Рушење објеката на Газиводама је пораз идеје да развој може да буде јачи од страха, туризам одрживији од конфликта. Да људи могу да остану зато што виде будућност, а не зато што немају где да оду. Да други, попут мене, овде могу да долазе по своје сопствене животне лекције
Пише: Бојана Селаковић
Негде на половини прве вертикалне деонице успона била сам потпуно сигурна да ће по мене морати да дође хеликоптер. Не претерујем. Била сам залепљена за стену, неспособна да направим један једини корак напред, а ни назад. Ферата је једносмерни пут којим није могуће кретати се уназад.
Осам сати касније седела сам сама на највишем врху Берима, на скоро 1800 метара надморске висине и гледала како се последњи зраци сунца разливају истовремено изнад Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине и мислила о томе како из те тачке и Ибар и језеро Газиводе имају потпуно другачије значење него у подножју – само мали трагови синергије природе и цивилизације, док људи који им та значења дају не постоје ни као тачкице.
Између те две слике стали су један човек из Зубиног Потока, новинарка из Лепосавића, репер из Осојана, једна мајка из Приштине са својим петнаестогодишњим сином и реченица коју никада нећу заборавити:
„Не верујеш својим ногама.“
Али да кренем од почетка.
Драгишина прича: Природа јача од политика
Драгишу сам до тада познавала искључиво као колегу из Конвента. Тог дана сам га упознала и као планинарског водича из Зубиног Потока. Били су ми познати његов ентузијазам, упорност, љубав према природи и Ибарском Колашину, његовом родном крају. Знала сам колико је времена, енергије и посвећености улагао да то парче Косова између планине Мокра Гора и језера Газиводе постане препознатљив туристички бренд. Тек када сам стигла тамо, схватила сам да за њега Берим никада није био само ферата, већ идеја.
Све је то настајало из једног, наизглед једноставног уверења. Да природа може бити јача од политике. Да ће људи остати ако овде могу пристојно да зараде од сопствене привредне активности. Да ће други доћи ако открију колико је овај крај импозантан и да туризам око Газивода може бити један од начина за опстанак локалне српске заједнице.
Викендице око језера, смештајни и угоститељски капацитети, водени спортови у комбинацији са планинарским и хајкинг садржајима и ферата Берим као круна. Најдужа на Балкану, једна од најимпозантнијих у целој Европи, са преко четири километра жице, четири висећа моста и успоном кроз пећину. Спаја четири стеновита врха Берима, једног од најлепших делова Мокре Горе, планине која припада проклетијском планинском масиву према коме, из разлога које још увек нисам утврдила, од првог сусрета осећам неки чудни спој магнетске привлачности и страхопоштовања.
Берим: Између неба и земље
На Берим нисам пошла сама. Сања, новинарка родом из Лепосавића, враћала се на место на коме је пре неколико година доживела озбиљну повреду. Дуго је вагала да ли ће поново стати на стене Берима. Онда је одлучила да о свом поновном успону направи документарни филм и повела се сниматеља који се, заједно са нама, пењао уз ферату са камером окаченом о струк. Елдона је дошла из Приштине. Заљубљена у планине и врхове. Њеном сину тинејџеру то је био први успон фератом, као и мени.
Касније сам размишљала о томе како су све наше претходне одреднице тог дана на ферати биле ирелевантне. Ко се како зове, одакле је, чиме се бави. Једино је било важно да ли су сви чланови групе безбедни, да ли им треба помоћ, да ли ћемо сви заједно, као група, стићи до циља.
Већина људи на Берим долази због висећих мостова. Неки због тога што мисле да ће се тако ослободити страха од висине. Други, пак, зато што немају страх од висине долазе са јасном свешћу о томе да ходати по њима, у буквалном смислу, значи бити жив између неба и земље. Ја спадам у другу групу. Храброст ме није издала ни на једном од висећих мостова, укључујући и онај који је подразумевао само ход по једној жици између два стеновита одсека. Међутим, на путу до њих зауставила ме је готово вертикална стена са металним газиштима. На месту на коме, како сам касније сазнала, готово нико не застане.
Кад ноге глави одбију послушност
Глава је говорила да могу. Знала сам да сам безбедно везана, као и да је опрема проверена. Знала сам да нема реалне опасности. Али ноге нису хтеле да послушају.
Драгиша је покушавао да ме покрене мешавином нестрпљења, фрустрације и искрене жеље да успем. Видео је стотине људи како пролазе том деоницом и вероватно није могао да разуме зашто сам стала баш ту. Онда је застао, погледао ме и урадио нешто што раде само заиста добри водичи. Позвао је млађег колегу, момка кога сам тог дана први пут видела у животу. Касније сам сазнала да је готово цео живот провео у Осојану, малој српској енклави јужно од Ибра, и да ствара и изводи реп музику.
Данило је дошао до мене без велике драме. Није покушавао да ме убеди да нема разлога за страх. Није ми држао мотивациони говор. Само је стао испред мене, везао ме за себе и рекао: „Ти не верујеш својим ногама.“ Тек недељама касније, колико ми је требало да обрадим цео тај дан, схватила сам колико је био у праву, јер није се радило о стени, већ о мени.
Целог живота сам веровала глави. Анализи, плановима, контроли, разуму. А тело је очигледно знало нешто што глава није. Данило ми је показао где да гледам. Не у провалију и не у врх, већ у следећи ослонац. „Не размишљај где ћеш бити за минут. Фокусирај се само на један корак.“
И направила сам га. Па још један. Па још један. Не умем тачно да објасним шта се догодило. Не могу да кажем да је страх нестао. Само је престао да буде важнији од следећег корака. После те деонице као да је неко откључао нешто у мени. Почела сам да ходам. Не више против планине, него заједно са њом.
