Piše: Tom Donilon
Preveo: M. M. Milojević
Esej povodom knjige Edvarda Lusa, Zbig: The Life of Zbigniew Brzezinski, America’s Great Power Prophet (Zbig. Život Zbignjega Bžežinskog, proroka američke moći) objavljen u časopisu Forin afers
Dvadeset devetoro ljudi služili su kao američki savetnici za nacionalnu bezbednosti nakon što je Zakonom o nacionalnoj bezbednosti (National Security Act) iz 1947. ustanovljena ova služba.
Izvorno opisivan kao „izvršni sekretar“ malog koordinacionog tela, Saveta za nacionalnu bezbednost, zadužen da „procenjuje i vaga“ (assess and appraise) ciljeve američke nacionalne bezbednosti i da razmatra politike kojima bi trebalo ostvariti ove ciljeve, položaj je postao jedna od najzahtevnijih i najmoćnijih uloga u američkoj vladi. Dvojica ljudi koji su obavljali ovu dužnost izdvajaju se u odnosu na ostale: Henri Kisindžer i Zbignjev Bžežinski. Obojica su došla u Severnu Ameriku iz Evrope kao deca pre Drugog svetskog rata – Kisindžer iz Nemačke, Bžežinski iz Poljske – pristigavši u njujoršku luku u razmaku od šest nedelja 1938. godine. Oni su se sučeljavali i takmičili u svojim profesionalnim životima tokom više od pola veka. Bili su zvezde poratne generacije istraživača međunarodnih odnosa koji su, pukom snagom svog intelekta, ambicije i volje dospeli do vrha američkog nacionalno bezbednosnog establišmenta. Obojica su imali nesrazmerno veliki uticaj na američku istoriju i oblikovanje velike strategije (grand strategy).
Do sada je objavljeno preko deset Kisindžerovih biografija, i mnogo manje onih koje se bave Bžežinskim. Novinar Edvard Lus (Edward Luce) dao je svoj doprinos da se ova neravnoteža popravi svojom knjigom Zbig. Lus je talentovan pripovedač koji hroničarski prati lični život Bžežinskog, njegovo intelektualno putovanje i uspehe i neuspehe na živopisan i iskren način, koristeći se jedinstvenom zbirkom primarnih izbora koji uključuju stotine intervjua sa članovima porodice Zbignjeva Bžežnskog i sa savremenicima, njegove lične dnevničke beleške i čak dosije poljske tajne policije koji je ona vodila o njemu tokom više decenija.
Pišući ovu izuzetnu knjigu, Lus je učinio istinsku uslugu istoriografskim istraživanjima. Bžežinski je igrao znatnu i često potcenjenu ulogu u otvaranju Sjedinjenih Američkih Država prema Kini, vodeći Hladni rat ka njegovom okončanju, i oblikujući svet koji je nastajao posle njegovog završetka. Iako kao savetnik za nacionalnu bezbednost nije bio bez neuspeha – od kojih se izdvaja iranska talačka kriza – duboko razumevanje sila istorijskog kretanja koje je imao Bžežinski davalo mi je jedinstveno sagledavanje američkih prednosti i načina kako da se ove prednosti iskoriste za ostvarenje strateških ciljeva. Danas, post-hladnoratovska epoha čije je nastajanje pomogao i Bžežinski bliži se svom okončanju dok se pomalja opasniji i konkurentniji svet. Kretanje kroz današnje izazove zahteva novu generaciju donosilaca političkih odluka koji moraju ovladati važnim uvidima koji su vodili Bžežinskog kroz izazove njegove epohe.
Hladni rat na Korejskom poluostrvu – stari akteri, novo oružje
Istraživač istorije
Prvi put sam se susreo sa Bžežinskim u Beloj kući 1977. godine kada sam služio kao jedan od mlađih pomoćnika predsednika Džimija Kartera. Bžežinski je odavao utisak snažnog samopouzdanja, njegov dostojanstveni, jastreboliki profil i odsečan govor odgovarali su potomku porodice koja svoje poreklo prati kroz vekovnu lozu poljskog plemstva. Bžežinski je rođen 1928, kao sin poljskog diplomate koji je službovao u Nemačkoj i Sovjetskom Savezu tokom najvećeg dela tridesetih godina dvadesetog veka. Uprkos tome što je proveo svega tri godine svog života u Poljskog, odrastao je sa dubokim poštovanjem za svoje porodično poljsko nasleđe, kao i sa nepokolebljivim antisovjetskim i antikomunističkim gledištima. Stasavao je dok je Hitler učvršćivao svoju moć i izvršio invaziju na njegovu domovinu, i gledao je užasnut, dok je njegov otac obavljao svoju ratnu diplomatsku dužnost u Montrealu, kako Staljin učvršćuje svoju vlast.
