У Црној Гори на посао чека 21 доктор наука
15. јануар, 2024.
Ко држи карте а ко конце у својим рукама и шта нам то значи?
15. јануар, 2024.
Прикажи све

Зашто је слетање на Месец данас теже него пре пола века

Прошло је више од пола века откако је НАСА спустила астронауте на Месец и све их безбедно вратила кући. Не би ли данас слетање на површину Месеца требало да буде, ако не сасвим тривијално, онда барем једноставно? Није ли ракетна наука средине 20. века постала основно знање 21. века, пита се колумниста Гардијана.

Foto: Shutterstock

Било је то беспрекорно лансирање. У раним јутарњим сатима, 8. јануара, ракета „Вулкан Кентаур“ хучала је у мрак изнад рта Канаверал, избацила своје чврсте ракетне моторе и подигла летелицу „Перегрин“ на савршену путању за њену значајну мисију на Месец.

Тори Браун, извршни директор „Јунајтед лонч алијансе“ који је направио ракету, испустио је уздах олакшања, с обзиром на то да је ово био први „Вулканов“ лет. Међутим, није прошло много времена пре него што се расположење променило. „Астроботик“, компанија која је направила „Перегрин“, открила је да из свемирске летелице цури погонско гориво, а без довољно горива, шансе за меко слетање на Месец, брзо су пале у воду.

„Перегрин“ није једини недавни неуспех. Кина и Индија су успеле да обаве роботско слетање на Месец, а руска „Луна 25“ слетела је прошле године, скоро 60 година након што је совјетска „Луна 9“ обавила прво меко слетање.

Лендери пак, које су изградиле приватне компаније, имају стопостотни неуспех на Месецу: израелски лендер „Берешит“ срушио се 2019. године, док се јапански лендер који је изградио „Ајспејс“ срушио прошле године. „Перегрин“ је трећи пораз.

Један фундаментални изазов, каже Јан Ворнер, бивши генерални директор Европске свемирске агенције (ЕСА), је тежина. „Увек сте близу неуспеха јер морате бити лагани или летелица неће летети. Не можете имати велику сигурносну маргину.“

„Перегрин

„Перегрин“ је трећи од три неуспела лендера

Уз то, скоро свака свемирска летелица је прототип. Осим ретких случајева, као што су „Галилео“ комуникациони сателити, свемирске летелице су машине по мери. Они се не производе масовно са истим опробаним системима и дизајном. А када су распоређени у свемиру, сами су. „Ако имате проблема са аутомобилом, можете га поправити, али у свемиру је то немогуће“, каже Вернер. „Простор је друга димензија.“

Сам Месец производи додатне проблеме. Постоји гравитација – шест пута мања него на Земљи – али нема атмосфере. За разлику од Марса, где свемирске летелице могу да лете до свог одредишта и коче падобранима, слетање на Месец у потпуности зависи од мотора. Ако имате један мотор, како мање сонде углавном имају, он мора бити управљив, јер не постоји други начин да се контролише спуштање.

Да би ствар била још компликованија, мотор мора имати гас, који омогућава да се потисак повећава и смањује. „Обично када се укључите те млазнице и оне обезбеђују стабилан потисак“, каже Нико Детман, вођа групе за истраживање Месеца у ЕСА. „Промена потиска током операција прави додатне компликације.“

Па ипак, када се погледа да су људи слетели на Месец шездесетих година, чини нам се несхватљива зашто је Месец данас тако недостижан циљ.

Да би се меко спустио на Месец, лендер мора да има млазнице за потисак

Да би се меко спустио на Месец, лендер мора да има млазнице за потисак

Али записи о мисијама на Месец дају одређени траг. Убрзо после програма „Аполо“, лунарни модули су пали у немилост. Када је кинеска свемирска летелица „Чанг‘е 3“ слетела 2013. године, то је било прво меко слетање на Месец од совјетске „Луне 24“ 1976. године.

„Деценијама нису развијани лендере“, каже Детман. „Технологија њихове производње није тако уобичајена, па да лако можете да научите од других.“

Тестирање је, дакле, критично. Али док је ракете могуће поставити на лансирну рампу и проћи кроз све потребне кораке, опције су ограниченије за свемирске летелице. Тестови могу да провере да ли снага и погон, навигација, комуникације и инструменти функционишу, и да ли су свемирске летелице довољно стабилне како би се осигурало да могу да издрже интензивне вибрације лансирања, али не постоји добар начин да се симулира слетање на Месец. „Много је теже квалификовати и валидирати лунарно слетање него многе друге свемирске системе“, каже Детман.

Током свемирске трке, НАСА је потрошила невероватних 25 милијарди долара на програм „Аполо“. Данас већ иза себе има 70 година институционалног знања и културе усмерене ка пројектовању, изградњи и тестирању свемирских летелица. Међутим, према својој новој шеми комерцијалних лунарних услуга (ЦЛПС), агенција настоји да смањи трошкове и стимулише америчку свемирску индустрију плаћајући приватним компанијама, као што су „Астроботик“ и „Интуитив машинс“ са седиштем у Хјустону, да испоруче своје инструменте на Месец.

Компромис је већи ризик од неуспеха, тако да треба очекивати више пропалих мисија. „Све ове компаније су релативно нове. И поред тога, они обављају ове мисије из свог џепа“, каже др Џошуа Расера, научни сарадник на Империјал колеџу у Лондону. Али стратегија би требало да се исплати, додаје, јер компаније уче из својих неуспеха. „И даље је јефтиније у односу на укупан број мисија, чак и ако се првих неколико можда сруши.“

ИЗВОР: РТС, ГАРДИЈАН

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *