Пише: Драгутин Ненезић
Како је политичка криза која полако тиња у Србији изгледа одложила доношење одлуке о поништавању последица независности, најављене у септембру (а томе су можда допринеле и критике САД, ЕУ и Немачке упућене делу пакета мера који се тиче правосуђа), уместо текста о томе, одлучио сам се да се осврнем на прославу дана заставе у региону, као и на неке поруке које се из те прославе могу извући за наредни период, у ком нас чекају избори на Косову, активирање нових администрација у САД и ЕУ, и ко зна шта још у Србији.
Дан заставе је општеалбански празник, којим се обележава један од многих покушаја Албанаца да се осамостале, овог пута (и то не први пут) у оквиру Османског царства 1912. године. Званичан је празник у Албанији и на Косову, али се обележава и у општинама у којима су Албанци у већини и/или на власти у Србији, Црној Гори и Македонији (и које су мање-више у границама четири вилајета у којима је проглашена „независност“ 1912. године – скадарског, косовског, битољског и јањинског).
За разлику од сличног новоустановљеног празника у Србији и Републици Српској, обележавање дана заставе има озбиљне политичке импликације у региону, и потврђује тезу да је Албанцима великоалбанска идеологија јединствено обележје, изнад свих верских и политичких подела.
Драгутин Ненезић: О београдских пет тачака: Законима против независности
Ове године, дан заставе се по први пут обележава и у неким од општина на Северном Косову. И то је само једна ситница у низу догађаја који потврђују косовску власт у овим општинама, поред квазиправних располагања туђом имовином на различитим нивоима, постављања нових база и утврђивања старих, пребијања, арбитрарних хапшења и привођења, па све до скорог отимања ковчега српског младића из страдалне Бањске.
Међутим, нешто се и ту променило. Као да се, у ишчекивању горепоменутих нових администрација, мало отупила та оштрица којом се сече свакодневни живот Срба, па је рецимо делимично укинута (иначе противправна на сваки начин) забрана увоза робе из Србије. Могуће да је то на неки начин и захтевано од косовских власти, али је свакако ефекат исти – агонија се наставља, само успорено и ублажено.
Најаве о упадима у школе и болнице остају само то, али су силовите акције упада ипак замењене континуираним јачањем (пара)полицијског присуства, као и провокацијама попут отимања ковчега, подло конструисаног оптуживања СПЦ да се у манастирима прихватају динари супротно (противуставној) забрани, или префарбавања графита.
С друге стране етничке линије, Срби дочекују косовске изборе неспремни. У више колона – што само по себи није спорно, али може имати за последицу крњење политичке снаге коју носе загарантована места у скупштини – и без јединствене идеологије. За разлику од опозиције косовских Албанаца, која Куртију замера пре свега удаљавање од САД као егзистенцијалног савезника, али не спори потребу за заокруживањем Косовске власти на Северу и коначном “интеграцијом“ (или дезинтеграцијом) Срба, политички противници одавно политички делегитимисане Српске листе се, у најбољем случају, исцрпљују у активном политичком отпору инвазији на Север.
Драгутин Ненезић: Још лоших косовских епилога: 3:0 на штету домаћих
Ниједна српска опција тренутно не нуди целовиту стратегију не само отпора, већ и, како се то некада популарно називало, „останка и опстанка“ Срба, и то не само на Северу, већ на целој територији Косова и у Метохији – а што се сад своди, и полако бива нормирано као такво, на пасивно примање новца из београдске касе, за сад преко испостава на административним прелазима, а у перспективи преко приштинског трезора – једног дана ако се формира ЗСО.
ЗСО је овде занимљива из више углова. Из угла Куртија, темељи за ЗСО су већ постављени – она никад не може бити аутономна, јер је у томе спречава полицијско присуство, а њен садржај ће се већ одредити негде у пресеку европског нацрта, уставносудске контроле, исхода косовских избора и преговора под окриљем нових администрација. Из угла опозиције, ЗСО је идеална за нападање Куртија, будући да је то једина ствар са српским предзнаком коју он није укинуо, осим језика и загарантованих места у скупштини (а и то је питање времена).