Bžežinski je osećao gorčinu izdaje nakon konferencije u Jalti 1945. godine, kada se „gvozdena zavesa“ spustila preko Evrope – sa Poljskom koja je ostala sa druge strane.
Bžežinski je potom posvetio svoj akademski i profesionalni život istraživanju i potkopavanju totalitarističkih sila i autoritarizma koji su preplavile njegovu domovinu tokom njegovog detinjstva. Bio je ambiciozan od samog početka: Luse beleži da je dvanaestogodišnji Bžežinski opisivao sebe u školskom godišnjaku kao autoritet za „evropske poslove“, dok su njegovi školski drugovi beležili da su znalci filmova, romantičnih veza, zevanja i kašnjenja na časove. Bžežinski je dosta napredovao u montrealnoskoj gimnaziji i potom na Univerzitetu Mekgil gde je stekao diplome osnovnih i master studija i napisao diplomski rat od osamdeset hiljada reči o ruskom nacionalizmu.
Harvard, gde je Bžežinski prispeo 1950. godine na doktorske studije, bio je mesto gde su mu se po prvi put ukrstili putevi sa budućim suparnikom Kisindžerom. Bžežinski se opredeljivao između dvojice potencijalnih mentora, politikologa Karla Fridriha i istoričara Vilijama Eliota i posećivao je predavanja koja su držali. Pošto je bio u stisci sa vremenom, Eliot je prepustio održavanje uvodnog seminara svom asistentu: mladom Kisindžeru, čije je poštovanje nemačkih filozofa Bžežinski držao odbojnim. Bžežinski je naposletku odabrao Fridriha.
Tokom narednih gotovo sedamdeset godina, putevi Bžežinskog i Kisindžera često su se ukrštali. Obojica su postali harvardski predavači – iako, pošto nije dobio stalno nameštenje, Bžežinski odlazi na Kolumbiju 1960. godine. Na izborima 1968. savetovali su suprotstavljene kandidate – Bžežinski, demokratskog kandidata Hjuberta Hamfrija a Kisindžer republikanca Ričarda Niksona. Kada je Nikson pobedio imenovao je Kisindžera za svog savetnika za nacionalnu bezbednost. Lus opisuje Kisindžerov uspon kao nešto što je znatno izmenilo put i samog Bžežinskog, pokazavši mu dokle može da dogura strateg rođen u inostranstvu. Dan kada je Bžežinski čuo za ovo naimenovanje, kupio je beležnicu da beleži imena onih koje želi da angažuje ukoliko on, kojim slučajem, jednog dana dobije ovaj položaj. Šansa mu se ukazala kada je Karter izabran 1976. godine. Mnogi od ljudi koje je Bžežinski popisao postali su zvaničnici Saveta za nacionalnu bezbednost.
Odnos između Bžežinskog i Kartera otpočeo je kao odnos mentora i učenika, gde je Bžežinski, kao mentor, odabrao svog studenta Kartera. Godine 1973, tri godine pre nego što je Karter izabran, Bžežinski i Dejvid Rokfeler, uticajni bankar i dugogodišnji pokrovitelj Bžežinskog uz čiju podršku se uspinjao u političkim krugovima, privoleli su tadašnjeg guvernera Džordžije da se pridruži Trilateralnoj komisiji, nevladinoj organizaciji koju su oformili da osnaže saradnju između Sjedinjenih Država, Evrope i Japana. Kroz učešće u Trilateralnoj komisiji Karter je unapredio svoja znanja i učešće u međunarodnim poslovima. Veza između Kartera i Bžežinskog nije se zasnivala na bliskim ideološkim gledištima ili stilu, već na uzajamnom poštovanju prema intelektu i političkim instinktima druge strane.
