Dok u vojnopolitičkom bloku koji predvode SAD raste zabrinutost zbog jačanja vojne i ekonomske saradnje između Rusije i Severne Koreje, dalekoistočni analitičari sa nestrpljenjem očekuju odgovor na pitanje da li će iza režima u Pjongjangu ponovo odlučnije stati i Kina
U ranijim izveštajima istog autora o Korejskom poluostrvu pomenute su dve teze – ona o tome da će jačanje vojnih veza SAD i njenih azijskih saveznika Južne Koreje i Japana i uključivanje Seula na svetsku geopolitičku pozornicu kao eksponenta američke globalne politike opkoljavanja Rusije izazvati potencijalno snažan odgovor Moskve u vidu naoružavanja Severne Koreje, i to da od dolaska na vlast konzervativnih snaga u Južnoj Koreji vojnopolitička situacija na Korejskom poluostrvu sve više poprima obrise dobro poznate iz perioda Hladnog rata.
Kada kažeš „Hvasong 18“, misliš „Topolj M“?
Događaji ovih dana, čini se, potvrđuju te teze. U nedeljama nakon posete ruskog ministra odbrane Sergeja Šojgua Pjongjangu, zapadne medije je preplavilo izveštavanje o tome da je nedavno uspešno lansirana nova severnokorejska interkontinentalna raketa „Hvasong 18“, koja svojim dometom može da pokrije cele SAD, zapravo kopija ruskog projektila „Topolj M“.
To stratezima u Vašingtonu zadaje glavobolju stoga što, mada ta raketa nije hipersonična, ona jeste nezaustavljiva pošto može da nosi više nuklearnih glava i ima nekoliko različitih vrsta mamaca, što znatno komplikuje njeno presretanje.
Vrlo brzo nakon Šojguove posete Severnoj Koreji povodom godišnjice od uspostavljanja primirja u Korejskom ratu, usledio je novi za kolektivni Zapad neprijatni razvoj situacije – višednevna poseta severnokorejskog lidera Kim Džong Una Rusiji i sastanak sa samim predsednikom Vladimirom Putinom u Vladivostoku.
Rat u Ukrajini povod je za neprekidni, naporni i na momente vrlo kreativni propagandni rad, pa su zapadni mediji tu posetu iskoristili da još jednom proture priču o tome kako je Rusija očajna zbog nedostatka municije, te istu traži od Severne Koreje, otpadnika od međunarodne zajednice i jedne od najsiromašnijih zemalja sveta.
To je bio nevešt pokušaj da se prikrije suština susreta dva predsednika – činjenica da je Moskva očigledno odustala od dugogodišnje politike relativnog uzdržavanja u pružanju pomoći Pjongjangu i da je odlučila da u potpunosti vojno i ekonomski podrži Demokratsku Narodnu Republiku Koreju i tako njenoj vladi omogući da zakrpi neke od većih rupa u sopstvenoj bezbednosti.
Interkontinentalni projektili, vojni sateliti i podmornice sposobne za nošenje nuklearnih raketa
Tu se, pored rešavanja konkretnih tehničkih pitanja u izradi interkontinentalnih raketa, oličenih u saradnji vezanoj za „Topolj M“, pre svega misli na praćenje kretanja američkih, južnokorejskih, japnskih i drugih vazduhoplovnih i mornaričkih snaga u okolini Korejskog poluostrva i na nadgledanje pozicioniranja i aktivnosti nuklearnih snaga SAD.
Potvrde za to su izjava samog predsednika Putina, koji je pred dolazak svog severnokorejskog kolege ruskim medijima izjavio da će velika tema njihovih razgovora biti kosmička tehnologija, i naročito činjenica da je on delegaciju iz Pjongjanga ugostio upravo na kosmodromu Vostočni, s kojeg se u svemir lansiraju ruski sateliti. S tim u vezi, treba napomenuti da je ranije ove godine Severna Koreja u dva navrata neuspešno pokušala da u orbitu lansira sopstveni vojni satelit.
Još jedan segment odbrane u kojem Severna Koreja značajno zaostaje za svojim vojnopolitičkim protivnicima su podmornice. Na Zapadu se spekuliše da je Pjongjang do pre par nedelja raspolagao samo jednim podvodnim aparatom koji je prerađen tako da može da nosi balističke rakete s nuklearnom bojevom glavom, kao i da on ima samo jednu cev za ispaljivanje takvih projektila.
I to je oblast u kojoj će Moskva izvršiti transfer znanja Severnoj Koreji, pogotovo što su vlasti u Pjongjangu početkom ovog meseca javnosti prikazale novu podmornicu, nazvanu „Heroj Kim Kun Ok“, koja treba da bude okosnica njihovih strateških, raketnih snaga i koja ukazuje na postojanje programa za razvoj podvodne flote sposobne da nosi balističke projektile.
Podmornice naoružane nuklearnim raketama veliki su zalog za opstanak režima i države, jer se teško otkrivaju i pažnju protivnika usmeravaju na znatno širu geografsku oblast. One su as u rukavu koji ima veliku vrednost u smislu odvraćanja, jer mada je Pjongjang napravio bitne korake kada je u pitanju zaštita sopstvenog nuklearnog arsenala od protivničkog udara postavljanjem projektila na kamione i vozove, on je i dalje relativno ranjiv s obzirom na to da je njegova teritorija relativno mala a vatrena moć SAD i njenih saveznika ogromna.
Obnavljanje podrške kakvu je Severna Koreja uživala od Sovjetskog Saveza tokom Hladnog rata nesumnjivo će za nju značiti i osetan ekonomski boljitak, jer će Moskva, smatraju analitičari na Dalekom istoku, Pjongjangu pružiti pomoć u preko potrebnoj hrani i gorivu i tako stabilizovati tamošnju državu i režim.
