Пише: Туфик Софтић
Када дође вријеме да се купи огрјев за дугу зиму на сјеверу, пожелим да будем шумски радник. Не знам баш који у ланцу, али онај што има двије куће на селу и стан у граду. Стан у Подгорици – да се нађе кад ђеца стасају за факултет. Стан у Будви – нека га, ваљаће, цијене скачу.
И, наравно, у возном парку три аутомобила: нерегистровани голф двојка за шумске путеве, лимузина за градске улице и посљедњи модел џипа за аутопут. Па помислим, шта ће ми школе и шта сам радио читавог живота када ме сваке јесени заболи глава од питања како ћу обезбиједити новац за пелет?
Најрадије бих диплому мијењао за три стабла букве, храста, граба или смрче. Штогод – само да гори и грије. Јер на сјеверу Црне Горе грејна сезона траје дуго, зиме су хладне, а за велики број домаћинстава огрјев није луксуз него основна животна потреба. И ту је апсурд. Имамо шуму. И то не мало шуме.
Црна Гора је међу најшумовитијим земљама Европе. Према подацима Националне инвентуре шума, шуме покривају око 60 одсто територије, а када се дода шумско земљиште, тај удио је око 70 одсто. Па ипак, када дође зима, обичан грађанин од тог богатства нема много користи. Напротив – плаћа.
И пита се како је могуће да живимо у земљи богатој шумом, а да дрво и пелет представљају све већи удар на кућни буџет. Наравно, шума није исто што и огрјев.Између стабла у државној шуми и дрва сложених поред пећи, налази се читав ланац: управљање шумама, додјела права на коришћење, сјеча, извлачење, транспорт, прерада, складиштење и трговина. На крају тог ланца је грађанин. И рачун.
Питање је само ко у том ланцу има највећу корист, а ко на крају добија највећи трошак.Још је већи проблем када се према шуми понашамо као према ресурсу који ће увијек бити ту и који се може користити без озбиљног и дугорочног плана. А шума није бесконачна. Није ни само балван.
Она је заштита земљишта, вода и биодиверзитета, али и ресурс од којег се може живјети ако се њиме домаћински газдује. Званични државни документи шуму третирају као важан економски и еколошки ресурс који захтијева одрживо управљање. Али грађанина у новембру највише занима оно што ће му бити поред пећи.
Ту смо већ деценијама у истом проблему.Градови на сјеверу немају топлане, нема друге алтернативе, а велики број људи остаје упућен на дрва и пелет. И препуштен сам себи, да се снађе како зна и умије. Пелет је можда најбољи примјер тог апсурда. Када тржиште поремети цијене или снабдијевање, грађани почињу да страхују хоће ли га бити довољно и колико ће коштати.
Тада држава реагује мјерама којима покушава да заштити потрошаче. Али реагује када проблем већ избије.Гријање мора бити дио озбиљне и дугорочне енергетске политике. Јер човјек може одложити куповину аутомобила.
Може реновирање куће помјерити за годину. Може не отићи на море. Али не може рећи – „ове зиме се нећемо гријати“.Зато прича о шуми није само прича о шумарству. То је прича о енергији, стандарду грађана и начину на који држава управља оним што јој је природа дала. Можемо бити богати шумом на папиру, а сиромашни енергијом у кући.
И управо је то оно што нам се догађа.Да се не схватимо погрешно. Није ми криво што је неко у транзицији имао више среће од мене. Није ми криво што је неко послије двије и по деценије концесија из прљавих патика ускочио у џип и пуши томпус. Добар је мени и овај пунољетни аутомобил.Али морам дати оглас – мијењам диплому за концесију на само два и по дана.Или, још боље, за дозначни чекић – онај што га је онај други носио за појасом кад иде на свадбе и весеља.
Само на два и по дана. А онда га просљеђујем комшији. Па нека мало кружи кроз народ, док се сви не снабдијемо огрјевом. Не морамо сви бити богати, али ако већ имамо шуму, ред је да ником не буде хладно. Ни социјалном случају, ни пензионеру који страхује како ће купити пет метара дрва. Ред је да огрјев не буде највећи годишњи удар на породични буџет.
Извор: РТЦГ