Karter je odabrao Bžežinskog kao svog savetnika za nacionalnu bezbednost uprkos prigovorima gotovo svih drugih svojih savetnika koji su bili zabrinuti zbog ideološke zadrtosti, neotesanog stila i upitne sposobnosti da sarađuje u timu – posebno sa državnim sekretarom Sajrusom Vensom, amblemom establišmenta. Utemeljenost ovih briga osvedočena je kako se Bžežinski sukobljavao sa Vensom i drugim članovima kabineta tokom naredne četiri godine.
Malkolm Čejun: Tragedija američkog spoljnopolitičkog realizma
Hladnoratovski prorok
Bžežinski je proveo decenije pokušavajući da uoči i iskoristi sovjetske slabosti. Predviđao je neizbežnost komunističkog „velikog neuspeha“ (grand failure) kako je naslovio svoju knjigu iz 1989. godine, mnogo ranije od drugih. Njegova master teza iz 1950. godine predviđala je da će nacionalizam u Istočnoj Evropi i u sovjetskim republikama potkopati sovjetsku kontrolu i da bi moskovsko nastojanje da obavlja „civilizacijsku ulogu“ u regionu moglo da izazove snažnu uzvratnu reakciju raspirivanjem zahteva za poštovanje ljudskih prava i pokreta za nezavisnost. On je razrađivao ove ideje u prvom članku objavljenom u časopisu Forin afersa 1961. godine i, kako je Lus potcrtao, postao je jedan od najistaknutijih autora ovog časopisa. Kasnije, tokom šezdesetih godina dvadesetog veka, Bžežinski je delio gledište predsednika Lindona Džonsona da bi američki tehnološki napredak mogao da ubrza sovjetsko opadanje; na kraju je objavio ove argumente u knjizi iz 1970. godine.
Verovanje da bi efektivno korišćenje američke inherentne snage i eksploatacija sovjetskih inherentnih slabosti mogla da poremeti hladnoratovske terazije u američku korist vodilo je Bžežinskog dok je služio u Karterovoj administraciji. Njegova strategija zasnivala se na potkopavanju sovjetskog legitimiteta, suprotstavljanju sovjetskom ekspanzionizmu i snaženju američkog vojnog položaja kako bi se Moskva dodatno pritisla. Ovi napori postavili su binu za uspešno sukobljavanje predsednika Ronalda Regana sa Moskvom tokom naredne decenije.
Bžežinski i Karter su ciljali na legitimnost sovjetskog sistema promovišući ljudska prava u okviru Sovjetskog Saveza i Istočnog bloka. Tokom pregovora o Završnom helsinškom aktu (Helsinki Final Act) iz 1975, ključnom diplomatskom sporazumu koji je trebalo da poboljša odnose između Istoka i Zapada, Bžežinski je delovao kao neformalni savetnik zapadnoevropskih učesnika u ovim razgovorima: Lus opisuje kako je, sa margina ovih diplomatskih dešavanja, Bžežinski uspešno pogurao zapadnoevropske države da sporazum obuhvati moskovsko prihvatanje obaveza o poštovanju ljudskih prava – uprkos prigovorima Kisindžera koji je bio zabrinut da će bilo kakvo proširenje tema razgovora potkopati sporazum. Sovjeti, pod utiskom (i ohrabreni od Kisindžera) da su obaveze o poštovanju ljudskih prava puka retorika, na kraju su načinili ustupke. Karter je smestio ovo pitanje u središte svoje kampanje 1976. godine, posebno tokom debate 6. oktobra sa svojim protivnikom, predsedničkim kandidatom Džeraldom Fordom.
Lus islaže kako je Bžežinski podsticao Kartera da pritisne Forda oko manjkavosti njegove (i Kisindžerove) politike detanta prema Moskvi i oko pitanja poštovanja ljudskih prava. Karter je prihvatio ovu sugestiju. Iznervirani Ford završio je debatu načinivši istorijski gaf kada je samouvereno proklamovao: „Nema sovjetske dominacije u Istočnoj Evropi“. Naslutivši priliku, Karter je nastavio sa pozivom na efikasnije sprovođenje odredbi o poštovanju ljudskih prava iz Helsinškog sporazuma. Na izborima koji su se pokazali kao veoma teški, Karterovo preimućstvo u debati – i Fordova iznuđena greška – možda su bili činilac koji je Karteru doneo predsednički mandat.