Da se sprema opšte podizanje nivoa saradnje između dve zemlje svedoči činjenica da su Kima na putu u Vladivostok pratili i ministar spoljnih poslova Severne Koreje, armijsko rukovodstvo i njegova politički uticajna sestra Kim Jo Džong.
Obostrana dobit
Dobrobit koju iz tog odnosa može da stekne Severna Koreja je očigledna, i mada kod prosečnog čitaoca na Zapadu koji decenijama sluša o nesposobnosti, zaostalosti i varvarizmu Rusije priča o tome kako Moskva, koja ima divovske kapacitete za proizvodnju municije koji u ovom trenutku nadmašuju čitav kolektivni Zapad, od Pjongjanga najpre želi artiljerijsku municiju možda ima prođu, svaka misaona osoba s manje predrasuda prema najvećoj državi sveta može da razume da je interes Moskve suštinski drugačiji – dublji i strateški.
On se pre svega odnosi na apsorbovanje vojnog pritiska SAD i njenih saveznika na ruski Daleki istok i jače vezivanje njihovih vojnih efektiva za zadatak praćenja i suzbijanja delovanja Severne Koreje.
Sigurno je i da Rusija kroz jačanje severnokorejske vojske i države šalje poruku Seulu, koji je osim uvođenja mnoštva sankcija Moskvi i jačanja veza sa evropskim članicama NATO kroz otvaranje svoje kancelarije u Briselu i redovna učešća na NATO samitu, pristao i da SAD i Poljskoj isporuči stotine hiljada granata kalibra 155mm koje su, smatra se, završile u rukama ukrajinske vojske na ratištu u Donbasu.
Zajedničke vojne vežbe ruske i severnokorejske vojske, koje, čini se, zagovara Moskva, ne samo što bi doprinele snaženju armije komunističke države već bi i američke stratege navele na nagađanje o tome da li su one i izraz spremnosti Moskve da fizički podrži Pjongjang u slučaju eventualnog konflikta na Korejskom poluostrvu.
Akcija i reakcija
Sada, javljaju dalekoistočni mediji, ministri inostranih poslova Kvadrilateralnog dijaloga o bezbednosti (SAD, Japana, Indije i Australije), koji su se sastali u prostorijama UN u Njujorku, šalju javnu poruku članicama te međunarodne organizacije u kojoj traže da Severnoj Koreji ne dostavljaju naoružanje.
Ranije tokom meseca zvaničnici u Vašingtonu su izrazili zabrinutost zbog produbljenja vojne saradnje Moskve i Pjongjanga i najavili nove sankcije, mada su Rusija i Severna Koreja države protiv kojih SAD i njeni saveznici provode toliko sankcija da se nove čine nemogućim.
Međutim, Vašington i njegovi saveznici u azijsko-pacifičkom regionu za zbližavanje Rusije i Severne Koreje mogu da krive samo sebe, jer stotine milijarde dolara u novcu, oružju i opremi koje su ulili u Ukrajini, kao i nove baze koje otvaraju Istočnoj Aziji, te učestale vojne vežbe na Dalekom istoku u koje poslednjih godina uvode sve više raznih zemalja (poput Italije, Francuske, Nemačke, Kanade i drugih) nisu mogli da prođu bez ikakvog odgovora Moskve.
A, bilo je lepo dok je trajalo – Rusija i Kina čitavih petnaest godina nisu stavljale veto na sankcije protiv Pjongjanga koje je diktirao Zapad. Američki i brodovi njihovih azijskih i NATO saveznika decenijama neometano sprovode pomorsku blokadu, zaustavljaju i pretresaju svako plovilo za koje posumnjaju da bi moglo da nosi robu u ili iz Severne Koreje.
Dalje, 2017. godine i Peking se aktivnije uključio u sprovođenje sankcija protiv Pjongjanga i zbog toga što mu nije odgovaralo intenziviranje severnokorejskog balističkog i nuklearnog programa i zbog toga što mu je administracija predsednika Donalda Trampa pretila tarifama i ograničenjima na kineski uvoz u SAD.
U medijima na Zapadu poslednjih godina puno se pričalo i o tome kako se severnokorejski lider u suzama izvinjavao narodu za neuspele ekonomske reforme. Kada se novi koronavirus proširio Severnom Korejom kroz eter je ispaljena još jedna salva zluradih predviđanja o padu režima u Pjongjangu.
Sada se situacija menja. Posle Rusije, čeka se na Kinu. Severnokorejski lider, odmah po povratku iz Vladivostoka, javljaju dalekoistočni mediji, uputio je pismo kineskom predsedniku Si Đinpingu u kojem ga je pozvao da dve države prodube saradnju.
Smatra se da je pre nego što se Kina ozbiljnije uključila u sprovođenje međunarodnih sankcija Severna Koreja od izvoza gvožđa i uglja u najmnogoljudniju zemlju sveta prihodovala i po tri milijarde američkih dolara godišnje.
Proteklih dana kineski predsednik se susreo sa liderima zemalja koje SAD, slično Severnoj Koreji, smatraju za parije i neposlušnike: venecuelanskim predsednikom Nikolasom Madurom i sirijskim vođom Bašarom el Asadom. U tom kontekstu, možda ne bi bilo iznenađenje ako bi kineski predsednik uskoro sličnim sastankom udostojio i svog suseda iz Pjongjanga.
To bi onda, punih trideset godina od okončanja Hladnog rata, značilo potpuno obnavljanje vojnopolitičkog obrasca u kojem Moskva i Peking otvoreno i sveobuhvatno podupiru vladu u Severnoj Koreji u njenom suprotstavljanju moćnim Sjedinjenim Državama i njenim regionalnim saveznicima.
Ilja Muslin
Izvor: RTS