Из угла Албанаца као политичке целине, ЗСО ће сасвим сигурно бити искоришћена за проблематизацију положаја Албанаца тамо где су избачени из власти, какав је случај у Македонији, односно тамо где изнутра, са локалног нивоа, подривају власт, какав је случај у Србији.
Из угла Срба, ЗСО је једно велико ништа – неко мутно обећање као централна тачка све слабије косовске политике званичног Београда. И ту видим простор за активније деловање косовских Срба, кроз формулисање ваљане ЗСО или пак некакве алтернативе. У том смислу, наредне месеце ћу посветити томе да понудим неке предлоге, не само за такву ЗСО (а полазећи од првог текста који сам за КосСев написао о консоцијацији), већ и за друга питања која сматрам битним за „останак и опстанак“, све у нади да ће их можда неко искористити на политичкој сцени.
До тада, још једном бих се осврнуо на међународни оквир. Први Трампов мандат је за резултат имао, из ове перспективе, само тзв. Вашингтонски споразум, будући да се подела ипак није десила. И тај споразум, ако оставимо по страни оне делове који су данас потпуно неупотребљиви (попут студије о Газиводама), се суштински наслања на бриселске договоре, исто као и нови европски споразум. У том смислу, а поготово имајући у виду актуелне кризе у свету које ће вероватно имати приоритет у, ако не решавању, а оно у контролисању, мислим да се од нове Трампове администрације не може очекивати ништа битно другачије, те да исто важи и за нову ЕУ администрацију.
Слободан Самарџић и Драгутин Ненезић о Вучићевој политици на Косову и Метохији
Свако чекање чуда у јануару ће по мени бити мање или више грубо демантовано у фебруару, брзо после косовских избора. Из те перспективе, чини се да је све што се десило од 2022. на овамо у ствари једно пажљиво припремање терена, тако да се никада не може десити нпр. подела – која тренутно захтева уклањање полицијског присуства са Северног Косова, које је могуће само од стране јаче оружане формације – и тако да све иде ка комплетном одумирању српског присуства (уз пасивну асистенцију саме Србије), тако да се оно сведе на финансирање суженог круга установа, као и одређеног круга лица, што ће се све после ђутуре интегрисати, и чиме ће бити окончан процес који је започео 1999. године. У том сценарију, веће политичко организовање Срба није пожељно, и ваља их ограничити на активизам, што се тренутно и ради.
Другим речима, ако се Срби не угледају на Албанце, што понеки усамљени интелектуалац и заговара (мада не у потпуности на реалан начин), и уместо наметнутог празника, јединство демонстрирају на органским основама, на Косову и у Метохији их не чека светла будућност. Она можда неће бити мрачна као што се чинило протеклих годину дана, али ће свакако водити коначном решавању косовског питања за по Србе неповољан начин.
Неки примери тог органског јединства су били видљиви на величанственој прослави ктиторске славе у Манастиру Високи Дечани протекле недеље, и представљају потпуну супротност ономе што се јуче могло видети по албанским срединама. То органско јединство подразумева, за почетак, заједништво Срба са севера и југа, одређену дозу аутентичности у односу на оно што се нуди из Београда (по угледу на Србе из Републике Српске у периоду 1993. – 1995), сагласје са СПЦ (оличеном у Епархији рашко-призренској) као морално неупитном стубу заједнице на Косову и у Метохији. Оно треба да буде на трагу онога што је показано током борбе против експропријације 2023. или отпора посетама приштинских узурпатора Северу током ове године.
Драгутин Ненезић: Шта ће бити са Србима на Kосову после европског споразума
Али, поред тога, треба да буде и институционализовано, истински подржано од стране Београда, финансијски стабилно и, као и свако јединство, изнад партикуларних интереса. Још је Слободан Јовановић идентификовао „партајичност“ као усуд српске политике, па се надам да ће Срби на Косову и у Метохији смоћи снаге да је превазиђу, уз свеж благослов Светог Краља, јединог владара који је у континуитету уз свој народ.
Извор: КоССев