Kada je stupio na predsedničku dužnost, Karter je nastavio sa svojim insistiranjem na ljudskim pravima. Radio je da osnaži svest o moskovskom kršenju ljudskih prava, uključujući objavljivanjem pisma koje je napisao fizičaru i dobitniku Nobelove nagrade Andreju Saharovu i pozvavši aktivistu za ljudska prava Vladimira Bukovskog u Belu kuću. Kako je Lus primetio, Robert Gejts, koji je služio kao pomoćnik Bžežinskog u Beloj kući i koji je kasnije postao direktor Centralne obaveštajne agencije (CIA) i ministar odbrane, napisao je u svojoj knjizi iz 1996. godine From the Shadows (Iz senke) da je usredsređenost Kartera i Bžežinskog na pitanje poštovanja ljudskih prava posadilo „slabašno seme“ onoga što je kasnije postala „smrtonosna voćka“. Njihova nastojanja zadala su udarac sovjetskoj međunarodnoj reputaciji, udahnula su vazduh disidentskim pokretima širom sovjetskog bloka i dovela su do pozitivnog gledanja na SAD među narodima iza Gvozdene saveze.
Bžežinski je takođe insistirao na žučnijem i žešćem američkom reagovanju na sovjetski prekogranični avanturizam. Karter je bio u prvi mah skeptičan ali kako je vreme odmicalo postajao je sve ratoborniji – i kada je Sovjetski Savez napao Avganistan 1979. godine, bio je spreman da snažno odgovori. Šest meseci pre invazije, Bžežinski je zatražio od CIA da razviju planove za pružanje podrške sve snažnijoj mudžahedinskoj pobuni protiv režima koji su u Avganistanu podržavali Sovjeti. Ono što je 1979. godine otpočelo kao program snabdevanja komunikacionom opremom, lecima i radijskim emitovanjem rasbokorilo se tokom naredne decenije u opsežnu tajnu operaciju dostavljanja oružja, obuke i finansiranja avganistanskih snaga koje su se borile protiv sovjetske vojske. Sovjetski Savez je tako uvučen u dugi, skupi, košmarni rat koji je naposletku doprineo njegovom slomu.
Karterovo suočavanje sa sovjetskim intervencionizmom podstaklo je pred kraj njegovog mandata i vojno jačanje – politiku koju je Bžežinski stalno zagovarao kao sredstvo postizanja ravnoteže sa Sovjetskim Savezom, što je doprinos koji Lus priznaje ali ga ne naglašava dovoljno. Poslednji zahtev administracije za vojnim budžetom koji je bio upućen Kongresu poslednje nedelje mandata, pozivao je na najviši nivo američke vojne potrošnje, ukoliko se iznos prilagodi inflaciji, još od okončanja Vijetnamskog rata. Čak ni Regan, koji je nastavio da uvećava američke vojne troškove, nije uvek predlagao godišnje povećanje onoliko visoko kao što je to činio Karter. Karterove inicijative za modernizaciju i unapređenje američke vojske, proširenje američkih doprinosa NATO i ubrzanje razvoja naprednih sistema kao što su avioni smanjenog radarskog odraza i precizno navođenog naoružanja bili su ključni prvi koraci u preobražaju američke vojne moći što je proces koji se uobičajeno pripisuje Reganu.
Serija događaja krajem osamdesetih godina dvadesetog veka koji su prethodili padu Sovjetskog Saveza – slabljenje sovjetske kontrole nad Istočnom Evropom; uspon demokratskih pokreta i uspešno održavanje izbora, uključujući onih u Poljskoj; pad Berlinskog zida – bili su dividenda hladnoratovske strategije koju je ustrojio Bžežinski. Jedan od njegovih najžešćih kritičara, sovjetolog i novinar Straub Talbot je 1980. žestoko pisao o Bžežinskom u članku u Tajmu naslovljenom „Skoro svako protiv Zbiga“ (Almost Everyone vs. Zbig) ali je devet godina kasnije upriličio laskavi intervju sa Bžežinskim za isti časopis; ovoga puta naslov je bio „Zbignjeg Bžežinski: Tvrdolinijaš je bio u pravu“ (Zbigniew Brzezinski: Vindication of a Hard-Liner).