Било је још неколико сличних деоница касније, али Данило је био са мном све до самог краја и није дозвољавао да се понови блокада са почетка стазе.
Петнаест година од Јариња и Брњака: Како је један јулски дан неповратно променио Север Косова
Висећи мостови и равнодушан Ибар
Онда су дошли висећи мостови. Они због којих се долази на Берим. Испод мене ваздух. Изнад мене облаци. Са обе стране само литице. У једном тренутку схватила сам да више уопште не размишљам о томе што се догодило на почетку стазе. Жена која је била сигурна да ће по њу морати да дође хеликоптер једноставно је нестала. На њено место дошла је нека друга.
Ходала сам по небу изнад Косова. То је једини израз којим могу да опишем те минуте скоро бестелесног искуства.
Када смо коначно сви стигли на највиши врх Берима, нокти су ми били поломљени, колена одрана, руке пуне ситних посекотина. Нисам очекивала навалу суза. Оних које дођу када тело уради нешто за шта је било потпуно сигурно да није способно.
Подигла сам поглед. Видела сам из исте тачке највише врхове Проклетија, Хајлу, Пештер, Рогозну, обрисе Копаоника. Парче Ибра и Газивода. Са те висине река није делила ништа. Само је текла. Као што то ради вековима, потпуно равнодушна према свим покушајима људи да је претворе у политичку категорију.
Негде испод мене били су потопљени Брњаци и остаци двора краљице Јелене Анжујске. Помислила сам колико се историје сабрало на том малом простору. Колико су се пута мењале државе, границе, заставе и војске. А крајолик у који сам тог тренутка гледала, остајао је исти.
Када је почетна еуфорија прошла, удаљила сам се од осталих. Последњи зраци сунца полако су нестајали. Златна светлост мешала се са сивим небом, а планински врхови губили су оштре контуре и постајали једна велика тиха силуета. То је она ретка тишина у којој се коначно чују сопствене мисли.
Размишљала сам како је све испало потпуно другачије од онога што сам очекивала. Мислила сам да долазим због ферате, а добила сам лекцију о поверењу. И једну много значајнију, коју тада још нисам умела да препознам.
Х. Дејвид Солс: Косово и Украјина – Самученици за канонско православље
Север Косова: Визија туризма уместо барикада
Последњих дана, гледајући снимке рушења викендица на Газиводама, поново сам се вратила дану на Бериму. Драгиша и многи други људи са севера Косова годинама су покушавали да овај крај учине местом на које људи долазе због природе и туризма, уместо због разних врста криза.
Једина јавна плажа на Газиводама изграђена је средствима Европске уније 2013. године, док је ферата изграђена уз подршку Владе Краљевине Норвешке. Хотел „Језеро“, викендице уз обалу Газивода… све је то било део исте визије: да планина и језеро постану разлог да људи остану, да други пожеле да дођу, да се север Косова једног дана препознаје по туризму, а не по барикадама.
Није то била наивна, већ храбра идеја, јер је подразумевала веру у то да се будућност може градити спорије него што се сукоби обнављају.
Данас та визија изгледа крхкије него икада. Плажа и 17 викендица срушене су у правном замешатељству које је довело у питање базично поверење у постојање владавине права на Косову. Срушен је и једини хотел на обали Газивода. Сада је на свим тим местима полиција. Уместо планинара и купача, повећава се број униформи.
Овакав тренд сасвим сигурно ће довести у питање и функционисање ферате Берим, која је због актуелне безбедносне ситуације на северу Косова овог лета затворена.
Пораз идеје да развој може да надјача страх
Не могу да се отмем утиску да се пред нашим очима мења сама представа о овом простору. Крај који је покушао да живи од природе, постаје безбедносна зона. То није пораз само људи који су овде улагали свој рад. Драгише, или оца и сина из породице Јакшић, које скрхане од беспомоћности над рушевинама хотела „Језеро“ данима гледамо. То није само пораз власти у Београду и Приштини, нити пораз српске локалне заједнице.
То је пораз једне идеје. Идеје да развој може бити јачи од страха. Да туризам може бити одрживији од конфликта. Да људи могу остати зато што виде будућност, а не зато што немају где да оду. Да други, попут мене, овде могу да долазе по своје сопствене животне лекције. Да науче колико је важно поверење. И у себе и у друге. И како је понекад потребно направити само један, заиста мали корак када не видимо излаз. Можда зато данас, више него тада, разумем зашто ме је Берим толико променио.
Не због ферате, него због људи. Због Сање из Лепосавића, која се вратила на Берим да се суочи са страхом након незгоде после које су је сатима на рукама са Берима спуштали планинари из Пећи. И то не само да се вратила, него је о том повратку направила и филм, како би за Берим сазнало што више људи. Због Елдоне, која је одлучила да прво искуство ферате њеном сину буде баш ту и која је Бојани везивала пертле кад год би приметила да су одвезане. Лако, као да се знају цео живот, иако су се тог дана упознале. Због Данила из Осојана, који за тридесет секунди даје дијагнозу за коју људи плаћају године психотерапије.
Веровала сам да је могуће да Ибарски Колашин и север Косова постану познати по њима. По људима који воде друге по планини, по „пењачима“, како нас је тог јутра на путу према Бериму назвао радник на бензинској пумпи у Зубином Потоку. По купању у језеру. По плажи на којој се људи смеју, уместо што сада на њој плачу. По заласцима сунца изнад Газивода.
Јер то је север Косова који сам упознала тог дана. И који, упркос свему, одбијам да заборавим.
Ауторка је координаторка Националног конвента о Европској унији
Извор: Време
