Пише: Туфик Софтић
Изворишне воде на сјеверу: Пијемо увозне, наше најквалитетније отичу неповратно
Последња информација да би се у Даниловграду могла градити фабрика флаширане воде која би запослила двадесет и пет радника, актуелизовала је питање због чега на великом пространству од Гусиња на крајњем сјевероистоку, па све до Пљеваља на сјеверозападу, од огромног броја великих и најквалитетнијих изворишта, индустријски није валоризовано ни једно.
На читавом планинском пространству сјевера Црне Горе, фабрике воде до сада су отворене једино у Колашину и Шавнику, док су сви досадашњи покушаји неких предузетника да граде фабрике у Андријевици, Гусињу и Рожајама, пропали из, наводно, непознатих разлога.
Према тренутно расположивим подацима, постојеће фабрике за флаширање воде у Црној Гори годишње могу да произведу 350 милиона литара флаширане воде, и то би за наше потребе било више него довољно, али се производи знатно мањи проценат потреба домаћег тржишта.
То је разлог што је домаће тржиште преплављено флашираним водама из увоза, који покрива преко шездесет одсто укупних потреба Црне Горе. Према неким подацима, Црна Гора је у једној години увезе чак двадесет и два милиона литара флаширане воде.
Тако, на примјер, на Али-пашиним изворима у Гусињу воде најбољег квалитета свакодневно у неизмјерним количинама отичу у неповрат.
„Није ријеч само о Али-пашиним изворима. Шта је са водом на водопаду Скакавица, или на још десетине изворишта на падинама Проклетија, који су великог капацитета. Све то отиче, док ми у продавницама овдје у Гусињу и Плаву, као и у читавој Црној Гори, купујемо флаширане воде из увоза“ – причају мјештани Гусиња.
Апсурдно звучи прецизан податак да је само на подручју општина Беране, Андријевица и Петњица катастарски регистровано преко три хиљаде извора питке воде, од којих ни један, не рачунајући оне који су искориштени за градске или сеоске водоводе, није индустријски валоризован. Ови подаци су се некада могли пронаћи у документу под називом Катастар изворишних вода на подручју општина Беране, Андријевица и Петњица, који је сачињен прије више од тридесет година.
Оригинални документ је највјерованије отуђен још прије више од деценију, мада се званично третира да је нестао у пожару, када је у Беранама изгорјела зграда у којој су се у то вријеме налазиле канцеларије овог ресорног секретаријата.
Катастар изворишних вода својевремено је израдио тадашњи завод за урбанизам и пројектовање из Иванграда, и као врло вриједан документ чуван је више од три деценије, са ознаком војна тајна.
Управо на основу овог документа утврђено је да на подручју терена који је истраживањем обухваћен постоји најмање тридесет извора питке воде који задовољавају све критеријуме да би могли да се користе у комерцијалне сврхе, односно који су капацитета од пет до 50 литара у секунди. „Искрено жалим за тим документом који је био од капиталног значаја и нема трага. У израду тог документа тадашњи стручњаци су уложили огроман напор, који је за данашње прилике незамислив. Урађена је била мапа и свако извориште испитано у свим годишњим добима, и зато је тај документ дуго носио ознаку војне тајне. Нажалост, немар је учинио своје и сада му нема трага“, кажу у општинском секретаријату пољопривреде и водопривреде.
У Петњици истичу да би само комерцијализација изворишта и изградња фабрика на двије највеће ријеке на територији те општине, Трпешке и Попче, било довољно да овај крај заживи и добије значајну индустријску грану. Истовјетна прича о неискориштеним ресурсима, као у Гусињу, Беранама или Петњици, може се чути у Бијелом Пољу, Плаву, Рожајама, Пљевљима и, најапсурдније звучи, на Жабљаку.
Држава и локална управа у Рожајама још увијек нијесу ни индустријски ни туристички валоризовали чак ни огромне капацитете најквалитетније изворске воде на Врелу Ибра у том сјеверном граду.
Док су рафови домаћих продавница пуни увозних флашираних вода, у времену када питка вода у свијету постаје траженија течност чак и од нафте, воде са ових и других изворишта на сјеверу Црне Горе, свакодневно отичу у неповрат.
Упућенији у ову причу спремни су само да вам на уво кажу како се овај читав проблем заправо врти око интереса такозваних увозничких лобија, и да су из тих разлога пропали индивидуални предузетнички покушаји отварања фабрика флашираних на највећем дијелу сјевера.
Чињеница је да и постојеће фабрике могу произвести довољно воде за домаће потребе, али са нашим најквалитетнијим планиснким водама, Црна Гора лако могла постати лидер у извозу најдрагоцјеније течности данас у свијету.
Да не говоримо о томе колико би радника могло да се запосли у тој неизграђеној привредној грани на сјеверу Црне Горе.
Извор: РТЦГ
