Нови талас антирелигијске пропаганде представља атавистичку појаву, потеклу из тоталитарних режима чијом је суровом и нечовјечном владавином обиљежен готово цијели прошли вијек, који је због тога и назван „полувијеком“. Сјетићемо се да је чувена „Повеља 77“ о људским правима и слободама, коју су крајем седамдесетих година саставили водећи чехословачки интелектуалци и противници комунистичке диктатуре, садржавала и одредбу о праву на слободу вјероисповијести.
С тим у вези, прогон хришћанства из јавне сфере је код нас идеолошки мотивисана атавистичка појава милитантног богоборства, будући да је управо у диктатурама двадесетог полувијека зацртан, а у амбалажу демократије с почетка 21. вијека само препакован пројекат прогона homo reigiosus-a из заједничког друштвеног простора. Стални антирелигијски притисци на друштво и јавну сферу путем медија „главног тока“ – који не заступају секуларност као начело функционалне диференцијације између вјерске сфере и друштвених институција већ пропагирају секуларизам као идеолошки свјетоназор – нови је облик борбе против људске душе жедне идеала светости, доброте, љепоте и узвишености. Обездушени човјек остаје у животу, настављајући да обитава у некој соматској форми живота испражњеног од сваког људског смисла и вриједности. Будући да је човјек живи храм Божији, борба за његову душу је наставак борбе за светиње. Брига за душу и њега душе је изворно име за културу и извор је културе.
Одбацити вјерско културно насљеђе и хришћанске вриједности из јавног живота значи довести у питање саме основе друштва. Хришћански етос је извор нормативне свијести, друштвене солидарности, емпатије, достојанства, неприкосновености живота и других вриједности на којима је засновано човјеково морално саморазумијевање. И када се говори о односу између хришћанства и јавне сфере у контексту савремених европских држава, онда треба имати у виду да су те државе управо због тога парадоксане творевине.
О томе говори чувени „Бекенфердеов диктум“ или „Бекенфердеов парадокс“, назван по његовом аутору, посвећеном хришћанину, чувеном професору права и судији њемачког устаног суда, Ернсту-Волфгангу Бекенфердеу: „Либерална, секуларизована држава свој живот црпи из претпоставки које сама не може гарантовати. Та велика коцка одиграна је зарад слободе.“ Став који је записан 1967. године и данас је полазиште за расправе о улози хришћанства у јавној сфери и модерној држави.
Модерна правна и секуларна држава својим грађанима не може да наметне поглед на свијет (она треба да буде свјетоназорно неутрална), већ осигурава плурализам погледа на свијет у име грађанских слобода и права. Али, у исто вријеме се мора признати да закони не могу да функционишу без неке колективно обавезујуће моралне основе, нити плурализам може да постоји без неког интегришућег осјећаја заједништва. Те моралне основе и друштвена кохезија у европским земљама потичу из традиционалних хришћанских свјетоназора којих се секуларна, либерална држава не смије савим одрећи, јер није у могућности да створи нове вриједности и изворе легитимитета умјесто традиционалних вриједности. Управо је у томе парадокс и велика коцка, ризик и хазард у који се упушта савремена секуларна држава, зарад људских слобода и права. Тај ризик или коцка могла би да буде изгубљена уколико држава сасвим потисне из јавне сфере вриједности хришћанске кутуре које подразумијевају морал обавезе и дужности које имамо једни према другима и према заједници у којој живимо.
Др Душан Крцуновић
Извор: „Агора“, Светигора