштински „ничији“ и да просто одражавају срж „људске природе“ (сетимо се Хобса, Лока, Русоа… све до Џона Ролса у наше време), све своје животне снаге улажу у настојање да убеде публику у њихову исправност.
Објашњавајући овај феномен, један од утицајнијих француских филозофа средине и друге половине 20. века Жак Елил у свом значајном раду The Political Illusion (1964) не проналази јасно одређење оних који се политиком баве, али у њој не налазе не само једино, већ ни главно разрешење човекове кризе.
То су, закључује Елил, они који правилно запажају да онај концепт „политике“ који се нуди не само као главни, већ заправо и једини, није ништа друго до пресликавање машинске логике, која се лако одриче свега што стоји на путу остварења задатог циља – освајања власти, што враћа на промишљања и лична преиспитивања на темељу моралних начела (Елилу као хришћанском анархисти ближа су религиозна).
То су просто „делатници“, за које он не налази додатно одређење, сматрајући да за тим нема ни нарочите потребе, да нас на то наводи не објективна потреба, већ сапета идеолошка свест која од нас тражи да све и свакога сместимо у унапред одређене фасцикле, уз то додатно угрожена ушкопљеношћу језика који није у стању да квалитетно одговори на овај позив идеолошког ума.
Занемарујући политику као једину арену у којој се воде друштвене борбе, одузимајући јој свако право да се сматра недостижном, „делатници“, пише Елил у другом знаменитом делу The Subversion of Christianity (1984) попут првих хришћана, врше својеврсну „субверзију“ унутар друштва навиклог на „склад“, „ред“, на „поредак“ у којем су било каква „искакања“ која свет „удаљавају“ од задатог „циља“ сувишна и непожељна.
Више је него јасно да та „субверзија“ заправо представља суочавање идеолошке, „искривљене“ и „непотпуне“ свести која, одредивши најпре границе себи, покушава да исте наметне и свету око себе, са реалношћу, оличеном не у простим међуљудским односима које идеологија не може ни обухватити ни објаснити из своје скучености, већ у корпусу вредности које као такве представљају базични конструктивни елемент односа човека према свету.
Овај систем вредности, бивајући суштински материјалиста, Светозар Марковић је у свом капиталном раду Реални правац у науци и животу дефинисао као „инстинкте“ међу којима као најважнији и најдоминантнији издваја „инстинкт друштвености“. Схватајући морал као осећај за добро и лоше који се развија из свести о томе да су услед различитих радњи инстинкти у међусобном складу, односно у сукобу, Марковић трасира пут којим је, полазећи од исте премисе ишао и Драгољуб Јовановић.
У оба случаја идеја Жака Елила се показала као, на наш случај применљивом, па су и Јовановић и Марковић, свако у свом времену деловали не као „идеолози“ који би то могли бити само под условом да времену и средини одговарају (у најширем смислу речено, као неко ко је дисидент), већ као „субверзивни елемент“ (односно као неко ко се, на темељу достизања тачке радикалне позиције као оне у којој се појмови или укидају или фундаментално мењају, до укидања, да се послужимо терминологијом Агнеш Хелер, јавља као алтернатива).
Субверзивни елемент
Уместо да на било који начин повлађује човеку, да га, таквог какав јесте укључи у свет, да му објасни свет и тако га на њега ограничи (да је то чинио, свакако би био идеолог) Јовановић од човека тражи да уђе у рат са светом, да се према њему постави субверзивно, свестан да се у тој субверзивној позицији, која заправо одговора радикалној позицији Агнеш Хелер (1985) открива прва тачка дубинске промене.
Док идеолог, сходно свом урођеном конзервативизму, узрокованом скепсом у могућност измене суштине егзистенције поручује: промени свет, да би променио себе, субверзивни елемент, као неко ко могућности измене егзистенције даје примарну вредност кличе: промени себе, да би променио свет.
За разлику од идеолога, сасвим је јасно, субверзивни елемент, о чему сведочи и његов ратни поклич, од човека тражи много више. У тој истини открива се и „немогућност“ „утопије“ која заправо није ништа друго до сведочанство „немогућности“ човека да субверзију спроведе у делу и тиме, „доказ“ више „супериорности“ идеологије која не тражи суштинску промену.
Комунизам може да опстане само као религија: Коминтерна креира ставове о националном питању
У тој чињеници проналазимо и могућу допуну критике Срђана Јовановића који је у финалу свог рада о идеологији Драгољуба Јовановића констатовао да је оснивач и вођа „Народне сељачке странке“ (осн. 1940) ипак, у историјском смислу изашао поражен, захваљујући „чињеници“ да је, као социјалиста, у својим идеолошким конструкцијама, занемарио суштину „људске природе“ која је, по свему судећи ближа капитализму.