Suštinski diplomata
Kada je Karter stupio na predsedničku dužnost 1977. godine, otvaranje Kine koje su Nikson i Kisindžer poveli ranije te decenije zapalo je u zastoj. Nikson je podneo ostavku 1974. godine, i obojica glavnih vašingtonskih sagovornika u Pekingu, Mao Cedung i Džou Enlaj, su umrli 1976. godine. Opozicija u Kongresu i napetosti sa Pekingom u vezi sa Vijetnamskim ratom otežavali su ovaj proces. Lus beleži da je do kraja Fordove administracije, „demoralisani i iscrpljeni Kisindžer rekao da nikada nije verovao u mogućnost normalizacije“. Bžežinski je stupio na scenu sa nečim što se u ono vreme smatralo nepopularnim gledištem. Sagledavajući američko-kineske odnose kroz vizuru hladnoratovskog takmičenja, verovao je ne samo da je moguće postići normalizaciju odnosa između dvaju zemalja već i da bi Kina mogla da postane strateška kontrateža Sovjetskom Savezu. Lus beleži kako je Bžežinskog ohrabrivao u ovom pravcu singapurski premijer Li Guangjao, koji se saglašavao sa osnovnom postavkom. Bžežinski je zgrabio bavljenje Kinom iz ruku Stejt Departmenta, čiji predvodnici nisu podržavali normalizaciju. Nametao je ideju Karteru tokom četiri meseca pre nego što se predsednik sa njome saglasio – prevazilazeći Vensove prigovore – da Bžežinski otputuje u Kinu u maju 1978. godine.
U Pekingu, Bžežinski je proveo nekih jedanaest časova u razgovorima sa kineskim liderima, uključujući Deng Sjaopinga. Uložio je veliki napor kako bi sa ključnih sastanaka isključio ličnosti iz Stejt Departmenta. Lus se priseća da su se na letu nazad ka Vašingtonu, Ričard Holbruk iz Stejt Departmenta i Mišel Oksenberg iz Saveta za nacionalnu bezbednost fizički sukobili oko pristupa memorandumu o susretu Bžežinskog i Denga. Tokom ovih razgovora Bžežinski se zbližio sa Dengom oko zajedničke nepoverljivosti prema „polarnom medvedu“ – Sovjetskom Savezu – ali mnogo puta Vašington je morao da ponovi kako su se „opredelili“ da nastave sa procesom normalizacije pre nego što su Deng i njegove kolege počeli da im veruju. Poseta je dovela do daljih susreta i novih sporazuma o saradnji, uključujući i zamašni zajednički poduhvat pribavljanja obaveštajnih podataka sa kinesko-sovjetske granice. Ovo je postavilo pravac ka partnerstvu sa Kinom koje je bilo dublje od površnih veza ranije isposlovanih od Niksona i Kisindžera.
Istorijski napisi pripisuju Niksonu i Kisindžeru daleko veće zasluge za glavni hladnoratovski obrt postepenog odmicanja (peeling) Pekinga od Moskve nego što to pripisuju Karteru i Bžežinskom. Ova neravnoteža proističe možda iz puke srazmerno veće veštine za odnose sa javnošću kojom je vladao Kisindžer i koji je opsežno pisao o svojoj ulozi u otvaranju, dok zapisi Bžežinskog nisu imali tako veliki odjek. Lus, pišući biografiju Bžežinskog, ispravlja ova gledišta. Diplomatska inicijativa Karterove administracije, zajedno sa usvajanjem Akta o odnosima sa Tajvanom (Taiwan Relations Act) iz 1979. godine, postavili su trajne osnove za stabilne odnose između Sjedinjenih Američkih Država, Kine i Tajvana. Uzimajući u obzir sve ono što je stajalo na putu normalizacije – uključujući Karterove nećkanje i opoziciju najvećeg dela vlade SAD – ona se jednostavno ne bi desila bez sposobnosti Bžežinskog da ceo proces prevede preko završnice.
