Пише: Туфик Софтић
Да у новинарству понекада може бити неочекиваних и чудних ситуација увјерио сам се када ме је један обични мали оглас испунио професионалним задовољством много више него гомила озбиљних текстова који, осим провјетравања јавног простора, нису имали другог ефекта. Догодило се то тако што је у редакцију локалног радија дошао веома млади брачни пар.
Нису дошли због неке вијести, прилога или разговора. Дошли су да потраже стан. Тражили су свуда, распитивали се, звали, гледали огласе. Нису нашли. Питају, колико кошта да на радију објаве оглас. У тренутку помислим – ако је ово јавни сервис грађана Берана, да ли је морално наплатити оглас младим људима који су одлучили да управо овдје започну свој заједнички живот?
Били су изненађени када сам рекао да неће ништа да их кошта, да је то наша мала помоћ њима, и да ћемо га објављивати на радију и друштвеним мрежама све док не пронађу стан. Послије десетак дана обрадовао ме њихов позив. Можете, весело кажу, обуставити оглас, нашли смо стан.
Осјетио сам невјероватно задовољство. Не зато што смо урадили нешто велико. Нисмо ријешили стамбену политику Берана, нисмо младом пару купили стан, само смо објавили оглас. Али смо, макар мало, помогли двоје младих људи да пронађу мјесто у којем ће почети заједнички живот и неће отићи из Берана.
Њихове ријечи да ће за почетак бити подстанари, остале су да ми одзвањају, јер се показује да ни такав почетак више није једноставан.
Шта се то дешава ако млади људи који заврше школу, запосле се, вјенчају и одлуче да остану у Беранама не могу да пронађу ни стан за изнајмљивање? И шта тек када пожеле да тај изнајмљени стан једног дана замијене својим?
Проради ми знатижеља и почнем да гуглам, МОНСТАТ избацује гомилу података и врло једноставну рачуницу. Питање је – колико година је потребно младом брачном пару из Берана да заради 128.700 еура за стан, и колико му послије тога остаје за живот?
Просјечна цијена квадратног метра новоградње у сјеверном региону Црне Горе у другом кварталу ове године износила је 2.145 еура. Ако узмемо стан од 60 квадрата, долазимо до 128.700 еура, и то јасно показује колико је данас удаљен сан о сопственом стану од примања једног младог пара.
Просјечна нето зарада у Беранама у јуну износила је 950 еура. Ако обоје раде и примају по толико, њихов заједнички мјесечни приход био би 1.900 еура. Када би, само на папиру, успјели да сачувају сваки цент своје зараде, до 128.700 еура стигли би за око пет година и осам мјесеци. Под условом да за то вријеме живе од ваздуха. Не може од плате само да се штеди, мора да плати кирија за стан док га нема, мора и да се једе, да се обуче, да се оде на посао, да се плати струја, вода, телефон, да се сипа скромних пет литара горива.
Када дођу дјеца, рачуница постаје још тежа.
Ако би млади пар од својих укупних примања успијевао да издвоји 30 одсто за куповину стана, требало би му готово 19 година да уштеди 128.700 еура. Деветнаест година. Готово двије деценије штедње за 60 квадрата. И то под претпоставком да се цијена кирије за то вријеме не промијени, да нема трошкова куповине, камата и других издатака.
Тако се показује да питање становања младих није само питање цијене квадрата, већ питање останка. Млади пар из ове приче није тражио ништа посебно. Није тражио луксузан стан, пентхаус, поглед на море. Тражили су само гарсоњеру гдје ће двоје људи почети заједнички живот.
Њихова потрага за станом за мене је била детектор врло озбиљног проблема, можда и најважнијег када се прича о миграцијама – шта чека све оне младе брачне парове који желе да остану на сјеверу, а немају родитељски стан, наслијеђену кућу или новац који могу уложити у некретнину?
Није тешко детектовати ни чудан парадокс. Граде се нове зграде, станови се продају, често и прије него што зграда буде завршена, а истовремено, млади људи који желе да живе овдје тешко долазе до стана и чак је тешко пронаћи стан за издавање. Како? Можда због тога што стан више није само мјесто за живот. За некога стан јесте дом, али на неког другог је само инвестиција, сигуран капитал, некретнина коју ће закључати и оставити празну до неке будуће потребе.
Нове зграде у Беранама ничу као печурке, али није довољно изградити зграду. Није довољно продати стан. Није довољно имати нове фасаде и нове квадрате. Град живи тек када се у тим становима упале свјетла. Када неко први пут унесе сто, кревет и фрижидер у свој стан. Када се у неком од тих станова роди дијете и то је разлика између некретнине и дома.
Ако желимо да млади остану у Беранама и на сјеверу, онда морамо почети да причамо и пишемо о томе. Не само колико кошта квадрат, него колико кошта останак. Лако је младом човјеку рећи да остане и овдје заснује породицу.
Није тешко говорити о љубави према родном граду и о будућности сјевера, ако вас он на крају дочека са најједноставнијим питањем – гдје ћемо да живимо? Млади брачни пар који је дошао у нашу редакцију имао је среће и нашао стан “под кирију”.
Управо данас стиже вијест која ову причу, барем за тренутак, враћа на свјетлију страну. Шест младих љекара Клиничко-болничког центра Беране добило је рјешења за специјализацију и, након ње, обавезу да се врате. Они се не враћају само зато што морају, они то желе.
Чека их сигуран посао у централној и најпрестижнијој здравственој установи на сјеверу. Али их можда неће чекати и стан.
Можда ће их сачекати исти проблем као и млади брачни пар с почетка ове приче – гдје живјети. Ако су им врата КБЦ-а широм отворена, биће им и врата локалног јавног сервиса отворена за бесплатни оглас. Јер, ако само једним огласом можемо помоћи да још један млади човјек пронађе свој дом и остане овдје, онда је то најмање што можемо учинити.
Извор: РТЦГ