Теза Срђана Јовановића више је него тачна, под условом да говоримо о идеологу, а не о субверзивном елементу. Јер, као што смо навели, идеолог као свој циљ одређује ефикасност, што у пракси значи да је у обавези да људску природу, ма каква она била, уврсти у своју једначину чија је суштина само једна – остварење циља, без обзира на било какве вредности.
Али, Драгољуб Јовановић није идеолог. Ту истину је управо овом својом тезом Срђан Јовановић можда најбоље доказао. Јер, он одбија да учини оно на шта га, симболички, његов истраживач наводи. Он просто не жели да пређе преко чињенице да је људска природа, са којом идеологије оперишу – пала.
За разлику од Срђана Јовановића (који то износи као просту чињеницу, без одобравања) Драгољуб Јовановић сматра да је недопустива градња било каквог облика заједништва на оној и онаквој људској природи чији су градивни елементи грамзивост, себичност, жеља за доминацијом.
Либерализам, о којем Срђан Јовановић са пуним правом говори као о једином историјском идеолошком „победнику“, тај циљ, коначно, и јесте остварио отуда што је свет уподобио палој људској природи, што је свакако лакше постићи, него радити на њеној етичкој обнови на којој је, као предуслову развоја друштва, као субверзивни елемент, инсистирао Драгољуб Јовановић. (Јовановић, 2025: 227) (Кривицу за то, сматрао је Јовановић, сносе и сами социјалисти, будући да су са великог „дрвета социјализма“ брали и јели оне плодове које је доносио стаљинизам-бољшевизам, а не сељачки социјализам.)
Етичка обнова људске природе, која се у практичном смислу препознаје кроз радикално другачије устројство економских и политичких односа, доноси и потпуно измењено одређење елементарних појмова као што су: слобода, једнакост, демократија, равноправност…
Чињеница да је Драгољуб Јовановић на тој измени инсистирао, упркос настојању да се сви ови појмови одрже у познатом стању, а што је одлика идеологија, те чињеница да га на то наводи не било каква потреба да се партиципира у простору одређеном идеологијом, већ свест да се ови појмови не могу одредити унутар ограничене свести, којој се потом, нужно, морају и покоравати, већ да су у тај ограничени простор унети, чини га, по нашем скромном суду, не идеологом већ субвезривним елементом, у оном кључу који је понудио Жак Елил.
Коначно, ми допуштамо да Драгољуб Јовановић буде и идеолог, али се онда тој одредници мора придодати и једна фуснота у којој би стајало: са јасно израженом субверзивном свешћу, о чему напокон, сведоче и констатације оних који су били задужени за надзор над њим у југословенским затворима.
Уместо извода
Ако бисмо ову нашу одредницу покушали да додатно разјаснимо, значајну помоћ пружио би нам већ спомињани Карл Манхајм. Наиме у књизи Идеологија и утопија Манхајм, негирајући негативно одређење утопије, разлику између ова два типа свести везује за степен њихове условљности конкретном, материјалном егзистенцијом – структуром.
Тако он констатује да идеологија, иако у себи носи идеју о будућем, ту условљеност више вреднује, да се више држи у свету у којем је, чију егзистенцију не покушава да промени суштински, страхујући да то није могуће. Утопијска је, сматра Манхајм, она свест која је у раскораку са егзистенцијом, али још увек није неостварива. Да би идеологија прерасла у утопију, потребно је ући у практичну борбу њеног остварења. Тако заправо утопијска свест постаје свест вишег ранга, да би се, уколико се оствари, постала – идеологија.
Нама се чини да би „субверзивни елемент“ у овом случају био онај који се усудио да из идеолошке свести пређу у утопијску. То су они који заправо покушавају да радикално измене егзистенцију коју идеолози проглашавају за једино постојећу стварност.
У том смислу „субверзивни елемент“ има два излаза: или да успе у намери и постане идеолог, или да не успе, и тако постане онај који је „отворио врата“, „прокрчио пут“ за наставак борбе. Драгољуб Јовановић, закључујемо на крају, био је у овој другој групи. Ако се сложимо са Манхајмом, да утопија није ништа друго до прерано сазрела истина, онда је питање Јовановићевог учинка постаје и питање наших могућности да разумемо ту, одвећ сазрелу истину.
Извор: Нови Стандард