Odgovornost
Ukoliko je otvaranje ka Kini bilo vrhunac delovanja Bžežinskog kao savetnika za nacionalnu bezbednost, najniža tačka bila je iranska talačka kriza, četrnaestomesečna kriza koja je po svoj prilici koštala Kartera drugi predsednički termin i koja je postavila kulise za četiri decenije neumoljivog neprijateljstva između Vašingtona i Teherana. Tragedija se odvijala u tri čina.
Prvi čin bio je neuspeh Stejt Departmenta i američkih obaveštajnih agencija da prepoznaju ranjivost iranskog lidera, Mohameda Reze, šaha Pahlavija, ključnog američkog partnera na Bliskom istoku, spram sve snažnijeg pokreta koji je delovao da ga zbaci. Četiri meseca pre šahovog pada, Obaveštajna odbrambena agencija (Defense Intelligence Agency) procenila je da se „očekuje kako će ostati aktivno na vlasti tokom narednih deset godina“. Američki ambasador u Iranu nije razmatrao šahov pad kao otvorenu mogućnost sve do dva meseca pre nego što se desio, u depeši upućenoj u Vašington naslovljenoj kao „Promišljanje nezamislivog“ (Thinking the Unthinkable). Lus je ukazao kako su američke obaveštajne agencije koristile Iran kao svoju bazu na nadziru Sovjetski Savez i da su opredelile premalo sredstava da razumeju unutrašnju situaciju u zemlji oslanjajući se umesto toga na šahove bezbednosne službe za obaveštavanje o lokalnim prilikama. Zaključio je, sa dobrim razlozima, da vašingtonska „trajna zaslepljenost u vezi sa situacijom u Iranu može da se uvrsti u najteže promašaje američkog diplomatskog, bezbednosnog i obaveštajnog aparata“.
Drugi čin bila je odluka da se oktobra 1979. godine primi šah na lečenje u SAD. U to vreme, Vašington je radio na uspostavljanju veza sa novom iranskom vladom. Viši američki zvaničnik u Teheranu, Brus Lejngen upozoravao je da će primanje šaha staviti Amerikance u Iranu u izuzetno opasnu poziciju i da bi to moglo da uništi odnose sa novim vođstvom u Teheranu.
Lus je zabeležio da je Karter podvrgnut „virtuelnoj opsadi“ šahovih saveznika u SAD, predvođenih Rokfelerom – koji je bio dugogodišnji pokrovitelj Bžežinskog – kao i Kisindžerom i uticajnim spoljnopolitičkim zastupnikom Džonom Makklojem. Sam Bžežinski je u više navrata neposredno pritiskao Kartera po ovom pitanju. Karter nije ustuknuo sve dok Stejt Department nije podelio lekarske izveštaje koje je doneo Rokfeler a u kojima je netačno tvrđeno da je šah toliko bolestan da ga može spasiti samo lečenje u Americi. Pre nego što se saglasio, Karter je upitao, „Šta ćete me momci posavetovati ukoliko oni preplave našu ambasadu i uzmu naše ljude kao taoce?“ Šah je primljen u Sjedinjene Države 22. oktobra. Već 4. novembra, američka ambasada u Teheranu je preplavljena demonstrantima i šezdeset šest Amerikanaca su zarobljeni kao taoci. Pedeset dvoje ostalo je u zatočeništvu tokom 444 dana.
Završni čin bila je Operacija Orlova Kandža (Operation Eagle Claw), neuspešna misija spašavanja talaca. Na početku krize, Bžežinski je zadao vojsci da razvije plan spasavanja. Tokom narednih šest meseci neuspešnih diplomatskih nastojanja da se taoci oslobode, njihova sudbina postala je nacionalna opsesija. Vojna misija završila se katastrofalnim padom helikoptera u iranskoj pustinji 1980. u kojem su stradala osmorica američkih vojnika, i bila je spektakularna bruka, kako za Sjedinjene Država tako i za samog Kartera.
