Nekadašnji diplomata, koji je preminuo u sto prvoj godini, profitirao je tokom više decenija govoreći klijentima ono što žele da čuju
Vek Henrija Kisindžera, koji je sa podjednakim žarom slavljen kao genije i osuđivan kao ratni zločinac, obeležen je 27. maja serijom istaknutih ličnosti koje su kao probrane iz leksikona „Ko je Ko“ savremenog establišmenta objavljivale hagiografske tvitove, intervjue i kolumne, dok je vrhunac bila gala večera u staromodnom Jejl klubu u Njujorku. Ovi komentatori gotovo u potpunosti su izbegavali istinitu priču o Kisindžeru, koji je poslednji put bio na javnoj funkciji pre četrdeset šest godina.
To je šteta zato što je Kisindžer – manje impresivan kao američki savetnik za nacionalnu bezbednost od Brenta Skaukrofta, Zbignjeva Bžežinskog ili, kada je posredi pobeđivanja u ratovima, čak i od Džejka Salivena, koji trenutno obavlja ovu dužnost – jedna od najvažnijih poslovnih i marketinških priča u prethodne četiri decenije. Kroz stručno krstarenje medijima on je od sebe načinio brend i pretvorio je taj brend u kompaniju: Kisindžer asošijets, visoko profitabilnu globalnu konsultantsku kuću.
Brendovima je potreban stalan menandžment i tekst koji je povodom očevog stotog rođendana objavio u Vašington postu njegov sin Dejvid prikazuje Kisindžera onakvog kakvog je želeo da ga drugi vide. Utisak o slobodnom i neuhvatljivom akademskom istraživaču i diplomati iz senke, koji je stalno bio spreman da ponudi Sjedinjenim Američkim Državama svoj besplatni savet. Stvarna slika je prilično drugačija: od 1982. godine Kisindžer je bio vodeći svetski konsultant, poslovna ličnost, ne diplomatska, čije su plaćene konsultantske usluge bile na raspolaganju između ostalih i Ameriken ekspresu, Fijatu, Rio Tintu, Leman bradersu, Merku, Hajncu, Volvu, DŽ, P, Morganu i mnoštvu klijenata u Rusiji, Kini i u zalivskim državama.
Ovo je zašto je Kisindžer, stogodišnjak koji je napustio vršenje javne funkcije sa pedeset četiri godine 1977. kada je prestao da bude državni sekretar po okončanju mandata Džeralda Forda istinski važan. Kroz Kisindžer asošijets on je bio začetnik savremenog oblika vašingtonskih „pokretnih vrata“: globalnog konsultovanja. Gde je Kisindžer probijao staze, drugi su pratili, stvarajući vodeće firme kao Olbrajt Stonbridž, kompaniju bivšeg državnog sekretara Madlen Olbrajt ili Vestegzek Advajzor, firmu sadašnjeg državnog sekretara Entonija Blinkena.
Sudeći po spisku gostiju večere upriličene za proslavu stotog rođendana Kisindžer asošijets se izdašno isplatila svom osnivaču. Uvezujući medije, biznis i politiku u jedan čvor – na način koji, na primer, nikada nije interesovao Bžežinskog – značilo je da je on počeo da simbolizuje establišment. To objašnjava njegove neobično mlake i neupečatljive komentare, što je posvedočeno u njegovoj najnovijoj knjizi o veštačkoj inteligenciji koja je objavljena u maju.
Tokom poslednje četrdeset jedne godine Kisindžer se specijalizovao za intervjue, u kojima je očigledne truizme, poput „Kina doživljava uspon“ ili „Rusija je revanšistička sila“ iznosio sa retorskom pompeznošću. Oni bi bili posuti sa nešto istorije kraja 18. [i početka 19. veka] tek izvan horizonta očekivanja čitaoca, na primer aluzijom na austrijskog državnika Meterniha. Rezultat bi bio neodređen opšti utisak koji bi lako tonuo u zaborav.
To je bilo sa umišljajem. Zato što istinski Kisindžerov genij tokom prethodnih nekoliko decenija nisu bili umereni komentari već sposobnost da sluša – i stoga da kaže tačno ono što klijent, sponzor ili deo establišmenta žele da čuju. To je bila oštra suprotnost posvećenih javnih mislilaca o geostrategiji kao što su Bžežinski ili Džordž Kenan, koji su često govorili ono što Vašington nije želeo da čuje. Posledica toga je bila da se Kisindžer, daleko od toga da upražnjava ono što su njegove kolege poput politikologa Grejama Alisona nazvali „moralni idealizam realizma“, upravljao onako kako vetar duva. Kisindžer je podržavao rat u Iraku kada je to bila linija establišmenta, „resetovanje odnosa“ sa Rusijom kada je to bilo popularno i na kraju, suprotno svim njegovim ranijim napisima, priključenje Ukrajine NATO.
Ne bi trebalo da začudi što su moćne američke korporacije, sa opsežnim znanjem o lokalnim prilikama koje je nedostajalo Kisindžeru, nastojale da ga angažuju. Ono zbog čega bi bord direktora unajmio „eksperta“ kao što je Kisindžer da se izloži komentar na nivou studentske prezentacije o Kini „koja misli u vekovima“ ili o Vladimiru Putinu koji je „poput lika iz romana Dostojevskog“ često nije imalo nikakve veze sa njegovim uvidima. Spoljni stručnjak često se angažuje ne da pruži nove informacije već da blagoslovi odluku ili da pomogne partneru u preduzeću da odnese prevagu u procesu odlučivanja. U slučaju Kisindžera, ovo je često bilo povezano sa poslovnim investicijama u Kini i povremeno u Rusiji. U međuvremenu, širom sveta, moćne itneresne grupe su ga tražile da im objasni prilike u Vašingtonu.
Uprkos tome što su Kisindžerova predviđanja ponekad bila komično pogrešna, poput predviđanja pozitivne budućnosti rusko-američkih odnosa nekoliko nedelja pre Rusko-gruzijskoj rata 2008. godine ili njegovog neuočavanja kineskog autoritarnog obrta pod Si Đinpingom, klijenti su nastavljali da traže njegove usluge. To što njegovi intervjui uglavnom zvuče kao automatski generisani odgovori zapravo je strategija. Što manje kažete niži je rizik da ćete naškoditi brendu.
Upravljanje brendom bio je razlog intenzivnog nastojanja Henrija Kisindžera da oblikuje – kroz saradnju sa novinarima i istoričarima – pripovest o svojih osam godina u vladi. Posledica toga je što istinska biografija Henrija Kisindžera ostaje nenapisana. Ukoliko knjiga Kissinger: The Global Consultant (Kisindžer: globalni konsultant) ikada bude bila napisana to će biti suštinski važno istorijski delo – najbolji vodič kako se stvari odvijaju u svetu moći i biznisa i kako su uzajamno povezani u doba globalizacije. Sve do tada mit i poslednji intervjui – koji su onoliko marketing koliko i analiza – su samo pozadinska buka.
Ben Džuda je novinar i autor nedavno objavljene knjige This Is Europe: The Way We Live Now
Napomena: Članak je prvobitno objavljen u maju 2023. godine u vreme stotog rođendana Henrija Kisindžera; dopunjen je pošto je nekadašnji američki državni sekretar preminuo u svom domu u Konektikatu 29. novembra 2023. godine
Preveo: M. Milojević