Proučavao sam Operaciju Orlovu kandžu kada sam službovao kao savetnik za nacionalnu bezbednost za vreme predsednika Baraka Obame, pripremajući se za nadzor upada u Pakistan 2011. godine kojim je gonjen Osama bin Laden. Plan Karterove administracije bio je neverovatno komplikovan, za njegovo sprovođenje opredeljeno je isuviše malo resursa i nikada nije uvežbavan. Kako je Lus istakao, neki članovi spasilačkog tima po prvi put su se sastali u noći kada je trebalo da krenu na izvođenje misije. Lus je zaključio da krivicu za neuspeh najviše snosi američko vojno zapovedništvo. Moje gledište je drukčije: odgovornost za procenjivanje sprovodivosti plana, usaglašavanje između različitih agencija i procenjivanje verovatnoće i posledica neuspeha snosi Bžežinski. Kao savetnik za nacionalnu bezbednost, njegov posao je bio da predvidi izazove; ispita alternative; sprovede strogi proces ispitivanja predloga, posebno vojnih planova; i da zaštiti predsednika.
Američki bilans stanja
Bžežinski je ostao aktivan kao spoljnopolitički savetnik i geopolitički mislilac tokom više decenija nakon završetka svog rada u vladi. Savetovao je Regana, koji je sprovodio strategiju za okončanje Hladnog rata čije su temelje postavili Bžežinski i Karter, i zastupao je svoje ikonoklastičke, tvrdolinijaške stavove i tokom devedesetih godina dvadesetog veka knjigom Velika šahovska tabla (The Grand Chessboard). Tokom vremena, međutim, Bžežinski se kretao sve više ka levici i postajao je skeptičan u vezi sa američkom vojnom uključenošću. Prema Lusu, ostao je pri ranoj američkoj podršci mudžahedinima, osporavajuću kritičarske glasove posle Jedanaestog septembra koji su ovu politiku povezivali sa usponom talibana, koji su pružili utočište Al Kaidi u Avganistanu. Postao je jedan od najoštrijih protivnika invaziji na Irak Bušove administraciji i držao se ovog stava tokom čitavog rata. Bžežinski je takođe bio jedna od prvih ličnosti spoljnopolitičkog establišmenta koja je podržala Obaminu predsedničku kandidaturu, nastavljajući svoj niz, koji je trajao tokom čitave karijere, dobrih procena političkih pobednika.
U svojoj poslednjoj knjizi, Strategic Vision (Strateška vizija) objavljenoj 2012. godine, Bžežinski je predložio korišćenje „bilansa stanja“ onoga čime se raspolaže s jedne i manjkavosti sa druge strane kako bi se procenile američke snage i slabosti. Uvek sam ostajao optimista, kao što je to i Bžežinski bio, da ono čime se raspolaže – uključujući savezništva i globalni uticaj, ekonomsku i tehnološku snagu, kulturnu privlačnost i meku moć, i demografski dinamizam – ukoliko se njima ispravno upravlja, mogu da održe Sjedinjene Američke Države na dominantnoj poziciji i u narednim decenijama. Danas, međutim, verujem da bi Bžežinski bio zabrinut da su ova preimućstva dovedena u opasnost. Bio bi zabrinut pre svega zbog podela u američkom društvu i zbog nepovoljnog stanja američke demokratije.
Bžežinski je bio među poslednjim američkim savetnicima za nacionalnu bezbednost koji su mislili prevashodno, gotovo opsesivno u kategorijama sistemskih i istorijskih sila. Ovakav pristup je nesumnjivo bio oblikovan njegovim poljskim korenima i temeljnim poznavanjem, da se izrazimo frazom istoričara Timotija Snajdera, „krvavim zemljama“ Srednje i Istočne Evrope, koje su prošle kroz staljinističke i hitlerovske užase polovinom dvadesetog veka. Osećanje da se istorija nikada ne okončava, da su društva i upravni sistemi krhkiji nego što se mogu činiti, i da njihova zaštita zahteva trajnu posvećenost manje je prisutno u današnje vreme nego što je ranije bilo. Ipak, u svetu je sada više pretnji američkim vrednostima i interesima nego bilo kada tokom prethodna pola veka. Primer koji pruža Bžežinski može da pomogne američkim političkim delatnicima da uvide rizike i trasiraju puteve kojima se može poći dalje.
Autor je američki advokat i nekadašnji vladin zvaničnik koji je služio kao dvadeset drugi savetnik za nacionalnu bezbednost u administraciji Baraka Obame između 2010. i 2013. godine
Izvor: Foreign Affairs
